Велико прекомпоновање на светској позорници се убрзава. Нови талас позападњавања, ширења трулежи је у току. На том путу чак и вазалима се мора смањити апетит.
Нови талас позападњавања, ширења трулежи постмодерне је у току. На том путу додатно слабе државе, чак и вазалима се мора смањити апетит, јер су владари незасити и све мање су спремни да оставе човечанству (јер верују како су само они и заслужни да живе). Њихова глад за тоталном власти гура људски род у све већу кризу, моралну, економску, политичку и војну.
Од Либије до Казахстана
У средишњим територијама — Блиском истоку али и у Северној Африци нагомилало се незадовољство владавином америчких колонијалних режима и њихове примене препорука ММФ-а и Владе САД у области економске политике. Шпекулације америчке банке Голдман Сакс одлучно су погоршале ствари.
Ова банка је десетинама милијарди долара, које је добила од америчких пореских обвезника, куповала непостојеће житарице 2008. године (још незасејане — тзв. фјучерсе) и том шпекулацијом подигла цене житарица на светским тржиштима и проузроковала немире гладних људи у 30-ак држава света. Када је у марту 2008. експеримент успео, цене су се већ у априлу вратиле на ниво из 2006. године, али је механизам савладан.
Арапске аутократе почеле су да избегавају препоруке ММФ-а и САД (у економској сфери) видевши потенцијалне невоље због беспарице, глади и незпослености маса.
Паралелно са тим већ од средине прве деценије 21. века они су почели да све више сарађују и са Москвом не само купујући оружје већ и кроз склапање и најаву склапања енергетских договора од нафте и гаса до преговора о развоју цивилне нуклеарне енергије. Руски, индијски а поготову кинески извоз растао је све више и у Африку и на Блиски исток па је Кина данас главни извозник за Африку и Блиски исток.
Не само то, према извештају Америчко-арапске привредне коморе кинески и индијски производи и услуге прете да истисну америчке. Контролори домаћина у Белој кући то нису могли да допусте. Ако Запад све мање може да парира земљама БРИКС-а економски он то може војно и берзанским шпекулацијама.
У другој половини 2010. Голдман Сакс се опет активира и успева да навуче арапске режиме да купују много више житарица од потребне количине у страху да се цене не подигну још више и немири не понове. Управо та панична куповина цене је подигла још више, а не превасходно чудни пожари у Русији и суше у Аустралији и Америци.
Сиротиња раја и средња класа који су до средине 2010. у овим земљама (као и у Србији) издвајали 40 одсто плате на храну сада су морали да дају скоро дупло више. Многи су постали гладни а још више њих дошло је на ивицу глади. Онда су транснационалне газде покренуле вртешку и зелено обојена револуција могла је да почне.
Признати амерички стандард: ИСО ДОС 5 октобар 2000.
Тамо где је изводљиво нуди се ИСО ДОС 5 ОКТОБАР стандард исламским народима. Где тако не може, иде се на голу агресију са све подстрекивањем грађанског рата као што је случај у Либији. Бивши амерички председнички кандидат Меккејн лепо је рекао да Либија има слабу ПВО па се може лако напасти. Демонстрације, терористички напади и други облици дестабилизације изнутра резервисани су за Сирију и Иран које имају далеко снажније војске од Либије а приде су једине самосталне земље од Казабланке до Карачија.
Турска војска је вишедеценијски савезник Израела и без обзира на турску владу може да одржава сарадњу на нивоу бољем од званичног. Осим Турске и Американци у Ираку се граниче са Сиријом, па се човек запита да се побуњеници у Сирији не помажу из сусједства, комшије то не би чиниле. Свилени ДОС око врата још се не шаље емирима у Персијском заливу и кући Сауда, али и на њих ће доћи ред ако браћа Иранци попусте.
Корак после тога је нови продор у Централну Азију и преливање зелене револуције до Казахстана. Нурсултан Назарбајев, председник Казахстана на време је то прочитао па се још јаче везао за Кину, која га за разлику од пријатељске Русије последњих две године обасипа милијардама долара.
Намеравани (питање да ли и оствариви) крајњи циљеви англоамериканаца а заправо наднационалних господара Запада, су посредни удар на Русију, јачање контроле над ЕУ (преко НАТО, БАНАКА-робовања кроз дугове, сада и северноафричке нафте и гаса) и даље заокруживање Кине. План је исти као и пре више од сто година — претворити цели свет у Запад, само постмодерни, постдемократски и постхришћански Запад.
Кина и Русија не седе скрштених руку
Кина и Москва не седе скрштених руку. Кинези су у последње две године везали Казахстан за себе улагањима од више од десет милијарди долара. Пре две године основан је и форум БРИК, сада БРИКС. У намери да предупреде англо-америчке планове, на састанку Шангајске организације за сарадњу у престоници Казахстана започели процедуру пријема Индије и Пакистана у сталне чланице. Везивање Пакистана и Индије у организацију са Русијом и Кином осујетило би планове за рат на индијском подконтиненту и дестабилизацију јужне Азије.
Још 2009. Русија, Кина и Индија почеле су заједнички да наступају према Авганистану,али је првобитни замајац престао у прошлој години. Како је уследило ново дисциплиноцање држава и народа од афричких обала Атлантика до Ирана и Пакистана, Русии Кинези су приморани да сарађују и привуку Индију и Пакистан.
У противном, биће нахушкани једни на друге а онда ће транснационалне газде моћи да се лакше обрачунају и са њима. Сада је трка у питању, ко ће први и кога. Нажалост у владајућим круговима и ових земаља претежу снаге опијене идејама о стварању ненародног светског режима само са другачијом расподелом моћи. За утеху је да је стадо Христово мало али неугашено, и да међу овим елитама, а посебно у Русији, има достојних човековог позвања.
Зашто Либија и куда иде ЕУ
За разлику од Србије 1999. године, Либијци се још колико-толико држе и после више од 100 дана бомбардовања. Осим пљачкања нафте, других природних богатстава и традиционалног кажњавања самосталне политике (један од највећих грехова у очима политичко-финансијске олигархије Запада) Либија је послужила и за друге циљеве:
1) промовисан је концепт одговорности заштите, ново име за хуманитарне интервенције, преведено на српски, нова освајања,
2) Либија је уз Сирију и Иран била изузетак на простору од Марока до Пакистана по томе што се није налазила у неком од НАТО иницијатива, односно савезништава са САД. Либија, Сирија и Иран, такође су биле суверене државе, што је реткост,
3) Настављено је урушавање принципа суверенитета (државне самосталности) и то у Савету безбедности УН,
4) Операционализовано је британско-француско војно савезништво.
Британско-француско шта? Нисте о томе чули на званичним медијима? Оно што вас не обавештавају на ЈАСЕР-у (Јавни Сервис за кретенизацију Србије), јесте да су Саркозијева Француска и Велика Британија у новембру 2010. покренули војну сарадњу — ‘ентенте фругале’. Тако су на површину изнели, од раније присутну, безидејност и бесплодност ЕУ иницијатива о заједничкој одбрамбемој политици.
Ова сарадња није усмерена на неки нови почетак за стварање европских војних снага. Насупрот, ради се о иницијативи која званично за циљ има одржање и снажење војних капацитета суверених држава Француске и Уједињеног Краљевства, заправо акција у циљу настављања деловања ове две државе као војних сила. Осим настојања очувања и јачања сопствених војних капацитета, француско-британска сарадња усмерена је на партнерство са погађате, Америком.
Немачка је, као непоуздан партнер изостављена, званично због другачијег опредељења према међународним интервенцијама. Ради се заправо о још једном притиску на ЕУ који треба да гарантује подређеност ЕУ англо-америчком савезу. „Франко-британска сарадња није пут за кохерентнију и рационалну будућност (сада) подељене европске одбране.
Заиста, то је пројекат са сопственим значајним изазовима.” „Одисејева зора” је првенац у смислу војног ангажмана европских војних савезништава од краја Другог светског рата (ако изузмемо Варшавски уговор). Стиче се утисак да се ЕУ полако све више цепа на англо-америчку и немачку осу а коме ће се приклонити Италија, Шпанија и остали тек треба да се види.
Француска је све до Саркозија имала боље односе са Немачком, Покојни Де Гол није дозвољавао да Енглези контролишу континенталну Европу њеним учлањењем у ЕЗ. Ретко „симпатични“ Саркози, успео је да радикално промени француску оријентацију унутар ЕУ али и споља. Евру, тиме и ЕУ, прети пуцање. Ипак, имајући у виду да је ЕУ дугорочни пилот-пројекат за стварање регионалних држава које би се касније објединиле у једну, планетарну, глобалне газде ће учинити све што могу да је очувају.
Можда је криза само начин да се ЕУ преконфигурише а неки додатно казне или искључе.
После поновљених упозорења Англеле Меркел о могућности краја саме ЕУ и први председник Уније, Херман Ван Ромпуј, упзорио је грчке парламентарце да морају да усвоје распродају земљу како би очували стабилност евра, али и светске економије.
Другим речима, оде свет тамо где се не иде ако Грци не пристану на тотално поробљавање. Па, нека се жртвују ти Грци кад већ нико не сме да прозове презадужену Велику Британију (спољни дуг износи 400 одсто БДП-а) или пропорционално европског рекордера по спољном дугу — Луксембург (4636 одсто БДП-а). Није само ЕУ на ивици. Дојче веле јавља и САД су се приближиле банкроту. Коначно да саопште и ту вест, макар била стара десет година.