Ратко Крсмановић: Беда политичког морала

Веб сајт „Викиликс“ од 28. новембра објављује поврљиву дипломатску преписку Стејт департмента и америчких дипломатских представништава, где је за нас нарочито узбудљива она која се тиче извештаја из Београда.

Размере беде и понизности политичке елите постале су „транспарентне“; Догађаји после упозорења државника и председника Слободана Милошевића, показују снагу поткупљивости те  да је кукавичлук масовнија појава од хероизма; Поништавање демократског система; За америчке поверенике на власти у Србији, изражена воља и расположење народа су трице и кучине; У земљи где криминалци постају угледни бизнисмени, где 25% становништва тражи посао а исто толико паразитира на државним јаслима, народ почиње политику доживљавати бедом и неморалом.

Да „батина има два краја“, уверио нас је  је и бивши хакер, аустралијски новинар и интернет активиста Џулијан Асанж.  Његовом  амбициозном „Викиликсу“ је  пошло за руком да поприми глобалну улогу. Тако  нове софистициране комуникационе технологије контроле, доминације, обмана и поробљавања од стране глобалног императора,  употреби као оружје за демистификовање и разбијање мита о свемоћи најмоћније силе света и њихових бедних марионета.

Узимајући у обзир објављене садржине дипломатских депеша САД из Београда, које објављује оснивач сајта „Викиликс“ Џулијан Асанж, без икаквих недоумица можемо јасно утврдити, или боље рећи потврдити,  да ми живимо у друштву страшне беде политичког морала наших државника, али и изостанак адекватне  друштвене свести о далекосежности последица неморалне петљавине политичара из самог врха власти.  Немогуће је да се лицемерна понашања из свакодневног живота, у политици признају  за поштена и допуштена, макар се радило о специфичном позиву на „реал политику“.  Размере беде политичког морала и духа наших властодржаца постале су знатно „транспарентније“ уз помоћ чињница као најпоузданијих сведока.  Документи о разговорима најближих сарадника Председника Србије говоре језиком тог политичког морала и одговорности владајуће олигархије. Природно би било да обманути људи, ма колико се гушили у драматичној социјалноекономској каљузи, апатији и безнађу, почињу да мрзе обмањиваче и лицемере. Овде нам није представљено пуко дипломатско лицемерје, већ грубе увреде и узурпација надлежности Владе Србијеу области спољне, одбрамбене и безбедносне политике земље као и  кршење  резолуције о неутралности усвојене у Скупштини Србије. Самим тим се крши и Устав и води у поништавање и самог демократског система.

Џулијан Асанж

Педантна амбасадорка САД у Београду Мери Ворлик, у свом извештају није морала описивати недостатак  самопоштовања њених саговорника и њихову лојалност глобалном императору. То се подразумева из пренетих ставова саветника председника Тадића за спољну политику Јована Ратковића. Он је обавестио о спремности Србије да „сарађује са САД у области осетљивих обавештајних питања и да повећа војну сарадњу са америчком националном гардом из Охаја, ради тренинга  за ‘мировне операције’. Обећао је и слање 50 додатних припадника жандармерије на Хаити као и ‘мировњака’у Либан“. На изражену забринутост амбасадорке  због „конфронтирајућег“ односа Србије у вези са питањем Косова, он  је разуверио: „Одбацујући питање да ли ће Србија тражити резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација о статусу као ’пуко тактизирање’, Ратковић је рекао да се председников тим фокусира на крупније питање…  Из депеше се разуме да су та крупнија питања заправо пожуда за улазак Србије у НАТО. Наиме, Тадић сматра да Србија не може да остане ван НАТО-а у недоглед, али ово не изговара често наглас због политичке осетљивости те теме. Из овога се види да Тадић ради иза леђе сопственог народа и Парламента, припремајући заобилазну пртину за улазак Србије у НАТО. То и јесте у саглосности са интересима великог императора, који у свом походу мобилише припаднике „јањичарске“ освајачке војске од колонизованих или покорених народа и држава штедећи своје ресурсе и снаге. А да наша политичка елита, своју  државу и не посматра као „заштитника интереса“ својих грађана нити као полугу „демократског развоја“,  већ туђих интереса и циљева, знано је било за свакога ко је хтео да чује поруку и упозорење,  државника и председника Слободана Милошевића од 02.10.2000.године, са јасном и обистињеном поруком да „не нападају они Србију ради Милошевића, већ Милошевића ради Србије“.  Догађаји после овог упозорења су показали снагу поткупљивости и уцена, те да је кукавичлук масовнија појава од хероизма. Ваљда зато што су корени кукавичлука у биологији а хероизма у свести.

Америчка амбасадорка означава део документа са „заштити“,  а реч јео делу где Ратковић описује тајне разговоре са британским амбасадором о Тадићевим плановима и могућим опцијама за Косово. Предочене су три опције: А) Делимичан суверенитет Србије на северу Косова и над 5 манастира са југа, при чему би прихватила а не формално признала „државу“ Косово; Б) Подела Косова и Ц) Србија прави избор: Или Косово или ЕУ.

Јован Ратковић, саветник Председника

Америчка амбасадорка процењује да је за Београд најприхватљивија опција А, додајући да ће одбијање признања Косова „одложити“ приступање Србије ЕУ на неодређено време.

Да не би било неспоразума, Ратковић је „сличан став пренео и британском дипломати Роберту Куперу , истичући да Београд  трба да схвати да више неће владати Косовом, али да ће Косово морати да схвати да неће моћи да прошири своју власт северно од Ибра – стоји у депеши“ што преноси Прес  10. 12. 2010. Под насловом „Викиликс: Београд индиректно промовисао поделу Косова“.

Дакле, за америчке поверенике на власти у Србији, изражена воља и расположење народа су трице и кучине које ће они обликовати и згњечити сагласно америчким очекивањима. Српски режим прихвата постојање сепаратистичке државе Косово окрњено формалним признањем и суверенитетом над севером Косова.То што постоји нека Резолуција, Устав и Скупштина, није вредно ни помена, јер очигледно и не рачунају на могуће отпоре, док се „председников тим фокусира на крупнија питања“. Већ тада (10. фебруара 2010.)  је Мери Ворлик обавестила Вашингтон да могу бити безбрижни око српске резолуције у Генералној Скупштини ОУН.

Тадић посредством свог саветника, поручује Американцима да Србија подржава територијални интегритет Босне и Херцеговине и да неће поклекнути пред  „жељом већине житеља Републике Српске да се отцепе и уједине са Србијом“: „У том контексту Србија такође подржава улазак БиХ у ЕУ и НАТО, као начин стабилизовања земље и цементирања њених граница…

Врхунац политичког неморала је изражен у депеши  из исте збирке докумената, где Тадићев шеф кабинета Мики Ракић америчкој отправници послова Џенифер Браш 25. августа 2009. у строгом поверењу саопштава како би Москва могла знати где се крије Ратко Младић, што фрустрира Тадића: „Молећи да информације остану ‘за овим столом’, Ракић нам је рекао да је поставио низ питања о конкретним контактима између особа повезаних са Младићем и руских дипломата, као и телефонских позива и путовања у Русију особа повезаних са Младићем.“

Мики Ракић, шеф кабинета Председника

Доведемо ли ову „информацију“ у везу са поменутим „фокусирањем Тадића на крупнија питања“, око уласка Србије у НАТО, јасно је да владајућа олигархија  Србије  солидарише са руским непријатељима, који су истовремено непријатељи саме Србије. Тиме Србија себе нуди као саучесника на послу стратешког опкољавања Русије. Њих не дотиче чињеница да се Русија, као велика сила од почетка залаже за решење косовског питања у складу са међународним правом.

Ни највештијем апологети ове „демократске“ врхушке, неће поћи за руком да из ових срамотна ставова пренетих посредством „Викиликса“ пронађе макар неку позитивну страну, чак и уз помоћ свакодневног медијског утеривања оптимизма.  Можда је Ракић са Тадићем и Ратковићем, за овакву информацију добио неку америчку лизалицу, попут оног несрећног дечака потказивача који шпијајући и измишљајући разне несташлуке на рачун својих другова, доживљава трајни презир и гађење читаве околине. Опчињеност америчком снагом не даје за право одговорној и озбиљној политици да заборави на моралне и државне светиње, да подцењује и понижава сопствени народ и себе саме.  Презир је исцрпљујућа болест. Тежа од судских казни и изборних неуспеха. У земљи где криминалци постају угледни бизнисмени и заштићени сведоци, где 25% становништва тражи посао а исто толико паразитира на државним јаслима по разним агенцијама које ничему не користе, где неке нове „црне тројке“ обигравају српска домаћинства пописујући имовину дужника, где је десетогодишњи биланс транзиције згњечио сваку вредност, народ почиње политику доживљавати нарочитим моралом, то јест бедом и неморалом.

У могућем одговору грађана на овакву социјалну и политичку ситуацију крију се нове опасности од могуће манипулације власти и обесмишљавања сваког реаговања и евентуалног протеста.  Примера ради, изгледа оправданим указати на чињеницу да екстремни национализам никада не настаје из вишенационалног сатава друштва, већ из одсуства слободе, равноправности и социјалне сигурности људи.  Није једино зло у томе што народ има лицемерну и неморалну власт, већ и у томе што таква власт манипулише и понижава оне којима влада.

Читајте без интернета: