СВЕ СМО БАЦИЛИ НА КОЦКУ

Ка и пре, за време „оног“ социјализма, да не речем специјализма, и овога пута смо се радикално ухватили за „жваку“. Просто нам се очас жвака та залепила за панталоне (наравно, ово се односи и на другост нашу, женску популацију која све више и чешће носи панталоне), да не кажем – за стражњицу. Те хоћемо у Унију, пре него и остале неке чланице ухвати грчки синдром, те хоћемо у НАТО, те хоћемо на светско фудбалско првенство. Те…  И све смо, као и увек, бацили одлучно на коцку. И развој, и индустрију, и оно што смо имали и што нисмо имали… Све! Још су нам остале само подеране гаће и гола гуза. Па ко воли, нек изволи!

Наш коцкарски темперамент је коначно дошао до изражаја. Није ни ћудо с обзиром на толики број коцкарница у све сиромашнијој нам земљи. И тако су силне коцкарнице по Београду нам и ојађеној унутрашњости  послужили су као сјајна коцкарска едукација. О коцки знамо више него о ралу.

И шта сад? Па ништа, јер ја мислим – бојим си да и још многи тако мисле – да ми, ипак, и нисмо све бацили на коцку да постанемо оно што нисмо, него смо само, једноставно и одлучно, бацили коску! Коску да се посвађају. Или ону коску коју још једино неки (а коска, знамо, није месо) виде од меса за свој оброк очаја. То је она коска од које тако лепо мири говеђа супица. Коска од говеда. Остала коска од говеда, људи моји! Месо су други појели, или га још увек једу. Наздравље, Рајо! Мислим на Рајка Митића, а не нашу ојађену рају! Она ни у турско време није била раја, већ господа. Српска господа, подераних гаћа. Коцкарима друго и не следује! Је ли тако?

Читајте без интернета: