Потрудимо се да у Србији реституција више не буде једна од најстаријих активности.
Од све имовине коју је држава одузела након Другог светског рата, само 20 % власника тражи своју имовину назад. Они нису богаташи, нису ратни профитери нити народни непријатељи. Већином су то занатлије, професори, борци, носиоци Албанске споменице.
Они не траже новац, траже назад своју или неку другу имовину приближне вредности, што је натурална супституција. Када би држава хтела да им изађе у сусрет, дала би им само 4 % од своје имовине. У Београду је то само 4 % градског грађевинског земљишта.
Нацртом Закона о повраћају имовине, из јула 2011. године, ствара се нова неправда. Нацрт закона обухвата јако мали број случајева за повратак имовине јер предвиђа веома много изузетака. Уместо имовине, онима којима би се уопште нешто и вратило, нуди се мала аконтација и највећим делом динарске обвезнице наплативе током двадесет година.
То практично значи да би само делић старих власника добио по један или два процента вредности одузете имовине. То многи неће доживети.
Социјализам је отишао али је изгледа за собом оставио титоизам.
Несхватљива је глувоћа и лицемерје државних службеника који упорно причају како је реституција скупа, да држава нема новца да исплати старе власнике чиме се ствара нова неправда по силеџијском принципу “узми или остави“. Стари власници већ деценијама не траже новац, не желе да оптерећују буџет, траже само натуралну супституцију. То државу не кошта новца већ је потребна само добра воља да им се уместо нове неправде да само 4 % државне имовине.
Тако би се убирао порез на имовину, отворила би се нова радна места и исправила вишедеценијска неправда према ипак само 20 % старих власника, колико их тражи имовину назад.
Да ли је игра глувих телефона између огорчених власника и лицемерне власти узрокована и тиме што још увек не постоји попис државне имовине иако је новац за њега добијен па потрошен, што се не зна ни шта је све савезна држава оставила иза себе, што се нечувеним законом државна имовина дата у закуп потезом пера претвара у приватну, што нове велможе, странке и политичари живе у отетим кућама или је у питању нешто петнаесто, може се са сигурношћу претпоставити.
И после Тита, Тито.
Корисна адреса:
Лига за заштиту приватне својине и људских права
www.liga.org.rs
www.restitucija.blogspot.com
www.restitucija.gov.rs
httpv://youtu.be/hYGlbLWAiso
Предлог Закона о повраћају имовине и
обештећењу се практично сврстао у ред закона
које је требао да исправи. Он као да је нови
закон о национализацији.
Праве реституције нема, замене имовине нема,
изузетака од стварног враћања имовине има
толико да скоро нико неће бити обештећен у
натури.
Нуде се обвезнице, што је својевремено нудила
и власт Јосипа Броза. Тако се даље од Броза
и није одмакло.
Амандманима се предлаже да обвезнице
буду у еврима уместо у динарима као и да
буду наплативе сукцесивно током петнаест
уместо двадесет година. Тако се, ипак,
и даље постиже само то да власници
добијају мали део своје имовине и то на рате.
О изгубљеној добити да и не говоримо.
Власт каже како би било скупо, неправедно,
компликовано и непрактично да се иде на
замену за неку другу имовину у државном
власништву.
Аргумент је смешан јер је прича о
обвезницама тек стварно скупа,
неправедна, компликована и непрактична.
Закон о враћању имовине црквама и верским
заједницама предвиђа замену за неку другу
имовину ако се првобитно одузета не може
вратити. То је праведан закон. По њему се
до сада и вратио део имовине црквама.
Власт је током 2011. г. тражила оцену
уставности тог закона и Уставни суд је дао
мишљење да је закон у скаду са Уставом.
Устав предвиђа да се достигнути ниво права
и слобода не може смањивати.
Тако се власт, која не жели да на грађане
примени исти принцип замене имовине,
нашла у небраном грожђу.
Како не вратити имовину ни црквама
ни грађанима?
Нашли су решење. Истовремено са увођењем
у скупштинску процедуру Закона о “враћању“
имовине и “обештећењу“, уводе се спремни
амандмани на Закон о враћању имовине црквама.
Они предвиђају да се више ни црквама
имовина не враћа у натури већ да им се дају обвезнице.
Тако се флагрантно крши Устав.
Међутим, када се има скупштинска
већина, онда нема немогућих ствари.
Већ је у најави и мењање Устава!
Тако се, у најбољем маниру диктаторских
режима, легалитет може дати свему
што се пожели. Битно је да се пружи привид
решења, да на папиру све изгледа у реду а
у пракси су ствари сасвим другачије.
Права има, то се лако и по мери
промени а затим партијском послушношћу
изгласа. Од правде не остаје ништа,
нити је то Њима битно.
А ти народе, по ко зна који пут,
седи и плачи. Многи у свом дворишту
ни то не могу. Тамо су одавно неки други људи
а како ствари стоје, тамо ће и остати.