СМРТОНОСНИ ЕВРОФЕТИШИЗАМ ИЛИ ЗАОКРЕТ КА РУСИЈИ – српско-руски експертски округли сто

IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-01

У организацији руског Фонда Горчаков за подршку јавној дипломатији и београдског Института за европске студије 22. октобра је у сали Привредне коморе Србије одржан српско-руски експертски округли сто. Већи број експерата из Русије и Србије, који су водили расправу у три тематска дела (1. Савремени односи Русије и Србије; 2. Русија, Србија и Европа у актуелној геополитичкој стварности; 3. Историјско памћење у Русији, Србији и Европи уочи 100-годишњице Првог светског рата) поздравили су на почетку амбасадор Русије у Београду Александар Чепурин и директор Фонда Горчаков, бивши министар за питања ЗНД, заменик министра иностраних послова и опуномоћени представник председника Путина Леонид Драчевски. Осим поздравних речи, Чепурин и Драчевски су и учествовали у дискусији на округлом столу.

Леонид Драчевски је нагласио да Србија и Русија имају заједничку историју која је имала велики одраз и на европску и светску политику, а осећање блискости и присуство руског језика и културе у Србији нису нестали чак ни у 5, 6 и 7. деценији 20. века, када су односи две земље били најскромнији. Говорећи о евроазијском интеграционом пројекту Русије, Драчевски је констатовао да је његово идеолошко утемељење дао још Љев Гумиљов, а да се у савременом облику овај пројекат заснива првенствено на економским основама и да је у развоју пројекта кроз царинску унију и јединствени економски простор Русије, Белорусије и Казахстана, као и кроз успостављање односа и правила за прикључење других земаља учињен огроман посао, о коме се данас мора много више и чешће говорити, како би се са досадашњим резулататима адекватно упознала политичка и најшира јавност. Он је рекао да лично сматра да се у јавности Русије непотребно сувише проблематизује питање укључивање Украјине у евроазијске интеграције. Ако Украјина сада даје предност приближавању ЕУ, то је њено право и сама ће на том путу доћи до својих закључака, када се суочи са низом грубих уцена и условаљавања, што је већ почело, као и са чињеницом да јој је реална перспектива да у ЕУ буде примљена – после Србије, односно никад.

Свакоме мора бити гарантована слобода избора између ЕУ и евроазијских интеграција, нагласио је он, па то важи и за Украјину и Србију.

Амбасадор Александар Чепурин је на почетку нагласио да су бројне заједничке странице српске и руске историје – супердобре, јер су везане са великим заједничким победама. У историји су оба народа показала способност за подвиге: да су у стању да се у најтежим историјским искушењима припреме и однесу победу. Доминантна заједничка црта Срба и Руса је по његовим речима и снажна тежња ка правди.

Данас, констатовао је Чепурин, Србија је себи поставила улазак у ЕУ као циљ. Истовремено, она се налази у најтежем економском положају. У тим условима, тежња као ЕУ претворила се у еврофетишизам. Људи очекују да ће се после 20 година чекања, по уласку у ЕУ десити чудо. Али, рекао је он, то не бива. После уласка у ЕУ неће се десити ништа, а ако Србија не обезбеди тржиште за своје робе, што се за сада не назире, могла би и умрети као држава. Еврофетишизам је опасан и пун илузија: говори се о уласку Србије у Европу – а где је Србија до тада била, на Марсу?

Учествујући у дискусији, амбасадор Чепурин је нагласио да се у руском спољнополитичком деловању улога „меке силе“ у најновијем периоду знатно појачава и да су у ту сврху створене и многе нове структуре, међу којима и Фонд Горчаков, који је организатор данашњег скупа. Улога и утицај Русије ће у том смислу расти, и с обзиром на чињеницу да данашња Русија, иако чини само 2% светске популације, располаже са 20% светских ресурса. То се огледа и у досадашњој присутности Русије у Србији на економском плану – у пројектима НИС и „Јужни ток“. НИС је преузет као фирма која је правила велике губитке, а који се после улагања од 1,5 милијарду евра претворио у најуспешнију фирму у Србији.

Да ли ћете са Русијом или у ЕУ – то је ваш избор, подвукао је он, али са те стране није ни наговештен било какав озбиљан развојни пројекат, а по свему судећи, неће их ни бити. Да би се питања перспектива Србије и развоја међусобних односа још боље осветлила, предложио је он, можда би требало организовати стални руско-српски или руско-балкански дискусиони форум високог профила, попут познатог међународног форума „Валдај“, који већ годинама делује у Русији. Тек смо на почетку пута, рекао је он, биће нових иницијатива и облика деловања руских субјеката у Србији, а очекује се да се и руски бизнис присутан у Србији, у том смислу убудуће адекватније понаша.

Одговарајући на поједине опаске о недовољној активности Русије у решавању питања Косова и Метохије, амбасадор Чепурин је нагласио да се не може доводити у питање спремност Русије  да у потпуности подржи стратегију Србије у решавању овог проблема, каква год она била, али да је Србија нажалост, упркос мишљењу Русије, својевремено одлучила да преговоре о Косову и Метохији смести у оквире Европске Уније и замолила Русију да то прихвати. Данашња ситуација је у потпуности произашла из такве одлуке Београда.

У првој сесији округлог стола, на тему „Савремени односи Русије и Србије“ уводничари су били Јелена Пономарјова, Миша Ђурковић и Наталија Бурлинова.

Јелена Пономарјова, професор универзитета МГИМО и један од најпознатијих руских стручњака за Србију и Балкан, дала је неколико важних актуелних напомена о трима најважнијим областима сарадње Русије и Србије. Пре свега, у центру пажње је економска сарадња. Економија је и сама по себи најважнија, а и актуелне власти у Србији наглашавају њен значај. Ниво економске сарадње између две земље је изузетно висок. Осовина ове економске сарадње је сарадња у области енергетике.
Међутим, већ ту се суочавамо са искушењима, имајући у виду да су данас геополитички гиганти транснационалне структуре (ЕУ, мултинационалне енергетске компаније итд.). Ово је довело и до неспоразума – пример је најновија серија „Инсајдера“ о српско-руској енергетској сарадњи. Ипак, рекла је Пономарјова, природа наших односа је таква да се не можемо наљутити једни на друге и разићи, већ и овакви непријатни поводи треба да нас упућују да разјаснимо где су проблеми. Грешке постоје на обе стране и треба их исправљати.

Друга најважнија област, која је повезана са економском сарадњом, је сарадња у области безбедности. Слични изазови са којима се суочавамо су трговина дрогом, тероризам. У борби са овим појавама Србија има значајна искуства и то треба да буде основа за проширење сарадње.
Посебан значај има хуманитарна сарадња, укључујући сарадњу у областима образовања, науке, културе. У овој важној области треба много радити да се надокнади пропуштено у протеклим деценијама, укључујући у периоду 1990-их, када су због тежине прилика у обе земље, многи корисни контакти изгубљени.

Морамо имати у виду, нагласила је на крају Пономарјова, да је историја нелинеарни процес, а да је даље зближавање Србије и Русије веома важно, између осталог и због тога што карта Европе све више личи на ону пред Први светски рат.

Миша Ђурковић, виши научни сарадник Института за европске студије и главни домаћи организатор овог округлог стола, указао је на отворена питања у српско-руским односима, као и на она која у српској јавности изазивају недоумице. Основно питање које мучи српску јавност и стручњаке односи се на то са којим амбицијама Русија гради своје односе са Србијом и колико те односе сматра приоритетним. У том смислу, парадигматична је изјава Павела Кандеља из 1999. године да је данас „бизнис изнад геополитике“. Питања би се даље могла низати овако: Да ли се Србија и Балкан налазе међу руским спољнополитичким приоритетима? Зашто се руска „мека моћ“ мало осећа у Србији? Како се Русија односи према чињеници да се Србија од 2000. године налази у интересној сфери Запада? Какав је став Русије према уласку Србије у ЕУ? Зашто нема јасног противљења Русије актуеним процесима везаним за Косово и Метохију? Како се сагледавају односи Српске и Руске Православне Цркве и њихове перспективе?

Паралелно са постављањем ових питања, истакао је Ђурковић, морамо констатовати још неке чињенице. Русија тврди да неће унутар других земаља користити исте форме деловања као САД, а у Србији се многи жале управо што нема тих форми деловања Русије. У Србији је Русија одсутна у сферама медија, поп-културе, политичке мисли. Јавно се пласирају жалбе на деловање руског бизниса, а упркос расту економске сарадње, учење руског језика у школама се смањује. Руси често говоре, закључио је Ђурковић, да Србија треба сама да изабере, али основно је питање да ли је Србији под западном доминацијом уопште допуштено да начини свој избор.

Наталија Бурлинова, директор програма у Фонду Горчаков, је на почетку свог излагања констатовала да се у многим земљама жале на одсуство руске „меке силе“. У вези са тим, мора се приметити да је и сам термин „мека сила“ настао тек последњих година, али да Русија убрзано ради на повећању и снажењу свог деловања у овој области, о чему сведоче и настанак Фонда Горчаков и данашњи округли сто у Београду. Ова се област у време СССР звала „пропаганда“, а СССР се успешно носио са задацима у тој области. Данас је, међутим, неопходно, и на томе се убрзано ради, применити нове методе и одшколовати нове стручњаке. До сада, констатовала је она, Балкан заиста није био међу првим приоритетима Русије за овакве облике деловања – било је места у свету у која се више улагало. Поред тога, нагласила је она, не треба све очекивати од државе, потребна је широка друштвена иницијатива.
Проблеми које треба да превазиђемо су одсуство информације и координације, као и недостатак центра који би координирао хуманитарну сарадњу.

У дискусији о овој теми, учествовали су Мирослав Младеновић, Никита Бондарјев, Владимир Кршљанин, Јелена Пономарјова, Александар Митић, Ана Великаја и Мирослав Здравковић, а завршне напомене је дао амбасадор Александар Чепурин.

Никита Бондарјев, старији научни сарадник Руског института стратешких истраживања (РИСИ), нагласио је да се у области „меке силе“ ситуација у вези са Србијом убрзано поправља, о чему сведочи и чињеница да се управо ових дана у Србији појављује прва руска НВО, односно отвара се представништво РИСИ у Београду. Проблем интензитета и ефикасности руског деловања, повезан је са постојањем политичке воље – са њеним испољавањем, појавиће се и много више резултата и руководећи центар.

Владимир Кршљанин, бивши амбасадор, указао је да се изнете оцене српско-руских односа увек морају посматрати у светлу нашег православног утемељења, које је најснажнија веза између два народа. По том исходишту, ми смо једно, што је више пута истицао и српски патријарх. Православно утемељење нас одликује и у геополитичком смислу, објашњава агресивност других према нама, али и нашу снагу у начину мишљења и деловања, у којем и многи, ван православног света, виде наду за превазилажење светске кризе. Осим тога, у тражењу одговора на питања о намерама и перспективама српско-руских односа, мора се полазити и од два важна става, садржана у ове године иновираној Концепцији спољне политике Руске Федерације. По једном, подучје Балкана је „од стратешког значаја за Руску Федерацију“, а по другом, Евроазијске интеграције су, осим за државе настале од бившег СССР, „отворене и за друге земље“. Александар Митић, саветник потпредседника Народне скупштине Србије, обавестио је учеснике округлог стола да ће се 25. новембра ове године, у Народној скупштини Републике Србије, уз учешће високих гостију из Русије, одржати јавно слушање на тему „Србија и Евроазијске интеграције“. Јелена Пономарјова је указала на неопходност покретања сателитског ТВ канала РТ на српском језику, који би покривао цео Балкан, као и покретања дневног листа.

У сесији под насловом „Русија, Србија, Европа у актуелној геополитичкој стварности региона. Избор Русије и избор Србије“, уводничари су били Јелена Арљапова, Александар Гајић и Сергеј Правосудов.

Јелена Арљапова, докторант МГИМО, истакла је да руски фактор данас поново постаје глобално значајан. У одговору на проблем организације „постсоцијалистичког простора“, Евроазијска Унија лишава ЕУ прерогатива безалтернативног пута за нове државе. Када је у питању Србија, проблем је у томе што она данас пролази кроз оне изазове и тешкоће кроз које је Русија прошла 90-их година. И сама Русија се постепео ослобађала илузија о ЕУ и партнерства са ЕУ као главног правца своје спољне политике, пре свега зато што што сама ЕУ није показивала ни сличну амбицију ни искреност. А данас, када је Русила ступила на пут остваривања свог алтернативног, евроазијског интеграционог модела, који је највиши ступањ реализације достигао у Јединственом економском простору Русије, Белорусије и Казахстана, оваква активност наилази на потпуно неприхватање на Западу, што је јасно исказала Хилари Клинтон, док Херитиџ Фондација констатује „руски евроазијски пројекат може бити претња и суседима и САД“. Без обзира што Запад не прихвата појављивање алтеративних интеграционих модела, евроазијски интерграциони пројекат данас представља срж руске спољне политике.

Када је у питању однос Запада према Србији, могућност компромиса и реалног политичког дијалога искључена је још 1991. године. И без обзира што ЕУ стално инсистира на неопходности консензуса у Србији, једини консензус у Србији о коме би у овом часу било могуће говорити је да се Србија налази пред избором свог будућег пута. У том избору, Србија мора да се запита колико се интереси САД и ЕУ поклапају са интересима народа Балкана и да се чува исхитрених решења и одлука.

Александар Гајић, научни сарадник Института за европске студије, говорио је геополитичком положају Русије и Србије, наглашавајући сличности, паралеле и аналогије. Он је изнео оцену да 21. век представља покушај превазилажења геополитичке катастрофе, која је уништила СССР и Југославију, на штету Руса и Срба. Глобално гледано, Русија представља Хартленд, а Србија на Балкану је део Римленда и његовог трусног подручја. Међутим, регионално посматрано, српске земље представљају мали Хартленд на Балкану. Ова сличност, по Гајићу, у великој мери одређује и сличну судбину Срба и Руса, па се могу сагледавати и аналогни историјски периоди, али и аналогна географија (Република Српска као Белорусија, Црна Гора као Украјина, Косово као Кавказ).

Србија се данас налази у потпуном геополитичком окружењу, готово да је претворена у гето, и по западној замисли, отворен јој је само један пут – евроатлантски. На Балкану се, као и раније, укрштају 4 снажна утицаја: мителеуропски, оријентални, евроазијски и евроатлантски.

Запад користи овај простор као простор контролисане дестабилизације. Унутар ЕУ одвија се раскол мителеуропског и евроатлантског утицаја. Немачка жели да контролише путеве и трговину на Балкану, без његовог укључивања у ЕУ, да не би била унета нестабилност. То укључивање било би евентуално могуће по окончању текућег надигравања, које се одвија на штету Србије. Једино јачање руског утицаја, закључио је Гајић, могло би да преокрене ове, по Србију погубне трендове. С обзиром да ни Русији не одговара Србија сукобљена са својим окружењем, Русија би могла да од Србије начини мостобран свог утицаја, уместо дестабилишућег фактора.

Сергеј Правосудов, директор Института националне енергетике, изнео је преглед резултата и достигнућа српско-руске сарадње у области енергетике. Русија, односно Гаспром, поседује данас 56,5% удела у компанији НИС. Руски власник је преузео компанију, чији су основни активи – рафинерије у Панчеву и Новом Саду, биле бомбардоване 1999. од стране НАТО. Западне компаније које су се интересовале за приватизацију НИС, нису ни помишљале да улажу у њихову обнову, већ би преузимањем НИС-а Србију претвориле у тржиште за пласман својих производа. Обнова рафинерије у Панчеву је завршена и као резултат, Србија не само да производи гориво по стандарду Еуро 5 за своје потребе, него је изашла и на тржиште суседних земаља. Рафинерија у Новом Саду ће бити обновљена тако што ће се специјализовати за производњу висококвалитетних моторних уља, која се у чиавој Европи производе још само у Шведској, чиме ће бити омогућен продор и на шире европско и светско тржиште. Повећана је и експлоатација домаћих налазишта нафте и гаса, али и прошрена на експлоатацију у Републици Српској. Све ово је НИС од компаније са минусом од 450 милиона евра годишње, када ју је Гаспром преузео, претворило у компанију са плусом од 450 милиона евра годишње данас. И то све упркос чињеници да је у истом периоду пореско оптерећење компаније у Србији повећано за 30%, а да је цена гаса у Србији снижена за 40%. НИС такође планира изградњу гасних електрана у Новом Саду и Панчеву, као и ветроелектрана.

Што се тиче Јужног тока, пројекат се планира са пројекцијом од 50 година, и то у складу са планираним повећаним потребама Европе за природним гасом. У његову изградњу Србија не улаже ништа, а свој удео ће покрити приходима од транзита у првих 5-7 година. Истина је да једино у Србији Гаспром има већински удео (51%) у Јужном току, док је у осталим земљама кроз које пролази 50:50, али управо то говори да је за Гаспром Србија кључни партнер. У енергетској сарадњи је засад све добро, закључио је Правосудов.

У дискусији по овој теми учествовали су Младен Ђорђевић, Јелена Арљапова, Сергеј Правосудов, Наталија Бурлинова, Никита Бондарјев, Душан Пророковић, Миша Ђурковић, Драган Лакићевић, Слободан Ерић, Слободан Јанковић и Леонид Драчевски.

Јелена Арљапова је, позивајући се на дискусију Владимира Кршљанина, нагласила да је руска експертска заједница дуго и жељно очекивала реченицу да су евроазијске интеграције отворене „и за друге земље“, која се ове године појавила у Концепцији спољне политике Руске Федерације, и да су сви руски експерти протумачили да се она односи пре свега на Србију. Сергеј Правосудов је, критички се осврћући на неопрезне и непрецизне раније изјаве појединих руских званичника, рекао да је позната изјава директора НИС-а Кравченка да жели да Србија буде „наш човек у ЕУ“, коју је дао са становишта интереса у пласирању НИС-ових производа у ЕУ, док међутим Американци кажу Србима: прво уђите у НАТО и истерајте Русе из својих компанија, па онда можете у ЕУ. Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе, је констатовао да је присуство Русије у Србији јако нарасло у последњих 5 година и да проблем остваривања руског утицаја није ни организациони, ни финансијски, па ни кадровски (овај округли сто и раније сличне манифестације показали су да у Србији постоје кадрови компетентни за остваривање сарадње), већ политички. По Пророковићу, тај проблем је настао већ 2008, када је Косачов отворено подржао Тадића у сукобу са Коштуницом, и тиме је започео приступ који води губитку геополитичких позиција Русије на Балкану. Ситуација у Србији је драматична, држава и друштво нам се распадају и треба нам хитан заокрет. Србији треба Русија са јасним геополитичким интересима на Балкану, а Русији треба савезник који није у сукобу са свима у региону. Треба нам и заједнички руско-српски одговор, закључио је Пророковић, на понуду Г6. Он би се могао наћи у јачању односа Србије са осталим православним државама на Балкану, а у првом реду са Црном Гором, Македонијом и Бугарском. Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду је нагласио да и у Русији и у Србији има много либерала који су спремни да говоре оно што не одговара стварности, па се чак код нас може чути да су нам САД, Велика Британија и Немачка пријатељи, а да нам је Русија непријатељ који онемогућава наш развој. Иза оваквих изјава стоји или идеолошко слепило или материјални интерес. Он се у том смислу осврнуо и на дискусију Драгана Лакићевића који је изнео оцену да није реално да Србија одустане од уласка ЕУ, јер је сувише далеко отишла на том путу, и процену да би улазак у ЕУ могао да се догоди за 2-3 године. У прилог свог става, Јанковић је изнео поруке саопштене на једном недавном затвореном експертском скупу у ЕУ на коме је и сам учествовавао, а учествовале су и Милица Делевић и Тања Мишчевић. Тамо је наиме, представник Немачке јасно рекао да ће се Србија „стално интегрисати“, али никада неће ући у ЕУ, док је Ђани де Микелис био мало блажи, оцењујући да све земље Балкана заслужују да уђу у ЕУ и да ће се то једном десити, односно да ће чак и Србија ући у ЕУ, и то – после Турске.

У трећој, последњој сесији, под насловом „Историјско памћење у Русији, Србији и Европи (ка стотој годишњици од почетка Првог светског рата), уводничари су били Никита Бондарјев, Ана Великаја, Стеван Гајић, Милан Игрутиновић и Алексеј Тимофејев.

Већина учесника је говорила о западним покушајима ревизије историје Првог светског рата и пребацивања одговорности за његово избијање са Немачке и Аустроугарске на Србију. Ово се нарочито огледа у организовању „централне европске манифестације“ поводом стогодишњице, која се планира за 28. јун 2014. (дакле на дан сарајевског атентата, а не на дан почетка рата, 28. јул) у Сарајеву, уз откривање споменика Францу Фердинанду, а у организацији Немачке, Аустрије и Француске!

Излагање Никите Бондарјева се односило на неке од најзначајнијих Срба који су оставили трага у Русији у протеклом столећу – Алексу Дундића, Данила Срдића и Јосипа Броза. За разлику од двојице легендарних команданата Црвене гарде (од којих за Алексу Дундића тачан идентитет и порекло до данас нису утврђени), Јосип Броз свој боравак у Русији у периоду револуције и грађанског рата није ни покушао да искористи за неко активно учешће у догађајима, већ је, напротив, настојао да живи повучено, што даље од крупних збивања. Сматра се да се његов антируски сентимент акумулирао већ у овом периоду, а и током рада у Коминтерни тридесетих година (овом периоду живота Броза посвећена је књига Бондарјева која ће бити промовисана у суботу 26. октобра на београдском Сајму књига), да би затим довео до сукоба са Стаљином и удаљавања Србије од Русије.

Алексеј Тимофејев, научни сарадник Института за новију историју Србије и руководилац представништва Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) у Србији, које се отвара ових дана, говорио је о месту Првог и Другог светског рата у историјском сећању Срба и Руса. Морамо прихватити и разумети да је оно различито. У свести Срба, Први светски рат је догађај непомућеног легендарног карактера са мноштвом митских епизода о којима зна сваки Србин (сарајевски атентат, Колубарска, Церска битка, мајор Гавриловић и одбрана Београда, 1300 каплара, албанска голгота, Кајмакчалан, Солунски фронт…), док таквог односа нема када је у питању Други светски рат, који се у сећању Срба пре свега односи на њихову виктимизацију, геноцид, Јасеновац. Код Руса је све потпуно обратно. Други светски рат има легендарни карактер, док је први у сенци, јер се сећање на њега везује за револуцију и крвави грађански рат (разлог због којег је у сећању Срба Други светски рат блеђи од првог). Руска револуција је, напоменуо је Тимофејев, утицала и на судбину Срба, јер је изостанком Русије из Версаја превагу однео југословенски концепт Британије и Француске, над Српским концептом, за који су се до 1917. залагале Русија и Италија. Ову различитост Првог и Другог светског рата у очима Срба и Руса, Тимофејев предлаже да превазилазимо постепено, полазећи од оцене коју је изнео и председник Путин – да је Други светски рат био наставак Првог, и да их посматрамо заједно: као Доба великих ратова.

IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-07 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-09 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-08 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-06 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-05 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-04 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-03 IES-srpsko-ruski-ekspertski-sto-02

 

http://gorchakovfund.ru/news/8810/

Читајте без интернета: