Владимир Кршљанин: РАТ ОЛИГАРХИЈЕ ПРОТИВ ЧОВЕЧАНСТВА

Клаус Хартман и Владимир Кршљанин у Манхајму
Клаус Хартман и Владимир Кршљанин у Манхајму

 

Председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин учествовао је 25. маја на 44. конгресу Светског савеза слободних мислилаца, који је одржан у немачком граду Манхајму. Том приликом, Владимир Кршљанин је изабран за члана сталног руководства – Извршног бироа, ове најстарије организације радничког покрета у Европи, која је основана 1880. године у Немачкој. Ово је први пут да је нека личност из Србије изабрана у руководство ове организације. Владимир Кршљанин, бивши амбасадор СРЈ, који је и почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета, ће у руководству Светског савеза бити задужен за Источну Европу, укључујући Русију. На истом конгресу, уместо Луја Рожеа из Француске, за председника Светског савеза изабран је Клаус Хартман из Немачке, који је и дугогодишњи руководилац Немачких слободних мислилаца.

 23. маја, у организацији Немачких слободних мислилаца, Владимир Кршљанин је у клубу „Волтер“ у Франкфурту одржао предвање на тему „Да ли смо на прагу Трећег светског рата?“, а 26. маја се у клубу „Оро“, такође у Франкфурту, сусрео и разговарао са представницима српске дијаспоре.

 На конгресу Светског савеза слободних мислилаца у Манхајму, Владимир Кршљанин је имао уводно излагање на тему „Слободно мишљење у ери ратова и револуција“, које преносимо у целини:

Као еру ратова и револуција, можемо посматрати последња 2-3 столећа, али да бисмо схватили потребе времена и наше могућности да у њему делујемо, можда је довољно да се загледамо у 20. век, у којем је било највише ратова и револуција, и у почетак 21. – како да буде више добра, а мање жртава?

У данашње време глобализованих информационих технологија, више чињеница и више знања доступни су већем броју људи него икад. Тајна злоупотреба знања ускоро ће, због тога, постати немогућа. И у том светлу, видимо јасније него икад, да је борба добра и зла у ствари рат олигархије против човечанства. Човеку су иманентне слобода и заједница. Истина је ствар колико слободне мисли и стваралаштва, толико и људске заједнице, без чијег деловања живот и развој индивидуе нису могући.

То су полазишта знања, са којих ћемо, у овом кратком тексту покушати да сагледамо како савремено доба, тако и актуелност и значај принципа и циљева Светског савеза слободних мислилаца.

Први, а нарочито Други светски рат, добили су глобално уједначена тумачења и оцене, како у историјској науци, тако и у најширој политичкој јавности. Улога банкара и најбогатијих западних капиталиста у овим догађајима увек је сматрана опскурном, али обично у анализама није била у првом плану. Рушење СССР-а, као „највећа геополитичка катастрофа“ (Путин) и промене које су се од краја 1980-их догодиле у свету, по значају и размерама се могу ставити у исту раван са светским ратовима. Али савременост у коју смо ушли тим догађајима нам недвосмислено показује кључну улогу (западне) олигархије у свим деструктивним процесима 20. века, па све до данашњих дана. Олигархија настоји да управља светом у себичном интересу, дакле интересу супротстављеном хармоничном функционисању и опстанку људске заједнице. Она то чини користећи светски финансијски систем, војну силу САД и НАТО, тајне службе и тајна друштва, криминалне кланове, информационе технологије и технологије манипулисања људском свешћу. Друштва се настоје поделити и довести у стање конфликта по идеолошкој, верској, етничкој и расној основи, по римском правилу „подели па владај“, преврати и револуције се настоје злоупотребити, а природна тежња људи да чине добро и да се ради тога удружују, настоји се ставити под пуну контролу кроз лицемерну подршку хуманитарном раду и грађанским иницијативама у друштвима у којима апсолутно доминатни робноновчани однос генерише количину неправди коју је могуће битно смањити једино променом система.

Светска системска криза „неолибералног“, односно монетаристичког модела нам сведочи да олигархија губи битку и да не постоји могућност да се њена владавина светом оствари. Ипак, оно што видимо у развијеном западном свету и оно чиме тај свет у агонији још увек запљускује остатак света може се назвати светском олигархијском диктатуром (Ивашов). Све што она представља и чини данас, може се сматрати апсолутним злом и апсолутно је супротстављено животу човека и развоју човечанства. Таква оцена мора постати онако светски доминантна као осуда нацифашизма и мора имати делатне последице.

Чиниоци који руше могућност владавине олигархије су истовремена демократизација знања и повећање човечанства (уз иманентну људску креативност). Зато се против ових појава олигархијска диктатура бори свим средствима и без остатка. И тако се сучавамо са појавама као што су:

  • превара о пренасељености планете,
  • превара о глобалном загревању,
  • манипулација фармацеутским и генетским технологијама, као и технологијама производње хране,
  • индустрија наркотика, порнографије и промоција хомосексуализма,
  • манипулација масмедијима итд.

Светска олигархијска диктатура настоји да људе претвори најпре у потрошаче, затим у робље, и коначно у робу. Сметња томе је људски морал и сви облици људске заједнице (из којих је морал и произашао). Зато се плански и систематски сви ти облици разарају: породица, школска и верска заједница, задруга, еснаф, раднички синдикати и радничко акционарство, општина, регионална заједница, нација, држава… Демократија постаје фарса диригована новцем, а људска права и равноправност пред законом лицемерне и демагошке фразе. Друштвено ткиво постаје презасићено орвелијанским супротностима, у којем је свака појава иза које је стала олигархија – засигурно лаж, а врло често и сопствена супротност. Потпуно демонски, деструктивно, убиствено.

Размишљати о ризику од ратова будућности у потпуно глобализованом свету је готово бесмислено, јер је већ у току (унапред изгубљени) рат олигархије против човечанства.

Наведимо неколико страшних примера из рата (англоамеричке, НАТО) олигархије против Југославије и њене демонске демонизације српског народа, без чијег разумевања и правилне оцене данас није могуће правилно разумети ни оценити ни једну кризну међународну појаву.

Егзекуција неколико стотина ратних заробљеника у Сребреници од стране једне диверзантске јединице, чији је положај у српским снагама у грађанском рату нејасан, а чију већину припадника су чинили сарадници западних тајних служби, прво је пропагандом удесетостручена, а затим окарактерисана као геноцид (а практично нико од извршилаца тог „геноцида“ није процесуиран) и претворена у симбол који је надвисио и Холокост, а о 27 милиона Руса погинулих у Другом светском рату да и не говоримо. Тај догађај је био повод за напад НАТО на Републику Српску. Наводни „масакр цивила у Рачку“, за који је већ доказано да је био потпуна превара у режији Вилијема Вокера, америчког шефа посматрачке мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, био је повод за НАТО агресију на СРЈ, односно Србију.

За време НАТО агресије, Клинтон је изјавио да су Срби скривили два светска рата. Идуће године, на 100-годишњицу почетка Првог светског рата, гледаћемо оркестрирани покушај квазиисторијског „доказивања“ ове тезе. Ко је кривац за светске ратове? Па, Срби и Руси, наравно, који никад никог нису окупирали, иако су знали да дођу и до Атлантика, а без чијег би труда Европа већ одавно била уређено гробље неког од ранијих покушаја „новог светског поретка“ или олигархијске диктатуре, па звало се то Наполеонова империја или Трећи Рајх, свеједно. Олигархија је у 20. веку играла „на сигурно“ – рат ће или наметнути њену директну превласт или ће ратна разарања и жртве наметнути њену индиректну превласт. Али, као што смо већ рекли, садашњи обрачун је коначан.

Мотиве антисрпске агресије НАТО открива Џон Норис из Стејт Департмента у својој књизи Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo (Praeger Westport, 2005), чију је веродостојност својим предговором потврдио Строб Талбот:

Управо отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи – а не неприлике косовских Албанаца – најбоље објашњава НАТО рат.

А „постмодерну“ блеровско-антивестфалску империјалну олигахијску идеологију, у својој књизи запањујућег наслова „The Breaking of Nations: Order and Chaos in the Twenty-First Century“ (Atlantic Books, 2003) утемељује Блеров сарадник и високи функционер ЕУ Роберт Купер:

За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, кад имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног света, као Европљни морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – сила, превентивни напад, превара, све оно што је неопходно када се бавимо онима који још увек живе у свету деветнаестог века, где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, ми такође морамо користити закон џунгле.“

Према Виктору Иванову, директору руске државне агенције за борбу против наркотика, годишњи профит нарко-картела на Косову од транзита авганистанског хероина, углавном на тржиште ЕУ, износи три милијарде Евра, што је сума двоструко већа од буџета целог Косова. Тренутно се у Авганистану производи два пута више ове дроге него пре 10 година у целом свету. Од употребе авганистанског хероина годишње у свету умре 100.000 људи. Русија је на највишем државном нивоу прогласила производњу хероина у Авганистану претњом светском миру. Ако се узме у обзир да Косовом у којем данас практично нема привреде, а више од пола становништва је незапослено управљају убице, вођи терористичких група и нарко-картела, чије је учешће и у трговини људским органима документовао извештај Дика Мартија Савету Европе, а које водеће западне институције промовишу као демократске политичаре и само се брину о томе како да заокруже вештачку независност ове покрајине, слика о одвратној хипокризији олигархијске диктатуре је потпуна. „Бандитски модел“ разарања држава, зачет у Централној Америци, разрађен на Косову, доживео је свој крешчендо у Либији, а сада се налази пред поразом у Сирији, где се као непремостив бедем показују одлучност нације и снага руског оружја.

Искушења глобалног рата олигархије против човечанства су огромна, тешка и болна. Сви ратни сукоби на тлу некадашње Југославије током 1990-их однели су око 125.000 живота. Међутим, првих 11 година западне доминације у Србији однело је животе око 400.000 жртава „транзиције“. Олигархијски мир, „Pax Americana“ је већи злочин од рата. Лихварење је и данас у већини правних система кажњиво, док је пуна слобода финансијских шпекулација легална. А ради се о много већем злочину, и то не некој лошој последици тржишне стихије, већ о злочиначкој завери, која као таква мора бити морално и правно санкционисана.

Али глобални стратешки преокрет и предодређеност олигархијске диктатуре на пропаст прокламовао је руски председник Владимир Путин у свом минхенском говору 2007:

Бруто домаћи производ Индије и Кине заједно по паритетној куповној моћи је већ већи од БДП Сједињених Америчких Држава. А израчунат по истом принципу БДП држава групе БРИК – Бразила, Русије, Индије и Кине – превазилази укуони БДП Европске Уније. И, по проценама стручњака, у догледној историјској перспективи та ће разлика само да расте. Не треба уопште сумњати да ће се економски потенцијал нових центара светског раста неизбежно претварати у политички утицај и да ће јачати мултиполарност.“

Ипак, олигархија и даље сеје смрт. А са тим се не смемо мирити ни секунда.

Слободни мислиоци с правом „бране суверену једнакост свих земаља, захтевају окончање неразвијености и зависности; захтевају успостављање односа партнерства и равноправности; слободни мислиоци се залажу за међународно разумевање и међународну солидарност и штите међународно право“ (овај и следећи цитати су из поглавља ПРИНЦИПИ, ЗАХТЕВИ, ЦИЉЕВИ Статута Светског савеза слободних мислилаца). Али, да би се остварило „право на живот без дискриминације, право на правду, социјалну сигурност и рад, као и право на бесплатно образовање и здравствену заштиту за све“, остварење идеала индивидуалне слободе мора бити праћено заштитом и развојем људске заједнице као другим идеалом и фундаменталним, егзистенцијалним принципом, без којег није могућ не само „интелектуални и социјални, културни и морални развитак човечанства“, већ и његов опстанак.

Када као егзистенцијалну претњу и најтежи злочин осудимо свако одступање од равноправности људи засновано на сили и богатству (што је темељ олигархијског антисвета), када искоренимо плутократију, милитаризам и лажни елитизам олигархије, забранимо и одстранимо као болест из људске заједнице сва тајна друштва и елитистичке клубове олигархије, живећемо у области наше људске суштине, истине, правде и напретка.

Читајте без интернета: