Владимир Кршљанин: ДРУГИ ВАСКРС СРБИЈЕ

Србија је васкрсла. Још једном. Први пут, 1804, из државног, иако не из духовног, нестанка у потопу болесне Отоманске империје. Још читав век је трајала борба за ново утемељење државе и за ослобођење њених још поробљених, делова. Али, тренутак васкрса, био је, и то нико не спори, Први српски устанак. И данас се може прочитати да је Карађорђе био прек, да је чинио грешке. Али нема Србина који му се данас неће поклонити. Тако је то са народним вођама у време великих историјских прегнућа – са временом, њихова историјска величина расте, а њихове људске несавршености постају безначајне.

Други пут је Србија васкрсла у време Слободана Милошевића. Васкрсла у време велике светске кризе, из рушевина биполарног света, када је агресивни замах удружених западних империјалних сила уништио Југославију. 2009, у Берлину, Џорџ Буш старији нам је објаснио да су рушењем берлинског зида уклоњени последњи остаци Версаја. Ето цене којом је плаћено учешће Немачке у последњем, овог пута огољено англоамеричком, јуришу на Исток. Данас је удружена западна империја у ропцу. А српски народ је подвигом поново задивио свет, остварујући свој државни и духовни васкрс у десетогодишњој одбрани својих права, непристајању на казне због туђих недела и отпору удруженој НАТО империји, на врхунцу њене моћи. Српска национална свест и све њене херојске и духовне димензије су пробуђене деведесетих. Обновљени су храмови, изграђени нови (кажу, ни под једним владаром у историји их није изграђено више него под Милошевићем), ојачала је вера. Потврђено је да суверена земља, иако суочена са ембаргом и ратовима, може да обезбеди више достојанства, правде и благостања својим људима, него земља која је покорена. А Србија је привремено покорена управо у часу када је Русија успела да мобилише унутрашњу снагу и спречи сопствено разбијање. Када је, у пролеће 2000. године, Владимир Путин од вршиоца дужности постао изабрани председник Русије, радио Би-Би-Си је у програму на српском језику имао опширан коментар у којем је истакао сличности између Путина и Милошевића. Била је то за нас, трагична предаја штафете. Србија је покорена, Југославија дефинитивно укинута, а Милошевић је свргнут, заточен, и после херојске одбране коју ће памтити свет, уморен у НАТО казамату у Хагу. Ако направимо смелу аналогију са 19. веком, остаје да оснажена Русија помогне васкрслој Србији да поврати самосталност и ојача. Да би се то десило, Србија ће ускоро кренути да се усправља, гради и бори за своју слободу, свесна да је то могла и у много тежим условима, током 90-их.

Милошевићевом паду и покоравању Србије 2000. године, кључно је допринела свесна и несвесна пета колона. Током 10 година власти, Милошевић, СПС и државни функционери нису успели да у Србији елиминишу субверзивне и коруптивне западне утицаје, јер су се, у Титово доба, сувише укоренили у државне структуре, али и у свест дела грађана, због вишедеценијске отворености земље за западну пропаганду, и нагнала их да поверују да покоравање НАТО непријатељу доноси бољитак!

Као од вишегодишњег саборца и, у последњим, најтежим годинама, једног од најближих сарадника председника Милошевића, од мене би се могло очекивати да данас испричам широј јавности непознате детаље и епизоде о њему. Али, када се осврнем на последњих двадесетак година и потребу и обавезу коју осећам, да пет година пошто су га од нас отргли и тако привремено зауставили Србију, и ја кажем нешто о Слободану Милошевићу, видим да то мора бити нешто друго од обичног писања. То мора бити покушај да се сажму живот, историја, борба, емоције, одговорност, саможртвовање… Немогуће је укратко и са коначним закључцима описати, на пример, свог оца. Или двадесет година најполетнијег дела свог живота. Или драму другог васкрса Србије. Или великог човека, какав је био Слободан. Ако смо већ потпуно посвећени борби да се Србија ослободи окова и поново стане на ноге, са бољитком за све и правдом за свакога у њој, борби за коју је Слободан, смирено и одлучно, дао свој живот, онда писати о њему данас, могу само на један начин – да кажем оно што мислим да је баш данас, важно рећи због те борбе.

Када се све сабере, највише времена смо провели заједно, или насамо, у затворима, када сам га посећивао. Најпре неколико пута у београдском Централном затвору, а онда, десетак пута, у Хагу. У једну од хашких посета дошао сам под тешким утиском података о степену у којем је, за министровања Бориса Тадића, уништена наша војска. Грозничаво сам му износио те податке, а он ми је, смирено и очински, узвратио: „Ништа не брини, Владо, у Србији се војска прави за три недеље.“ Увек сам, као и други који су га посећивали, поново бивао задивљен његовом унутрашњом снагом. И снагу, и оптимизам, и увереност у победу, делио је нама, који смо њему затвореном, у посету долазили са слободе. И никада се није жалио, никада није показивао колико му је морало бити тешко. То је човек могао само да слути, посматрајући степен његове ангажованости и бриге – за припрему чињеница и сведока за своја иступања у Хагу, за трагичну и тешку ситуацију у земљи, па и у његовој партији (што је укључивало и бригу за судбину другова подвргнутих репресији и њихових породица, укључујући наравно и нас, његове у то време најближе сараднике), као и љубав и бригу за сопствену породицу. Такође се то могло слутити и из нашег знања о његовом нарушеном здрављу и лекарских анализа које смо читали. У почетку није уопште желео да се бавимо питањем његовог здравља, чинили смо то и против његове воље. Затим је то прихватио, а знали смо, из два разлога: јер је схватио да трибунал намерно настоји да му угрози здравље и живот, па је реаговао јер је и то био елемент агресије против његове земље на који се мора реаговати, и јер се плашио да ће са нарушеним здрављем и његова одбрана, толико важна за историју и будућност Србије, бити мање квалитетна. Никада није изразио наду да би трибунал могао одлучити нешто праведно; само је желео да искористи све могућности да јавно износи српску истину и да се бори. И без обзира на огромну жељу свих нас и многих у Србији и свету да се изборимо за његово ослобођење, уз сву увереност у коначну победу коју је у нама јачао, никада није у интимном разговору, значај посвећивао могућности да он лично буде ослобођен. Било је важно носити свој крст, односно водити борбу на најбољи и најснажнији могући начин.

Први пут сам га изблиза видео и проговорио са њим 2-3 реченице у скромном салону, тзв. Делегатској јединици „Сава центра“, 1992, касно увече, по завршетку Другог конгреса СПС-а. Тада сам био изабран у Извршни одбор, што је формално било најуже руководство партије. Салон је већ био препун, пар стотина људи у жагору, када је он ушао. Намах, простор је био испуњен његовим присуством, иако га ни ја, ни многи други, у том часу нисмо видели. Био је човек који зрачи. И пре него што одмерено, језгровито и одлучно проговори, његова појава је носила ауторитет и изазивала поштовање. А приватно, био је скроман, пажљив, готово стидљив. Био сам касније више пута у прилици да присуствујем његовим разговорима са важним страним саговорницима. Увек је успевао да разговору наметне свој тон и саговорници су то прихватали и поштовали. Говорио је увек о суштини једноставним речима, често са дозом супериорног хумора. Али из његовог наступа увек је зрачила искрена и убедљива ангажованост. Имао је изразит, богом дан, политички таленат – способност да брзо мисли, анализира и одлучује. У спровођењу једном донетих закључака знао је да буде одлучан, па чак и прек. Људи без храбрости се тада нису усуђивали да му противрече. Умео је да на основу датих премиса увек донесе најбољи закључак. Ако је некада и грешио у бурним и сложеним временима, усуђујем се да мислим, било је то када информације и премисе које су пред њим подастиране, нису биле адекватне. Никада није био зао, још мање осветољубив. Знао је да одлучи о сменама, некада и веома блиских му људи, али је и после тога према њима задржавао људску болећивост и бригу. Ако кадрови око њега нису увек били најбоље одабрани, и то не бих приписивао њему, већ одбрамбеним механизмима, односно себичности појединаца из његовог окружења – да би заштили свој повлашћен положај близу председника, спречавали су друге да му приђу. Био је довољно способан да сложену светску и домаћу реалност добро сагледава, али је у томе био изнад већине својих сарадника, који су се прибојавали да их његова храброст и отвореност не почисте, ако он дође у контакт са храбријим и способнијим од њих.

Много пута смо, за време његовог тамновања, разговарали телефоном. Сужњи у Хагу могу да телефонирају, о свом трошку. Тројица његових регистрованих правних помоћника, могли су, током процеса, да га свакодневно посећују. Истина, због великих материјалних тешкоћа које је одбрана имала, они су се у Хагу смењивали, тако да је у његовој близини бивао увек само један. Трибунал је дозвољавао (право за које смо се са муком изборили), да га још по неки сарадник из „Слободе“, може повремено посетити. Бивао сам тамо једном у неколико месеци, код њега улазио само у једном дану и остајао по 2-3 сата. И у телефонским разговорима и у тим посетама, његовој хашкој бици и њеној међународној подршци (то је, иначе, био мој главни задатак) посвећивали смо по две трећине времена. Остатак – углавном политичким приликама у земљи. Наш последњи сусрет, у новембру 2005. године, био је, међутим, потпуно посвећен политици. И ранијих година он је прижељкивао и водио рачуна о томе, да борбене снаге у земљи искористе његову хашку битку. Неколико пута се и писмено обраћао руководству и члановима СПС-а, завршавајући своје поруке речима „Сада је слобода једини задатак!“ и „До победе!“. Из таквих порука је произилазио и његов принципијелни став о потреби „народног јединства“, односно удруживању напора свих родољуба, без обзира да ли су леве или десне провенијенције, у борби за поновно успостављање суверенитета земље, као предуслова за сваки бољитак. У том последњем разговору, разматрали смо могућност да се на изборима, ако их скоро буде, појави грађанска листа, којој је он мислио да буде носилац, а која би била састављена од личности високог људског и професионалног интегритета, спремних да своје велико знање и искуство ставе у службу отаџбине, онда када јој је то највише потребно. Имао је у виду академике, професоре, генерале, уметнике, политичаре са списка својих сведока одбране (са многима од њих он се претходних месеци срео у Хагу, а немали број, на жалост, није ни стигао до сведочења, па јавност за њихову спремност да сведоче и не зна) и са списка чланова Скупштине Удружења „Слобода“. Почетком марта 2006, Слоба је у Хагу убијен, па овај „план“ никада није ни почео да се остварује. Данас о томе пишем јер би то могао бити један од Слободанових тестаментарних путоказа за све који се боре за ослобођење Србије, њен развој и друштвену правду.

У НАТО пакту беспоговорни командант су САД. Тако је и у НАТО чеду, односно кукаквичјем јајету подметнутом ОУН, хашком трибуналу. Увек се у трибуналу знало ко је унутар трибунала (којем је у само једном периоду и формални председник био амерички судија) главни амерички контролор. Некада и на прилично неупадљивој функцији – заменик секретара. Али, сложени и перфидни посао организовања и вођења „суђења“ Милошевићу, оног које су службеници трибунала између себе називали „The Trial“, све време су у својим рукама имали Британци (уз асистенцију Холанђана). Њихови су били: руководећи тужилац, судије у већу, пријатељи суда (а касније наметнути браниоци), управник затвора. Холанђани су били лекари и секретар трибунала. Неколико месеци уочи кобног 11. марта, у време док расте извесност да ће Влада Русије дати гаранције трибуналу за лечење Слободана Милошевића у Москви – читав колоплет догађања: Форин Офис јавно прокламује да је независност Косова неминовна (што чак изазива демонстрације пред британском амбасадом у Београду) и започиње јавну политичку кампању највишег интензитета (која траје до данас) за хапшење генерала Младића. Истовремено, избија „обавештајни рат“ између Лондона и Москве (пронађен одашиљач у лажном камену испред седишта ФСБ у Москви, следе узајамне оптужбе, хапшења и протеривања). Најзад, у трибунал преко руске амбасаде у Хагу стижу званичне гаранције руске владе, а трибунал (званично: помоћно тело СБ УН), одбацује гаранције сталне чланице СБ УН! У целом том периоду, здравствено стање Слободана Милошевића се погоршава. На одлуку о одбацивању гаранција уложена је жалба жалбеном већу трибунала. Али, пре него што је жалба размотрена, Слоба је „нађен мртав“ у суботу ујутру у својој ћелији. Претходне вечери он је, узнемирен извештајима да су у његовој крви нађени опасни лекови које никада није примао, својом руком написао писмо руском министру Лаврову, писмо које је на адресу стигло тек после његове смрти. Холандска истрага се задовољава закључком да на његовом телу нема трагова насиља и уопште не истражује могућу одговорност за ускраћивање лечења. Опширни извештај о унутрашњој истрази у трибуналу, коју је водио потпредседник самог трибунала и којим се „перу руке“ од одговорности, достављен је на увид Савету безбедности, а Русија га је на самој седници одбацила као непотпун и необјективан. Нажалост, држава Србија није реаговала. Нити је у Србији уопште било могуће организовати подршку независној истрази убиства Милошевића. Ипак, Међународни комитет за одбрану Слободана Милошевића, у чијем су саставу истакнуте личности из више земаља, чини напоре да се оваква истрага спроведе и кривци буду приведени правди, што је један важан корак ка раскидању окова у којима се Србија налази.

А у западним оковима око Србије, трибунал је једна од најпрљавијих карика. Тешко ћемо се као народ ослободити несреће, док у оквире јавне политике на уђе питање одговорности западних влада и њихових тајних служби у руковођењу трибуналом, у разбијању Југославије, у подстицању међунационалних и верских сукоба, у подстицању и заштити тероризма, наркомафије и трговине људским органима, у ратним злочинима и политичким убиствима.

У Међународном и националним комитетима за одбрану Слободана Милошевића, или у интеракцији са њима, деловала су или још увек делују (осим преминулих), таква велика имена данашњице као што су: Александар Зиновјев, Ремзи Кларк, Харолд Пинтер, Петер Хандке, Жак Вержес, Микис Теодоракис, Димитри Аналис, Велко Влканов, Вјачеслав Кликов, Никита Михалков, Сергеј Бабурин, Рајко Долечек, Војћех Филип, Алека Папарига, Пјер-Мари Галоа, Ролф Бекер, Клаус Хартман, Генадиј Зјуганов, Фулвио Грималди, Мајкл Паренти, Борис Олијник, Михаил Ножкин, Александар Проханов, Валентин Варењиков, Роберт Диксон, Константин Затулин, Николај Рижков, Елмар Шмелинг, Мишел Хосудовски и многи други интелектуалци и политички активисти. Сачињено је много јавних апела, три пута су организоване демонстрације у Хагу, више конференција и научних скупова. Петицију Комитета против наметања адвоката председнику Милошевићу, коју је написала канадска правница Тифен Диксон, потписало је преко 100 најистакнутијих правника из 18 земаља. Када је Слободан Милошевић петицију прочитао на заседању Жалбеног већа, трибунал је био принуђен да практично опозове одлуку којом је желео да га спречи да износи сопствену одбрану. У Москви је 2003. одржана међународна конференција под насловом преузетим од једног текста Александра Зиновјева: „Слободан Милошевић као симбол антиглобализма“. Неуспех империје да сломи, ућутка и осуди Слободана Милошевића постао је семе раскринкавања и рушења злочиначког подухвата против наше земље и народа, али и велико надахнуће за многе у свету.

У свој и наш циљ, слободну Србију, у њен други васкрс, Слоба је мирно и надмоћно, уложио свој живот. Нека му је вечна слава и хвала!

Читајте без интернета: