У Београду се отвара највеће складиште нуклеарног отпада у Европи

Највеће складиште нуклеарног отпада у Европи, грађено по стандардима ЕУ, за неколико недеља ће бити отворено у Винчи. Чека се трајна употребна дозвола.

Према речима Радојице Пешића, директор Јавног предузећа Нуклеарни објекти Србије, складиште ће задовољити потребе складиштења радиоактивног отпада са територије Србије у наредних неколико деценија. Он је објаснио да ће се ту складиштити отпад који је и до сада у Србији настајао као медицински отпад, у индустријској производњи и научним истраживањима.

Нукеларни објекти Србије наводе да се у постојећим складиштима налази око 3000 кубних метара радиоактивног отпада, те да је због те и количине отпада који настаје свакодневно завршена изградња модерног и безбедног складишта, довољно великог капацитета.

„Планирано је да у то складиште буде премештен комплетан отпад из постојећих складишта, која ће потом бити демонтирана. На тај начин ће се сав радиоактивни отпад из наше земље бити ускладиштен безбедно и сигурно на једном месту“, саопштава то Јавно предузеће.

„Капацитет објекта је 8.500 буради од 200 литара и 100 транспортних контејнера у оквиру безбедног складиштења радиоактивног извора“, каже директор Радојица Пешић.

НАВОДНО: Ново складиште неће служити за одлагање нуклеарног горива јер је Србија већ отпремила нуклеарно гориво у Русију. Надлежни кажу и да ново складиште неће служити за евентуално одлагање радиоактивног отпада који настаје у другим државама, већ искључиво за складиштење радиоактивног отпада, који настаје у нашој земљи. КО У ОВО ПОВЕРУЈЕ ТАЈ ЈЕ СТВАРНО НАИВАН. НАЈВЕЋЕ ЕВРОПСКО СТОВАРИШТЕ У ЗЕМЉИ У КОЈОЈ НЕМА НУКЛЕАРНИХ ЕЛЕКТРАНА И УОПШТЕ НАУЧНО ЗАОСТАЛОЈ У ПОТПУНОСТИ.

Како кажу у Нуклеарним објекитма Србије, ново складиште ће допринети успостављању међународних стандарда које је прописала Међународна агенција за атомску енергију.

Пешић је за 2012. годину најавио почетак демонтирања дотрајалог складишта отпада и његово пребацивање у ново складиште иначе како наводе први објекат у Винчи који је завршен „стриктно по законској процедури, од грађевинске дозволе, закључно са употребном, која је добијена пре месец дана“.

Изградњу овог складишта је почео Институт у Винчи 2007, а од оснивања НОС пре две године, то предузеће је у потпуности преузело тај посао.

Коментар:

Мештани Винче одавно знају да када се до њиховог места иде тзв. институтским путем који пролази у близини (не непосредно поред!) бившег Института за нуклеарне науке који садржи наводно угашени нуклеарни реактор, мобилни телефон је практично немогуће користити. Саговорник се не може разумети, јер се јављају велике паузе у вези. Лично сам проверио и заиста је тако. Такође, чини се да нема неког запосленог у том институту а да није оболео од канцера.

Да ли то има неке везе и какве са евентуалним зрачењем из постројења бившег Института, питање је. Још значајније питање је како то утиче на здравље становника а како ће тек утицати када крене да се допрема велика количина нуклераног отпада из Евро рупе. И уопште, зашто бисмо ми бринули о нуклераном отпаду Европе? Зар смо тако ниско спали да продајемо своју будућност и здравље ради неколико нових радних места и инвестиција које то у ствари нису? Уколико је такав начин одлагања нуклераног отпада, по фамозним европским стандардима, безбедан, због чега га онда земље из којих тај отпад потиче не складиште на својој територији?

Тешко је отети се утиску да није случајно то што су својевремено нуклеарни реактор, сада складиште нуклераног отпада и највећа депонија смећа на Балкану смештени баш у Винчу. То је место где је човек први пут почео да копа руду и прерађује метал (научно потврђено), прво урбано насеље у Европи, вероватно насеље са најдужим континуитетом насељености и практично колевка европске цивилизације.

Садашње налазиште обухвата тек неколико стотина квадратних метара а ископавања се са прекидима врше већ око 100 година! Слој земље који прекрива то неолитско насеље је у потпуности антропогене природе, висине је 10,5 метара од чега је чак 8 метара настало у првих 1.000 година трајања насеља (7.000 – 6.000 п.н.е.). Ископавања су прекинута пре две године, на ургентан захтев жене која је тамо у посету довела неке американце, па као да се не брукамо јер је изложбени простор у лошем стању! Изложен је био само делић нађених предмета и то у бараци која мало прокишњава а санирање тога кошта пар стотина евра. Ипак, разлог за затварање налазишта је нађен а град Београд од тада није нашао за сходно да даје средства  за наставак ископавања док је истовремено издвојио преко 20 хиљада евра за концерт Мадоне.

На новопостављеној табли на налазишту пише да је локалитет затворен за посетиоце због опасности од клизишта. Опасност свакако постоји јер се услед небриге и недостатка средстава до сада већ нелколико пута горепоменути слој окренут Дунаву обрушавао и тиме чинио ненадокнадиву штету предметима нађеним у обрушеном земљишту, не само ломећи их већ их и чинећи научно далеко мање валидним од оних нађених у “здравом“ тлу. Ипак, клизање је изгледа најизраженије у сфери клизања низбрдо наше (не)бриге, морала и здраве памети.
Напретка има, изгледа, једино у удвориштву, издајству и пљачки.

Читајте без интернета: