Утеривач


Некима се жури. Некима се много, много жури. Косово, које Србија не признаје као независну државу, испоставља се као ружна бубуљица на углађеном и напудерисаном лицу Европе. Отуда, сва средства су у игри. Уцене, условљавања, притисци и снажна пропаганда добијају на замаху. Србија мора да призна Косово, милом или силом, иначе – нема Европе.

У име те наредбе, многи српски интелектуалци рећи ће ових дана да је Европа, у ствари – појам идеалног друштва у коме ће сви бити једнаки, друштва које негује здраву конкуренцију и нуди шансе за све, нарочито за оне који ту идеју подржавају.
Обећани европски рај, који промовишу наши идеолошки заслепљени интелектуалци, говори не само о њиховој глупости, него и о немоћи јавне сцене да им се икаквим рационалним аргументима супротстави. Заправо, љубитељи некадашње СФРЈ, данас прононсирани напредњаци и европејци, обожавају Европу, а не виде огромне сличности између идеолошких концепата „братства и јединства на челу са Савезом комуниста“ и „Уједињене Европе на челу са Великим Братом“. У име обећаног раја у Европи, они ће без икаквог разумевања суштине Европе и савременог света предлагати да се Србија одрекне не само Косова, него да прихвати сваку ступидарију „савременог европског живота“, како би се боље уклопила.

Симптоматично је да је један професор београдског универзитета, иначе лингвиста (!), пре неколико месеци у једној ТВ емисији са згражавањем и жаљењем констатовао да све више његових студената пише ћирилицом, из чега се могло закључити да је та чињеница још један тужан доказ о српској неспремности да уђе у кућу Великог Брата.

Кад би само читали стране новине, а не папагајски понављали задате пропагандне поруке, могли би да виде како раја нема нигде, а поготово не у Европи и поготово не сада. Европски сан полако постаје ноћна мора. Пропаст Грчке економије постао је тема број један у светској штампи, у којој се предвиђа не само лоша судбина евру, него и фантазму Уједињене Европе. Такозвани медитерански блок земаља, тужни „јужни синдром“, начео је и Шпанију, Португалију, Италију.

На читалачким блоговима диљем Европе све више је порука које критикују европско унијаћење, и све је више оних који су се на својој кожи уверили како идеја са централним комитетом Европе, Народном банком Европе, и ЈНА Европе није добра. Али, у Србији, у којој је послушност, безидејност, страх, медиокритетство и писање историје на олтару идеологије – најбоље средство за личну промоцију и научни и сваки други успех, о томе нико не говори. Напротив. Пропаганда Европе као економског, политичког, културног и сваког другог елдорада још је снажнија. Лажна пропагандна дилема: напредна Европа или назадна Русија, овде је постављена као кључна одредница за многе судбине.
У том смислу – Косово је метафора. Косово је метафора са свим што оно подразумева. Зато је тако лако фрљнути је – „шта ће нам Косово“ постала је крилатица оних који би да нас на брзака предају у исповедаоницу Великом Брату. Поента је, изгледа, у томе што наши утеривачи у Европу верују да ће они седети, са газдама, иза камера, а да ћемо сви ми бити у Кући Великог Брата, јер смо то заслужили, и јер смо то тражили.

Али, ради се увек о истом, без обзира који формат да су нам припремили. Свеједно је да ли ће у питању бити „Велики Брат“, „Фарма“, „Србија има таленат“ или „Тренутак истине“. Учесници су увек злоупотребљени.

Хор у коме се надвикују певачи овог тужног српског политичког Евросонга, представља у суштини пример за углед – подршка колективном ропству, недостатак икакве критичке дистанце, чежња за великим газдом, све то заједно чини овдашњи политички тренутак у Србији – тренутком за памћење.

За неке је то само бука, а за неке брука.

Мирјана Бобић-Мојсиловић

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=98&status=jedna&datum=2010-02-27&kolumna=263&title_add=Srce%20pod%20pritiskom%3Cbr/%3EUteriva%C4%8D

Читајте без интернета: