Валентин КАТАСОНОВ: О ФЕДЕРАЛНОМ СИСТЕМУ РЕЗЕРВИ САД И ОДЛАГАЊУ „СУДЊЕГ ДАНА“ ЗА ДВА ДАНА

Интернетом се као стрела шири још једна верзија сензације која је доскора имала шифровани назив „21.12.12“. Сада је код те сензације назив промењен, те се она назива „23.12.12“.

Нова верзија сензације о „крају света“

Медији већ неколико месеци активно преувеличавају тему могућег заустављања „машине за штампање новца“ Федералног система резерви САД (ФРС САД) до кога треба, као, да дође 21.децембра 2012. Као, баш тог дана треба да престане важност 99-годишњег уговора о закупу „машине за штампање новца“ који су закључили приватни банкари и власти САД крајем 1913.године. Затим се цртају различити сценарији „краја света“ до кога неизбежно мора да дође после 21.12.2012.

Крајем септембра о.г. ја сам о томе писао у чланкуу коме сам показао да је информација о „крају света“ до кога треба да дође 21.12.12. нова новинарска „патка“. Између осталог, скренуо сам пажњу ауторима „патки“ да се 99 година од потписивања Закона о Федералном систему резерви навршава не 21, већ 23. децембра. После тога су се њихови аутори унеколико престројили, тако што су шифровани назив сензације заменили на „23.12.12“.

Тачно месец дана пре догађаја који очекују мистично расположени људи, односно 23.12.2012, на сајту „Рат и мир“ појавио се сензационални чланак „23.децембар 2012. – шта је ту спорно?“ Прво да констатујем да аутор чланка М.Жуков тачно говори о томе да је Конгрес САД у закон унео исправку према којој лиценца о коришћењу „машине за штампање новца“ постаје временски неограничена. Међутим, уз одређене услове, Конгрес има право да ту дозволу опозове. Уосталом, ја сам и раније писао да су се услови за опозив одавно стекли те да амерички законодавци не само да имају право, већ су и обавезни да лиценцу опозову не чекајући „мистични дан“.

Оснивачки уговор ФСР

Цитираћу Жукова: „Као и било које приватно предузеће, ФРС је формирано преко уговора о оснивању. И тај уговор, обзиром да представља јавни документ, треба да буде доступан јавности, и да се чува у Библиотеци Конгреса САД. Питање свих питања: да ли га тамо чувају? Да ли је стварно доступан? Зашто нигде у мрежи нема његове скениране копије или зашто се нигде не цитира његов текст? Зашто га нема ни у блогу Живи Журнал Андреја Филатова, у коме Филатов детаљно, практично комплетно, цитира званичан став САД, штитећи амерички финансијски систем са страшћу , која врло ретко може да се осети чак и код резидената САД“. (Објашњење: Андреј Филатов – наш бивши суграђанин који је одавно прешао у Сједињене Државе, живи на Флориди и води на руском језику Живи Журнал који је посвећен искључиво ФРС САД – В-Катасонов). Да констатујем да немогућност приступа не само обичних људи, већ и америчких законодаваца Уговору о оснивању ФРС постаје „хранљиво тле“ за најразличитије конспиролошке верзије, измишљотине и претпоставке.

Није такву саблазан избегао ни М.Жуков. Он инсистира да крај света заиста може да наступи, мада се ограђује: „може да наступи“, али није обавезно. „Може да наступи“ зато што је период од 99 година ваљда записан у документу о оснивању ФРС. Ето тако. Наш аутор лично није видео документ о оснивању, али је „израчунао“ да у уговору треба да буде управо наведени период. Аутор то објашњава на прилично чудан начин: зато што је требало да оснивачи унесу у оснивачки капитал корпорације чланарину у злату. Као, тада је свуда у свету важио златни стандард, зато и није било могуће да се папирни новац штампа уколико нема покрића у злату. То је тачно. Али – зашто је требало да се злато даје на период од 99 година? Ево зашто: „На који период би могао да буде понуђен оснивачки капитал у злату како би се обезбедила емисија новца ФРС? Наравно – не на 100 година, већ управо на тих 99, како је било прихваћено у пракси тадашњих пословних односа“. Прерио сам масу литературе, али нигде нисам нашао потврду да је тако било „прихваћено у пракси пословних односа“.

Златни оснивачки капитал и акционари ФРС

А затим се нижу изјаве наведеног аутора које апсолутно припадају фантастици: „…како би се сакупио капитал за формирање ФРС у злату – требало је пронаћи улагаче. И они су нађени, као што су били нађени и за прву (1791 – 1811.) и за другу (1816 – 1834.) централну банку САД. Извор за проналажење злата у две наведене банке је познат – то су биле европске краљевске породице, у коју спада и краљевска породица Велике Британије“. у било ком уџбенику о новцу може да се прочита како је формиран Федерални систем резерви САД. Он се, зна се, у почетку састојао од 12 Федералних банака за резерве (ФРБ) чији се оснивачки капитал формирао из комерцијалних банака које су постајале чланови ФРС. Оне су у капитал ФРБ уносиле и део свог злата. Ја не искључујем могућност да су у капиталу ФРС учествовали (и сада учествују) чланови краљевских породица Велике Британије и других европских земаља, али не директно, већ посредно, преко учествовања у капиталу оних комерцијалних банака које су ушле у састав ФРС. Да подсетим да закон дозвољава да у капиталу ФРБ учествују и приватна (физичка) лица, међутим њихово учешће не може да премаши 25 хиљада долара, и она немају права да учествују у доношењу одлука корпорације.

1913.године Конгрес је Америку предао у вечито дужничко ропство приватном Федералном систему резерви, тако што је ФРС-у омогућио да штампа новац и да контролише амерички економски систем.Прво је било пуштено 203.053 акција Федералних резерви. Приближно 65% њих је припадало странцима, а преосталих 35% (приближно 72.000 акција) је подељено америчким банкама, и то:

1. National City Bank = 30.000 акција;

2. Chase National Bank (доцније – банка Chase Manhattan) = 6.000 акција;

3. National Bank of Commerce (доцније – Morgan Guaranty Trust) = 21.000 акција;

4. First National Bank = 15.000 акција.

Број акција које припадају породици Рокфелер (то су прве две банке) је био приближно једнак количини акција које су припадале Моргановим (следеће 2 банке), тј. по 36.000 акција.

Међу страним акционарима главни су били: Лондонска и Берлинска банка Ротшилдових; париска банка „Браћа Лазари“ (Lazard Brothers); италијанске банке које припадају Израелу Мозесу Сифу (Israel Moses Sieff); Хамбуршка банка Варбурга (Warburg).

У периоду између првог и Другог светског рата међу крупним акционарима ФРС су се на Волстриту појавиле банке као „Кун Леб (Kuhn Loeb); «Леман Брадерс» (Lehman Brothers); «Голдман Сакс» (Goldman Sachs).

Американац Јустас Мулинс, један од најдубљих истраживача ФРС САД у својој главној књизи „Тајне приватног Федералног система резерви“ (Eustace Mullins «Secrets of the Privately Owned Federal Reserve») дао је следећу поделу главних акционара Федералног система, која укључује и породице и појединачне банке (стање из седамдесетих година двадесетог века): 1. Породица Ротшилдових; 2. Лазард Фререз (Јуџин Мајер); 3. Израел Сиф; 4. Банка „Кун Леб“; 5. Банка Вартбурга; 6. Банка „Леман Брадерс“; 7. Банка „Голдман Сакс“; 8. Породице Рокфелерових и Морганових. Мулинс закључује да акционарски капитал ФРС није растурен, већ се налази у рукама врло уске групе породичних кланова. На прво место он ставља породицу Ротшилдових, а на друго – Рокфелерових. Савремени истраживач финансијског система САД Николас Хагер даје нешто другачији „размештај“ акционара: код њега су на првом месту Рокфелерови, а Ротшилди су на другом (погл. Николас Хагер: „Синдикат. Историјат формирања тајне светске владе и методе њеног деловања на светску политику и економију“. Превод с енглеског; Изд. Москва: Столица-Принт, 2007).

Сензација: „руски траг“ у Федералном систему резерви

Како видимо – тврдња М.Жукова да су европски монарси били „златни“ акционари ФРС – представља чисту фантазију. Али, наш аутор је пошао још даље. „Гвинт“ његове публикације је у следећем: главни износ у злату у капитал ФРС је, како се испоставља, дао руски цар Николај Други. Није нам први пут да наилазимо на сличне „патке“. У књизи „Злато у економији и политици Русије“ (М., изд. „Анкил“, 2009) морао сам да се опростим од великог броја бајки о „царском злату“, па и бајке о „уплати у злату“ Николаја Другог у амерички ФРС. Такође и од тога да је „царско злато“ из сефова ФРС пребачено у златне резерве ММФ-а и т.д, и томе сл. На жалост, све до данас сличне „патке“ излећу повремено из страница књига В.А.Сироткина. Успут, царска породица је стварно поседовала извесну количину злата (око 5,5 т) у иностранству – у енглеској банци Беринга. Зна се да се оно тамо налазило до 1917.године, а затим подаци о судбини злата после те године постају врло противуречни. Не искључујем да је неки његов делић путевима о којима се не прича гласно стварно могао да се нађе у сефовима банака које су биле у саставу ФРС.

По свему судећи, причу о злату које је Николај Други (као) унео у оснивачки капитал ФРС, М.Жуков је позајмио од В.Сироткина, али је он уз све, додао и „израчунао“ „наследнике“ нашег цара којим, како он сматра, на данашњи дан припадају небројена богатства Федералних резерви (наводи се износ до 2 билиона долара).

Аутор пише: „… у изводима ЕГРЈуЛ (Јединствени државни регистар правних лица Руске Федерације – В.К.) постоји неколико правника чији збирни оснивачки капитал више пута премашује и консолидовани буџет Русије, и њен БДП, тј. ради се о билионима долара.“ Наша жустра „интернет-јавност“ је већ успела да „пронађе“ једног од наведених правних лица (буквално само неколико сати од појављивања публикације М.Жукова).То је Добротворни фонд „Светски Институт Хришћанских Истраживања Државе и Права „П.А.Столипин“. Председник тог Фонд је неки грађанин Г.Долгоруки-Симански. Презиме је врло звучно, царско, али сама личност је врло сумњива. Могу да наведем и потпуну титулу којом себе назива дотични грађанин: Архимандрит Георгиј Велики Принц Кнез Георгиј Пети Долгоруки-Симански, (Биков) Рјурикович, Мономах, од Августа цара порекло, 40. генерација… Владар – Кнез Украјине (Малорусије) и Русије Велики Кнез Кијевски и Черниговски Краљ Галицки и Владиморско-Волински Кнез Кримски и Владар Псковски Велики Кнез Смољенски, Рјазански, Полоцки, Ростовски, Јарославски, Суздаљски, Мурамски, Љвовски, Северски, Тмутаракански Хетман и Покровитељ Донских и Кубанских козака Заступник Православља и Заштитник Ислама у Русији.

Долгоруки-Симански поседује много различитих компанија са интересантним називима. Шок грађанин Долгоруки-Симански изазива не само својим јарким титулама, већ и тиме, што се оснивачки капитали фондова и компанија које он оснива мере стотинама милијарди рубаља. То не значи да је он други Ротшилд који непримећено живи у Русији. Ради се, очигледно, о манији величине, али и о том, да руско законодавство дозвољава да се прилично фриволно оцењује имовина која се уноси као оснивачки капитал. На пример, три столице могу да се процене на милијарду рубаља. Али – то је већ друга тема која нас уклања на страну од ФРС. Према мишљењу Жукова, домаћини ФРС су се крајем 2012.године бринули само како би избегли повраћај злата и друге имовине грађанима типа Долгоруког-Симанског. Мислим да аутор греши, јер газде Федералних резерви брине нешто сасвим друго.

Федералне резерве су стварно ван закона

Према подацима извештаја о недавно обављеном аудиту испоставило се да је ФРС у току последње кризе раздао највећим банкама кредите на износ преко 16 билиона долара. При том део кредита (од преко три билиона долара) тајно је дат страним банкама – без усаглашавања са Конгресом САД, што америчко законодавство категорично забрањује. Ни један цент одобрених кредита у тренутку аудита није био враћен Федералним банкама за резерве. Председник ФРС Бен Бернанке до сада (скоро ће проћи година и по дана откако је објављен извештај о аудиту) није успео да ни председнику, ни конгресменима, ни америчком народу пошаље колико-толико разумљиво објашњење о учињеном лоповлуку. Зар то није довољно јак разлог да се, не чекајући да стигне мистични 23.децембар ове године, прикрије приватни киоск под називом ФРС.

__________________________________________________

ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ

Рођен је 1950.године. Завршио је МГИМО (Московски државни универзитет за међународне односе Министарства за иностране послове Русије).

Доктор економских наука, дописни члан Академије економских наука и предузетништва.

Професор на катедри за међународне финансије МГИМО.

2001 – 2011. – шеф катедре за међународне кредитно-монетарне односе МГИМО (У) МИП-а Русије.

1991. – 1993. – консултант ОУН (у одељењу за међународне економске и социјалне проблеме).

1993. – 1996. – члан Консултативног савета председника Европске банке за реконструкцију и развој .

1995. – 2000. – заменик директора Руског програма за организовање инвестиција у заштити животне средине (пројекат Светске банке о управљању животном средином).

Стручњак за области: економија коришћења природе, међународно кретање капитала, финансирање пројеката, управљање инвестицијама.

Аутор 10 монографија ( „Велика држава или еколошка држава?“ (1991), „Финансирање пројеката као нови метод организације инвестиција у реалном сектору економије (1999), „Бег капитала из Русије (2002), „Бег капитала из Русије: макроекономски и монетарно-финансијски аспекти“ (2002),…).

Читајте без интернета: