ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ: Издаја Косова је на делу

КАКВЕ ПОРУКЕ СРБИМА НА КОСОВУ – И СРБИМА ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА – ШАЉЕ ДАНАС ПРЕМИЈЕР СРБИЈЕ?

vladika-atanasije-jeftic

 

  • Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом?
  • Недавно је г. Дачић изјавио у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију”. Писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; а пре тога писмо председнику Николићу
  • Дачић је и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову 
  • Докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем, са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле ће да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије?

ВЛАДИКА Атанасије (Јевтић) огласио се поводом оцене премијера Ивице Дачића: „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”.

Учинио је то текстом који је сам насловио овако: „КОСОВО И МЕТОХИЈА – КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА”.

Текстом који почиње стиховима:
Отаџбина жива завештава своје срце
у земаљској Србији Царству Небескоме

(Милоје Дончић, Бича у Метохији)

Хвала Богу да смрт не постоји
Но са земље Небу пресељење
Земаљско се у растанак броји
А на Небу заувјек Сретење.

(Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији)

Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских.

Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика.

Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од Пештерa виш Пећ}ске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши.

То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18).
И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско.

И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој.

Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс.

Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.

Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – откако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) -Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36).

То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности.

У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује:

Браћо моја, Срби Православни,
ак’ и јесмо изгубили царство
душе своје губити немојмо!

На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној.

А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије?

Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови).

„Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013).

И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије.

(Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову „спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10.3.2013).

И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори” и фамозни му овакав „дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема”).

Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)?

Издаја Косова је на делу, као и „успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник).

Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом?

Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову.

И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника:

„Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара/ да спасава/ Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ/ пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона.

Ман.Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије

Читајте без интернета: