Русија се духовно враћа на Балкан


МЕЂУНАРОДНИ СКУП РУСИЈА И БАЛКАН – ПРОШЛОСТ И ПЕРСПЕКТИВЕ – ИЗЛАГАЊЕ ВЛАДИМИРА ДМИТРИЈЕВИЧА КУЗЊЕЧЕВСКОГ*

Ово што се данас зове – дубока финансијска-економска криза и даље се продубљује и добија на снази, има неекономски корен – реч је о дубоким деструктивним процесима које можемо да окарактеришемо као дехристијанизацију Европе

Криза није почела у Америци, нити у области хипотекарних кредита. Почела је 24. марта 1999. године кад су НАТО снаге без мандата Савета безбедности УН почеле да бомбардују Савезну Републику Југославију

Суштина кризе је у томе што са сцене силази парадигма светског капиталичког система и што јој на смену долази сасвим друга цивилизација. Њу је Освалд Шпенглер још 1922. назвао Руско-сибирском, а потом (1946.) британски историчар Арнолд Тојнби – Руско-православном цивилизацијом

Зато сматрам да наша данашња конференција разматра једно од најважнијих и најживотнијих питања. Не ради се само о могућим контактима између Србије и Русије, колико се ради о враћању Русије на Балкан

Савез између Русије и балканских земаља, а пре свега духовни савез Русије и Србије, може на овом плану да постане – ако не звезда водиља – онда свакако канал

Русија је 1999. могла и морала да помогне Србији. Морала је да спречи акт разбојништва НАТО земаља које су од 24. марта 1999. године бомбардовале Србију Али, није зато што су на челу Русије били људи који су гледали у уста Западу

На челу Русије тада је била влада чији је министар иностраних послова био Андреј Козирјев који је потом пред камерама изговорио да се поноси што је проамерички министар иностраних послова

Сада су та времена прошла. Сад се отвара сасвим нова епоха. Не само у односима Русије и Србије

Сада се отварају могућности за духовно уједињавање словенских народа и Русије. Постанемо ли свесни ове могућности – бићемо на правом путу, не наносећи штету ни једној земљи, ни Истоку ни Западу

САВЕТ Европе и Европска Унија –  то је брод који је на пучини прошлости и непостојања. Не бих рекао чак ни само Европска Унија.

Треба директно рећи да у бездан историје одлази савремени модел капиталистичког система на чијем челу су САД.

Нису ово сви још схаватили, али о томе многи говоре. У јануару ове године, оснивач и руководилац Давоског форума, Клаус Шваб, отворио је га следећим речима: „Капитализам, у његовом садашњем виду и форми, већ не одговара савременом свету. Ми смо, рекао је Клаус Шваб, потценили сву дубину кризе 2008. године“.

Рекао бих и више од овога: данашњи капиталистички свет се налази на прагу друге велике депресије. Не ради се о томе да су крахирали Леман енд брадерс и хипотека у Америци. Ствар је у томе што економску кризу покушавају да лече само економским средствима.

Међутим, највећи истраживачи на Западу и у Русији сматрају да су узроци ове кризе у духовном компендијуму у духовном стању света, да је криза пре свега идеолошка. Ако погледате шта пише савремена штампа у западноевропским земљама и САД, видећете да и најдубље анализе обилују паролама да криза има неекономски карактер. Тачније: и економски, али пре свега идејни и идеолошки карактер.

А ја бих рекао да савремена криза, која се и даље продубљује и добија на снази, није почела у Америци и не у области хипотекарних кредита.

Почела је 24. марта 1999. године кад су НАТО снаге почеле да бомбардују Савезну Републику Југославију. Кад је – без одлуке Савета Безбедности УН – генерални секретар НАТО Хавијер Солана наредио команданту Европских снага НАТО – америчком генералу Веслију Кларку – да бомбардује главне југословенске градове, фактички бомбардовати Србију.

Тада је и почело ово што се данас зове – дубока финансијска-економска криза.

Кризу преживљава читав систем. Треба рећи да на Западу почињу правилно да оцењују сву дубину ове кризе. Мислиоци, као што су амерички научник и истраживач Френсис Фукујама, па Збигњев Бжежински, а пре њих још и Семјуел Хантингтон, предвидели су управо ову форму кризе. Предвидели су управо кризу капитализма.

Зато сматрам да наша данашња конференција разматра једно од најважнијих и најживотнијих питања. Не ради се само о могућим контактима између Србије и Русије, колико се ради о враћању Русије на Балкан.

Пре мене је већ говорено о дубоком духовном сродству између народа Русије и Србије. Посебно је ову тему, и дубоко, обрадио епископ Иринеј Буловић.

И ми у Руском институту за стратешка истраживања сматрамо да је криза свеобухватна, а да Запад не може да понуди алтернативу за излазак из кризе. Међутим, алтернатива постоји.

Њена суштина је у томе што са сцене силази парадигма светског капиталичког система и што јој на смену долази сасвим друга цивилизација. Цивилизација која је још давно названа својим именом.

Јер, још је 1922. године немачки геополитичар, социолог и историчар Освалд Шпенглер – после нашег великог мислиоца Николаја Данилевског – изнео идеју да нема линијског развоја цивилизације и да се свака цивилизација развија самостално и аутономно. Он је тада рекао да се на Истоку назире сасвим нова појава коју је назвао Руско-сибирском цивилизацијом. А после њега је – 1946. године – британски историчар Арнолд Тојнби ту појаву назвао Руско-православном цивилизацијом.

Сматрам да су ти велики мислиоци били у праву. Ми у Руском институту за стратешка истраживања много и упорно радимо на тражењу решења овог проблема.

Директор нашег Института, Леонид Решетњиков, 2010. године изнео је идеју коју активно разматрамо – а надам се да ће њено разматрање доспети и на међународну арену – да изворе данашње кризе треба тражити много година пре него што се појавила. Да их треба тражити у 1917. години – на изворима Руске револуције која је променила свет, а онда у децембру 1991. године, поново руска револуција, која је променила свет и покушала да га врати на претходни колосек.

Ако свет жели да изађе из кризе, онда он мора да се врати духовно-моралној анализи разлога данашње кризе. Зато ми је било интересантно да слушам говоре претходних говорника о повратку Русије на Балкан, пошто је Балкан заиста, ако могу тако да се изразим, централно срце Европе.

Руска делегација је била на свечаној вечери на којој је српски адвокат Горан Петронијевић говорио отприлике о истим проблемима о којима ми овде говоримо, рекао бих –  веома  плодотворно разговарамо. Он је истакао да нас обједињују исти духовни корени – православни корени. Другим речима, Петронијевић се дотакао проблема о којем данас све чешће и чешће почињу да говоре не само у Русији већ и у Немачкој, Француској. Можда само у Америци не говоре. А реч је о дубоким деструктивним процесима које можемо да окарактеришемо као дехристијанизацију Европе.

Уколико човечанство, европска цивилизација, ову опасност  не оцени са свом потребном озбиљношћу, следе нам мрачна времена. У том смислу, сматрамо да алтернатива, идејна алтернатвива, тој деградацији европске цивилизације, а фактички светске, може бити само духовно-морална обнова цивилизованог човечанства.

Савез између Русије и балканских земаља, а пре свега духовни савез Русије и Србије, може на овом плану да постане – ако не звезда водиља – онда свакако каналом.

Желео бих да краја све до објасним и цитирам амбасадора Владимира Кршљанина. Он је 2005. године рекао следеће: „Нама Србима потребна је, не велика, већ јединствена Србија, на коју имамо право, јер смо као народ који је живео у једној држави, насилно подељени. Истовремено треба нам „груписање“ тесно историјски и географски повезаних православних словенских народа Србије, Бугарске и Македоније, какво би, сликовитог поређења ради, неко могао назвати „балканским Бенелуксом“. Формула која једина гарантује трајну стабилност региона, уз отворена врата за укључивање свих других“.

Мислим да је ово веома тачно. Нико не треба да се осећа повређеним. Ми никоме не треба говоримо да имамо у рукама кључ. Али ми, у сваком случају, знамо правац изласка из кризе.

Адвокат Петронијевић је, на поменутој вечери, рекао још и ово: ми схватамо да Русија `99. године није могла да помогне Србији.

Морам да признам да ми је као Русу било пријатно да то чујем, али мислим да је он према нама био благ. Русија је могла и морала да помогне Србији. Морала је да спречи акт разбојништва НАТО земаља које су од 24. марта 1999. године бомбардовале Србију. Али, није спречила зато што су на челу Русије били људи који су гледали у уста Западу.

На челу Русије тада је била влада чији је министар иностраних послова био Андреј Козирјев који са поносом потом пред камерама изговорио да се поноси што је проамерички министар иностраних послова. Сада су та времена прошла.

Сада се отвара сасвим нова епоха. Не само у односима Русије и Србије.

Русија се враћа на Балкан, али се враћа духовно. У историји је био такав покушај.

Бивши министар иностраних послова Владисав Јовановић, поменуо је Балканску федерацију. Истина је: у периоду од `41. до `46. године, Георги Димитров и Јосип Броз Тито покушали су да формирају Балканску федерацију, пре свега од Југославије и Бугарске.

Владисав Јовановић је ракао да је то био покушај без дозволе савезника. Међутим, није ствар у савезницима. Стаљин је проценио да би се на Балкану на тај начин могао појавити исувише моћан политички субјект који би сметао утицају Совјетског Савеза. Историја је показала да Стаљин није тада био у праву.

Сада се отварају могућности за духовно уједињавање словенских народа и Русије. Макар у амбијенту, о ком се говори у цитираном тексту Валдимира Кршљанина. Постанемо ли свесни ове могућности – бићемо на правом путу, не наносећи штету ни једној земљи, ни Истоку ни Западу.

То је пут духовно-моралне препорода којим је једино могуће и потребно да идемо.

* Водећи научни сарадник Руског института за стартешка истраживања (РИСИ)

http://www.fakti.org/srpski-duh/nova-vizantija/rusija-se-duhovno-vraca-na-balkan

Читајте без интернета: