Више од игре

О лету, једноставности и јагодама
Ромер је о њој у Паризу снимио филм, Колтрејн и Че подарили су њеном осмеху надмоћност и тугу, њен брат Стојан, Стив, једини српски „оскаровац”, тврдио је да она никад није правила труле компромисе и да зато мирно спава. У Америци је студирала француску књижевност, на Сорбони докторирала на Прусту, на Бруклин колеџу предавала сценарио, режију, продукцију и пропаганду. Па ипак, она је у свему, и пре свега, песник

Пише: Бранислав Матић

Имала је петнаест година када се са мајком и братом Стојаном, недуго после Другог светског рата, одселила из родног Ужица у Чикаго. Спајање породице, сусрет са оцем, кога дотад није познавала. „Ужас првих година” у Америци касније је описала у књижевном мемоару Умрети у Чикагу. Месец дана по доласку писала је југословенском конзулату, „молећи да је спасу”. Али, пошто није била пунолетна, помоћи није могло бити.
Студије је завршила у САД, докторирала на Сорбони. Једно време предавала је француску књижевност чак у Вијетнаму, потом на Реџерс универзитету. На Бруклин колеџу у Њујорку била је професор сценарија, режије, продукције и пропаганде. Аутор је романа Далеко од Вијетнама, Борац у сенци и Родна груда, који су доживели значајне успехе у Америци. Написала је и драме После револуције, Жетва, Шта је остало. Њена дела, иако објављивана у много земаља и издања, никада нису објављена на српском језику. Баш као и дела њеног брата Стива Тешића, јединог српског „оскаровца” (за сценарио филма Four Friends, Четири друга, 1981).
Ове зиме у Њујорку, гледајући из далека у моје упамћене очи, говори за Националну ревију.

Детињство. Прво сећање: Немци, затим бомбардовање Ужица и моје куће. Мала сам, малецка. Затрпана у рушевинама. У последњем тренутку мама ме спасава, захваљујући томе што је моја ципелица вирила из рушевина. Рањена сам. Операција на земљи, без анестезије.
Спавамо код некога. Уместо прозора, само јастуци. Немци желе да ме убију, бајонет ми је под грлом, али ме је баба Пава спасла – говорила је немачки.
Затим почиње право детињство. У малом стану нас четворо. Имала сам клаустрофобију дуго и постала другачија. Али ипак сам била најбоља у разреду и најбољи пионир – помагати сељацима да читају и садити цвеће.
Ипак, било је дивно. Нигде аутомобила, једноставност и солидарност, сви помажемо свима. Санкање зими, лето на реци Ђетињи. Чист ваздух, мирис села око нас, свици, приче.
Лето код деде у Рачи. Дивота. Воденица. Река Рача чиста, можеш је пити. Идемо боси, брат и ја. Све је ту, и воће и волови и пчеле, све. Јашемо коња вранца без седла, заспимо на њему, а он зна где треба да иде.
Лепота природног у свему.
Радила сам све као и други на селу – око оваца, жетва пшенице, берба кукуруза, купљење шљива.
У Ужицу сам прочитала целу једну библиотеку. Било је дивно. То време.

Одлазак. Мама је хтела да иде у Америку из неких својих разлога. Ја не, никад. Мени је петнаест. После бомбардовања и свега, ја сам мирна и срећна. Професори ме воле, као и другарице. И ја њих. Увек сам одлична. Америка ме никад није привлачила, ама нимало. Све је то било намештено и неприродно – баш као што Естер Вилијамс рони и излази из воде са беспрекорним кармином и фризуром, као да излази од фризера. Такође, материјално ми није било важно, као ни сад. Носила сам црну кецељу, као и други, и није ми сметало. Волела сам реку, деду, мој град и моју земљу (волим је још увек).
Одлазак је био као погреб. Другарице и професори нас прате. Плачем. Они ме љубе. Као да идем у неки немачки логор. И онда пиштаљка, и воз креће.
Почетак у Америци је био стравичан. Сви смо изгубили много килограма, због бљутаве хране, згађеног ваздуха и самоће. То би била дуга прича или роман.

Париз. У Паризу сам била у разним периодима и сваки је био другачији. (Ни један тај Париз више не постоји, глобализација је сравнила све.) Први пут имам тај осећај слободе због тога што нисам у Америци. Лепота града, мириси кафе и пекара. Станујем свуда. Сартр, Ками и Симон де Бовоар су главни. Мени је 21 година. Враћам се у Америку да предајем француски језик и књижевност. Отац је умро.
После годину дана поново сам у Паризу и остајем, мислим, две године. У Студентском граду, где живим, случајно ме проналази Ерик Ромер. Ја тада нисам знала ко је он. Разговарали смо, радила сам тада у Паризу докторску тезу о Прусту, и Ерик ме изабере за улогу у филму Нађа у Паризу (Nadja a Paris). И касније је много волео да прича са мном, и остали смо пријатељи све до његове недавне смрти.  Упознала сам тада цео „нови талас”, и Годара, и Поланског, све.
Онда поново натраг у Америку, опет сам професор француске литературе.
Али се после извесног времена враћам у Париз, због много чега. Била сам ту и 1968. И мој син се родио у Паризу, ту сам се удала, случајно, између две барикаде на улици, и сад се управо разводим. C’est la vie.

Живот, путовања. Од почетка су ме многи питали, као и сад, код нас, о мојим путовањима и о Паризу. Увек су замишљали гомиле долара, јер долазим из Америке. Ништа од тога није било. Радила сам у Америци, као и брат, радила сам и у Паризу. У Париз долазим с малим кофером у којем је само оно најнужније. Ерика Ромера, који ће снимити филм о мени, срећем у патикама и фармерицама, без шминке, с косом дугом два центиметра (јер је тако практичније и јефтиније). Никад ми то није било важно – перје и како споља изгледам. То ме није омело ни у чему – ни са студентима, ни са радницима, ни са париском аристократијом. Била сам увек само ја. Путовала сам свуда и јефтино. Аутостоп. У северној Африци и Италији су ме сматрали дечаком. Дуге су то приче, драги пријатељу. Све скупа, никад се нигде нисам продала, јер сам желела да увек мирно спавам. И спавам још увек тако.

Музика. Рекли су ми да је све што пишем музика – и песме, и романи, и позориште, и сценарији. За мене је музика све природно и људско. Шум дрвећа на ветру, жубор реке, валови океана, киша, тихо падање снега, плач или радост деце, муње, свађе људи, сузе, ватрогасци, полиција, бомбардовање, крик, шаптање, разни језици, свадбе, порођај. Све. Била сам и тонски сниматељ у холивудском филму. Чујем и превише добро.
Нећу говорити о класичној музици, јер волим све, из свих земаља.
Џез сам примила телесно. Колтрејн, Елингтон, итд. Колтрејн је у мом првом комаду. Композиција се зове „Алабама”, о црначкој цркви пуној деце, спаљеној од стране расиста. Све је садржано у црначкој духовној музици. Ту су и молитва и вапај и пасија и гнев и жеља за слободом. Њихове цркве су невероватне. Ако сам и мало Американка, то је због црнаца, који су дубоко религиозни и хумани. Далеко више него белци. Најпре, дакле, музика. Затим, и мој први младић је свирао контрабас и постао познат. Није нам било лако, зато што што је био мелез, отпори средине су били велики. Још увек смо пријатељи.

Револуција. Ту је одговор лак: револуција дође кад мора да дође. Јер је људима доста свега и немају шта да изгубе, ништа немају. Видела сам ону кубанску. Ови овде, где живим, лажу да је то диктатура. Раније су тамо и деца и одрасли масовно умирали од глади и болести. Сад су сви здрави и образовани, да се изненадиш. Године 1999. знали су истину о збивањима код нас више него Европљани.
Моје сећање на Кубанску револуцију: Стојим на обали мора. Узбуркано, валови, олуја. Не смем да уђем. Видим децу која се играју у мору. Без страха. Девојчица, око осам година јој је, излази из воде, пољуби ме, узме ме за руку и поведе да се играм са њима. И ја уђох у море без страха.

Че. Тешко ми је да говорим о њему кратко, јер знам све. Мислила сам о њему и кад га нисам знала, ни његово име. Он је у мом комаду После Револуције као слика на зиду. Он је у мом комаду Far from Vietnam. Поглавље се зове „Љубав”. Био је образован, завршио медицину у Аргентини, био је револуционар, идеалиста, чист. На Куби, у селима, његова слика стоји до Христа, првог великог револуционара. Живео је, у свему, као обичан народ. Материјално никад за њега није било важно.
Гевара је симбол перманентне револуције. Он се појави свуда где нема правде а има сиромаха. Код нас, у бомбама разрушеном Београду, у пролеће 1999, студенти су носили његову слику.

Први роман. Нисам мислила да га пишем, али сам одједном, изненада, чула једно име и оно је било кључ, отворило врата. Тешко је описати. Ушла сам у моје детињство са свим звуцима и мирисима, као да све живим поново. Писала сам брзо, без коректуре, да то не изгубим. Стављала сам све на патос, по темама, као а, б, в, г… Непрестано сам плакала од радости што се време може поновити. И дошла до краја за месец дана. Онда је све ишчезло, да се више никада не понови. И онда сам плакала, али од туге што је то тако. Као да је неко други писао.
Наравно, у другој верзији сам променила детаље и постала писац.
Роман се зове Shadow Partisan (Борац у сенци).
У њему је ритам, чак и на енглеском, ужичког кола.
Роман је овде, у САД, добио две новчане награде, које сам потрошила за српску ствар. Код нас га нису објавили, јер нисам пристала на стравично лоше преводе. Враћајући се у Ужице, видела сам да је живот као неки документарни филм без почетка и краја, а мој роман је литература. Поредили су га са Шагаловим сликама.

Стојан. Били смо ја и Стојан, или Толе, или Стив, као близанци. Увек смо се волели, од самог почетка, и случајно кренули истим путем. Овде, у Њујорку, виђали смо се у једном тихом ресторану, само нас двоје, да разговарамо о свему што се догађа, и с нама и у свету. Опрости, не могу више о њему, јер ме боли.

Њујорк. Мој Њујорк не постоји, никад није постојао, као што је некад постојао  Париз на левој обали Сене, или некадашњи Београд. Ни мој брат Стојан није имао свој Њујорк, него своју радну собу. Не треба заборавити да овај град има више становника него цела Србија. Метеж. Сви језици, све нације, све боје. Брзе промене. На пример, мој син Стефан изгубио је пола пријатеља већ у основној школи. Њихови родитељи су кренули негде другде за послом.
Сад је још далеко теже и много горе. Радње масовно банкротирају, гасе се и позоришта, људи се селе, нови долазе и одлазе, кад изгубе посао остају и без стана, без ичега. Депресија. Берза махнита горе-доле, и само лова, лова, лова, једина идеологија ове земље.
Мали број пријатеља је још увек ту, а сутра неће бити ни њих.
Мој Њујорк је мој стан са великим бројем књига. (Ових дана поново читам Лелејску гору. Диван роман.) Идем у један стари бар, право чудо да још постоји, и ту пишем. Ту су људи из целог света. Ја сам као мува на зиду, не причам, али пажљиво слушам.

Моја Србија. Шта ја знам о целој Србији? Мало. Била сам у Ужицу прошлог лета и било је доста људи који су дошли да ме виде. Видела сам моју стару и једину другарицу Славенку Верговић и њеног мужа, сликара. Било је и комичног: човек кога се не сећам каже да је у раној младости био заљубљен у мене и љубоморан на неког клинца.
Иако сам долазила често и настојала да пратим све, то Ужице прошлог лета је било неки други град, који не бих познала. Нема више оних лепих брда, само кућерине, сва околна села су постала део града. Много аутомобила. Мирис и дух града више нису исти. Нико се ту зими више не санка, него сви иду на Златибор. У хотелу у којем су ме сместили ништа није функционисало, па одох да спавам код Зорана Јеремића, дивног човека и песника. И упознах његову породицу. Све ме подсети на књигу You can’t go home again (Нема повратка кући) америчког писца Томаса Вулфа. Нормално је да се све мења, али брзина свега ових година превелика је за људску душу.

Љубав. Не могу да говорим о холивудској љубави, где се сви заљубљују на први поглед, а онда одмах долази секс. Нисам је знала нити желим. То није љубав и не траје. За мене је љубав све што волим – моја земља, син, мајка, брат, моји пријатељи, разни писци, моја музика, моје слике. И остајем верна. Љубав између мушкарца и жене, ако је љубав, захтева много више од тела. Можда ју је баш зато данас тако тешко наћи.

Шта сањам, а шта ми се дешава. Моји снови били су ми путоказ целог живота, као нека друга димензија која ми је помагала да разумем сопствени живот. Фројд ми није био потребан, све је било јасно. Многи моји снови су били приче, преостајало ми је само да их напишем. Имала сам четири различите серије које су се саме од себе завршиле. Један сан је из времена кад ми је било 22 године: на крају чујем да ми је брат умро и осећам стравичан бол, исти као много година касније када се то заиста десило.
Ако говоримо о сну као жељи за нечим у реалном животу, нисам имала много таквих жеља, или сам их све живела. Биле су три у детињству: живети живот, имати деце, написати књигу. И то имадох.

Кад данас помислим на Србију… Кад сад, овде у Њујорку, мислим на Србију, мислим на млади сир и кајмак и шумске јагоде. Овде их нема. Од првог дана у имиграцији воће, ма како лепо изгледало, није имало укуса. („Цвеће без мириса, воће без укуса, жене без љубави”, говорио је мој покојни отац. Он и Америка се нису слагали. И ето, Бане, одједном мислим на њега.) Ја и брат смо носили исте слике и вечито се сећали једне Србије које, изгледа, више нема. Све је било природније, нисмо оволико били у власти машина, мириси свега су били јачи (мирис врбе, багрема, мирис сваког годишњег доба).
Сећам се: сеоске девојке перу рубље у реци испод врта мог деде и каче га по неком дрвећу да се осуши. Скидају и своју одећу да је оперу, потом улазе у реку. Лепота њиховог тела на сунцу. Лепота расплетене косе. Мирис реке и врбе и њихова радост. Лето је.

Истина. Било је много више истине пре телевизије, јер су људи читали књиге и полако промишљали о свему. Сад овде, у САД, чита 1 одсто њих. Студенти којима сам предавала на универзитету нису знали ништа. Телевизија бомбардује брзим сликама, људи мисле да све виде и све знају. Слика се понавља, јефтино је. Било је време кад су најбољи француски песници преводили наше, и дивили им се, и знали нашу историју. Сад, овде, нико не зна ни француске песнике, ни наше, ни своје.
У Србији, на жалост, један број људи верује у америчке илузије и пропагандне стереотипе у које не верују ни Американци. У Србији, на жалост, један број људи одбија да схвати: оцрњују нас готово искључиво зато да би оправдали себе, да би прикрили своје мотиве и ужасне последице свог деловања.

Ко је највише утицао (или шта)… На мене?
Немци: Хтели да ме убију и дуго сам имала кошмаре и клаустрофобију.
Ослобођење: Сећам се великог кола на тргу, око огромне ватре. Била сам малецка, али се сећам.
Баба Пава: Била је тако морална, чиста у свему, тиха, дубоко религиозна на свој једноставни начин. Молила се Богу као свом старом пријатељу. „Нађи су потребне ципеле. Помози нам!” моли се баба Пава. А ја, до ње, шапћем јој: „Заборавила си Божану и Десу!” Са бабом Павом сам ишла у цркву, рано ујутру. Увек мислим на њу.
Прва учитељица: Партизанка негде из Крајине, била је готово иста као баба Пава. Морална, тиха, праведна са свима.
Мама: Њене приче и како их је причала. Стварала је драме, јер је имала дар мимике. Јака, јача од других жена, сама је морала да издржава нас четворо, после и тетку Виду. И још увек се смеје. (Пошто сам одрасла у матријархату, није ни чудо што су те три жене дефинисале моју личност.)
Књиге: Наше, руске и америчке, с краја XIX и из првих деценија XX века. Читала сам пуно, често исту књигу по више пута. Касније, у Америци, била је то француска литература и Париз којег више нема.
Отац: Оставио је многе књиге о српском селу, као и антрополошке књиге о путовањима по Африци. И неку дубоку тугу због тога што смо одрасли без њега.
Жика Павловић: Мој најбољи пријатељ. Направио је за мене листу књига које треба да прочитам, како бих надокнадила све што сам пропустила. Било је то веома важно за мене. Београд није исти без Жике Павловића.

Увек ме растужи кад видим… Старе жене које траже храну по контејнерима (а некад су имале децу и породицу). Тешко болесну децу. Старе и младе бескућнике, на љутој зими, без капута. Младе војнике без руку и ногу. Јесен. Некад чисте, а данас мртве реке. Младу дете-проституку на улици. Да је човек најгора животиња. Да нико не разуме никога, да се рађамо и умиремо сами. Да не могу да зауставим време, које све меље (моја стара опсесија, још од десете године). Да више не разумем неке младе људе у Србији. Да је живот апсурдан.

***

Холивуд
Могла сам да радим ту, али ме није интересовало. Други то не би одбили. Холивуд није имао шта да ми пружи, јер ме ни слава ни материјално нису интересовали. Брату се такође није свиђала та ужасна атмосфера тамо. Рекао ми је пред крај живота да никада нисам пристала на компромис. Зато спавам мирно.

***

Позориште
Немам шта рећи. Некад је било другачије, кад смо брат и ја писали драме. Сад је све појела комерцијала. Прво се то догодило филму, затим позоришту, онда и литератури. Једино је поезија задржала независност, јер је чита мало људи и на њој не могу да зарађују. Не идем у позориште, већ дуго. Најбоље позориште видела сам у Београду деведесетих, у режији Љубише Ристића. Велики таленат.

***

Борба
Свако зна шта је борба. Али данас пре било каквог оружја долази друго – како победити испирање мозгова, злоупотребу телевизије, итд. Све је могуће. Али, ако немаш новац, мораш бити бољи у свему, са већом интелигенцијом и маштом. Уосталом, зар је мало примера да је империја бивала побеђена.

НАЂА ТЕШИЋ, ПИСАЦ, ИЗ ЊУЈОРКА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”

http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/Br%2019/Vise%20od%20igre%20-%20Nadja%20Tesic.html

Читајте без интернета: