Владимир КРШЉАНИН: „Крим“ ће учинити потпуно неодрживим постпетооктобарски спољни курс Србије

krim-i-rusija

СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 90-ИХ ГОДИНА И ДАНАС – У ПОГОРШАНИМ ОДНОСИМА РУСИЈЕ И ЗАПАДА

  • Данас имамо ситуацију да је Запад у кризи, а Русија у успону, спремна да помогне Србији у сваком смислу, али се све власти у Београду, потпуно зависне од Запада, не усуђују да затраже или прихвате ту помоћ у мери у којој би Србији била потребна, односно у мери која би угрозила доминацију Запада, пре свега у безбедносној и финансијској сфери
  • Прекретница која је у односима Русије и Запада настала после кримског референдума, довешће врло брзо колонијалну постпетооктобарску спољну политику Србије у стање потпуне неодрживости

ОСНОВНА и највећа разлика спољне политике Србије 1990-их и у периоду од 5. октобра 2000. до данас је у томе што је у првом периоду то била спољна политика суверене земље, а у другом – земље која је изгубила суверенитет.

Ако се та разлика нема стално на уму, свака расправа о „успесима и неуспесима” наше спољне политике је нереална и некоректна.

Детерминишући спољни фактори од утицаја на нашу спољну политику могу се описати овако: читав период, од 1990. до данас карактерише се агресивним приступом од стране Запада на челу са САД, према Србији и српском фактору, са циљем његовог дробљења, слабљења, демонизације и елиминиције. Дакле, циљ Запада је све време – ишчезавање српског фактора у државнополитичком, економском, војном и духовном смислу.

С друге стране, једини крупан природни савезник Србије у тој неравноправној борби, Русија, била је 90-их у најтежем економско-социјалном положају у својој историји, и сама изложена истим таквим тежњама Запада. Помоћ Русије у то време била је мала, симболична и непоуздана.

То стање почиње да се постепено поправља од 1996, а потпуно се променило тек 2000. године, са доласком Путина на власт, од када Русија почиње да вртоглавом брзином обнавља своју моћ.

Данас имамо ситуацију да је Запад у кризи, а Русија у успону, спремна да помогне Србији у сваком смислу, али се све власти у Београду, потпуно зависне од Запада, не усуђују да затраже или прихвате ту помоћ у мери у којој би Србији била потребна, односно у мери која би угрозила доминацију Запада, пре свега у безбедносној и финансијској сфери.

Када се сагледавају ефекти спољне политике, мора се пре свега погледати у економску и социјалну сферу (јер спољна, као и свака друга политика, мора пре свега бити средство које доприноси расту популације и квалитету живота народа). Већ ту боде очи чињеница да се у сувереној Србији, упркос невиђеним притисцима Запада, који је тада био на врхунцу своје међународне ароганције, оствариваним економским, политичким, војним и свим другим средствима, живело квалитетније и боље него у Србији интегрисаној у западни систем, дакле колонизованој, када долази до потпуног краха индустријске производње, војске, културе и духовности, са геноцидним последицама по становништво и претњом потпуне територијалне дисипације.

Спољну политику 90-их је карактерисао и неупоредиво већи ниво професионализма и познавања међународног права у дипломатској и другим службама, што се одражавало и кроз способност адекватног учешћа у веома тешким преговорима са САД и другим западним чиниоцима и компликованим међународним конференцијама о бившој Југославији, мировним у Дејтону, Рамбујеу и Куманову, активном лобирању у УН, упркос „празној столици” итд.

У тим немогућим условима, постигнути су значајни резултати, који и данас представљају најјаче, темељне аргументе за очување спољнополитичке позиције Србије и српског народа: Дејтонски споразум, Кумановски споразум и Резолуција 1244, успостављање мултилатералне сарадње са редовним самитима на Балкану, споразум о слободној трговини са Русијом, али и покушај укључења Србије у Савез Русије и Белорусије, који без обзира што је обустављен од стране постпетооктобарских власти, односно по наређењу Запада, и данас представља залог и доказ да је спољна политика другачија од оне коју диктира Запад, могућа.

С друге стране, постпетооктобарска „спољна политика” се готово нема чиме похвалити, осим „похвалама” водећих западних државника. Она нема довољно професионализма ни да искористи ограничене могућности „преговора” за ступање у западне интеграције, већ некритички прихвата диктат свих западних чиновника и економских мешетара. Јединим релатвним успехом се може сматрати „смелост“ да се прихвате крупни енергетски аранжмани са Русијом и да се ова земља јавно назива једним од најзначајнијих и стратешким партнером Србије.

Смелост се огледа у томе да се није поступило по налогу нижих западних чиновника, већ се на високим нивоима проверило који је то обим сарадње са Русијом који је Запад спреман да прихвати. Међутим, прекретница која је у односима Русије и Запада настала после кримског референдума, довешће врло брзо колонијалну постпетооктобарску спољну политику Србије у стање потпуне неодрживости.

Читајте без интернета: