Теренско особље РЕ-КАПИТУЛАЦИЈА – МИЛА ШТУЛА

rfe-cuvar-zatvora

Отворен тендер за мјесто чувара Мантеровог наслијеђа у љетном периоду.

Пољски град Гливице имао је за Други свјетски рат значај који је био сличан значају Сарајева за Први. У Гливицама – у то вријеме територији Њемачке – есесовци су увече, 31. аугуста 1939. године, обучени у униформе пољске војске, „освојили“ радио-станицу, а потом стрељали скупину затвореника доведених из њемачких затвора и обучених у њемачке униформе, који су, наравно, требали одиграти улогу жртава пољског напада.

Један од есесоваца је преко радио-станице одржао говор на пољском језику у којем је објавио напад пољских јединица на Њемачку. У зору, 1. септембра 1939. њемачке су јединице кренуле у освајање Пољске. Хитлер је истог дана, у Рајхстагу навео овај говор као кључни доказ о угрожености њемачких интереса, искористивши два медија – радио за слање лажне поруке и говорницу Рајхстага за оправдање напада.

„Глас Америке представља један од најрентабилнијих и најважнијих инструмената вањске политике, имајући у виду трошкове емитирања програма и његове ефекте“, каже се у студији „Обнова лидерске улоге САД“ у поглављу „Јавна дипломација“. Амерички су аналитичари утврдили да у „извјесним ситуацијама добро планиране и пласиране информације, идеје и сликовити прикази, могу изазвати већи ефекат од пријетњи оружјем“, те омогућити америчкој администрацији „да пројектира и оствари своје интересе широм свијета“. Поред Гласа Америке, ту је још и Радио слободна Европа који емитира програме за земље бивше совјетске доминације и Балкана, као и програми за Кубу, Блиски исток, Сјеверну Кореју и Кину – укупно на 46 језика. Иначе, бивши предсједник Пољске (којој сада припадају Гливице) Лех Валенса, међу инима, јавно је похвалио америчке медије за „њихову улогу у Пољској“.

По том истом плану да би амерички интереси били у потпуности доминантни и заштићени, што у пријеводу значи припрему терена тајној дипломацији за формирање власти, опозиције или НВО, потребно је „пуно канализирање јавне дипломације према народима и регионима у транзицији“. Од Гливица до Београда, чини се, „принцип је исти, све су остало нијансе“, како за нешто друго рече врло употребљив један амбасадор мира, чијег се имена не могу сјетити.

Сурадници на терену бирају се по Правилнику копнене војске САД међу „бившим и садашњим политичким лидерима, пензионираним политичарима, генералима, припадницима разних служби, истакнутим професорима, вјерским вођама, припадницима мањина, шефовима локалних и државних медија, истакнутим писцима, новинарима, издавачима, бизнисменима, трговцима и синдикалцима“, за које се зна да ће из неких разлога и мотива бити спремни на сурадњу. У неким земљама, као што је Србија, на примјер, и спремнији него што је то потребно, што често постаје и самим вођама пројекта – контрапродуктивно.

На ова ме размишљања асоцирало неколико догађаја посљедњих дана – Обамин посјет Бухенвалду, вечера Карађорђевића са Бајденом петнаестак дана по његовом гостовању у Београду и опроштајни интервју америчког амбасадора Камерона Мантера који је из Србије отишао у Ирак, поручивши „чувајте ми медије и америчке интересе“. То ме потакло на још једно питање. Наиме, како дефинирати и истрпити људе који се заклињу у љубав према Србији, а да истодобно не подносе народ, то јест Србе?! А због љубави према Србији, америчка ће администрација, кажу и Бајден и Мантер, чврсто водити бригу о медијима, демокрацији, Косову, кадровској обнови и, наравно – војсци.

У међувремену слушат ћемо и гледати Глас Америке и Радио Слободну Европу. Србија је, без бриге, покривена. Или – пробушена?!

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-09-06-2009/terensko-osoblje

Читајте без интернета: