Владимир ПАВЛЕНКО: Велика игра Ротшилда и Рокфелера

Шта стоји иза вести да су два највећа клана глобалних олигарха направила `стратешку алијансу`?

  • Сви су објавили: да су Ротшилди и Рокфелери склопили савез ради „заједничког одупирања новом кругу светке кризе“. Такве тврдње су, заправо, најдаље од стварности
  • Коментаришући појављивање нове „алијансе“, финансијски аналитичари су једноставно помешали узрок са последицом: сама светска криза је настала као продукт деловања Ротшилда и Рокфелера, а не обрнуто
  • Главни  узрок два светска рата било је одузимање од Ротшилдових евро-азијских нафтних актива и консолидација Рокфелерових. Управо због тога су Немачку два пута подстрекивали против Британије (Хитлера, као и кајзера, Рокфелери су уредно финансирали током читавог рата)
  • Хитлер је јасно испуњавао све директиве Рокфелерових. У мају 1940. г. он је добио следећа упутства: не дирати Енглезе у Данкирку; не прелазити Ла-Манш и уопште оставити Британију на миру; организовати снаге у правцу „плана Барбароса“ – припрема за напад на СССР. Ова упутства Хитлер је педантно извршио
  • Хитлера су довели на власт довели људи који су се налазили у САД-у – браћа Ален и Џон Фостер Далеси (блиски сродници браће Рокфелера). Свима њима управљала је „троглава“ америчко-британско-немачка хоботница – Шредерова банка (имала је статус агента нацистичке владе)
  • Рузвелта су на власт доводили Ротшилди, а био је, заправо, протеже Рокфелерових
  • За распад СССР-а Рокфелери нису били посебно заинтересовани. За њих је Совјетски Савез био и противтежа Ротшилдима
  • Рокфелери су у истој мери подржавали и нацисте и совјетску индустријализацију. За разлику од њихових вечитих конкурената, Ротшилда, њима је била потребна уједињена Евроазија са свом њеном нафтом
  • Стаљин је 1945. постао самостална личност глобалних размера. Мало познати пакт Молотов–Хис, закључен под покровитељством будућег гувернера Њујорка и потпредседника САД, Нелсона Рокфелера, постао је непријатно изненађење за амерички политички естаблишмент јер му је забрањивао да се меша у послове народа СССР и Источне Европе, као, уосталом, и Москва у „британски“ Иран и „америчку“ Саудијску Арабију
  • Нажалост, ситуација се радикално променила после смрти вође. Пошто се учврстио на власти после петогодишњих „дворских преврата“ (1953-1958.), троцкиста Хрушчов је „разобличио“ фамозни „култ личности“ и уз помоћ Микојана прескочио код Ротшилда
  • У време Брежњева, који је мало шта разумео у том распореду ствари, ојачали су Косигин и нарочито Андропов. Не успевши да за живота реализује свој деструктивни „европски пројекат“, свемогући шеф КГБ „изнедрио“ је Горбачова, који је покренуо тај пројекат пре него што је изабран за Генералног секретара и 1984. је закључио низ тајних споразума о прерасподели сфера утицаја у Европи са наследником „аустроугарског престола“ Отом фон Хабзбургом
  • Рокфелери нису могли да се ослоне на СССР и Горбачова да би се одупрли притиску Ротшилда, а још се крајем 80-их  -због акумулираног државног дуга – појавила се опасност распада њихове очевине – САД
  • Тада су Рокфелери прешли на пут најмањег отпора: заједно са Ротшилдима укључили су се у распад СССР: коначни консензусо томе постигнут  је 1989. на затвореном састанку „утицајних људи“ (на Билдербершкој конференцији), на шпанском острву Ла Тоха
  • Парламентарни избори у Немачкој већ су 2013. г., а победа СДП значиће консолидацију читаве зоне евра од стране Ротшилдових. А онда ће се уместо „европске државе“, коју су још од Хитлеровог времена градили Рокфелери
  • ЕУ ће се претворити у мозаик расцепкан на општине – хаос, који, и ако буде нешто обједињавало, онда ће то бити „зона слободне трговине“, лишена сваког националног и религијског идентитета (и зато у потпуности одговара Ротшилдима)
  • У тај хаос ће увлачити (већ увлаче!) ЗНД и Русију, почев од Украјине, Молдавије и Прибалтика, где, у суштини, хаос већ царује
  • У САД штићеник Ротшилда је Обама: у јуну 2006 г. њега је шефовима Демократске партије представио нико други до Џ. Сорош – најближи сарадник Ротшилда
  • У Русији Ротшилди контролишу „породицу“ која је претрчала на њихову страну још у време Јељцина-председника. Они такође имају заједнички бизнис са олигархом Дерипаском, а преко њега  са – Чубајсовим креатурама – олигарсима Потањином и Прохоровим (управо одавде расту и ноге и рогови свих „наранџастих“, „снежних“ и „болотних“ уличних протеста у Москви)
  • За Ротшилде је посебно важна Кина. Ако успеју да кинеску елиту „угуше“ (а судећи по расколу који је почео у вези са „предметом Бо Силаја“, то је, нажалост, кренуло), Ротшилди ће моћи да „вежу“ злато за јуан.  И да га пажљиво подигну на статус нове светске резервне валуте, која није покривена нафтом као долар, него златом (ради тога и повећавају цену злата)
  • У оквиру уједињења Северне Америке и Европе, прецизније речено – куповине Рокфелера од стране Ротшилда, Кина и Јапан су од 1. јуна напустили узајамни обрачун у доларима и сада ће се он строго водити у јуанима и јенима
  • Ротшилди су послали Џејкоба, трећеразредног Ротшилда, – не првог, чак не ни другог у хијерархији групе, већ бившег, који је уз то међу „својима“ дуго био отпадник – да „прими капитулацију“ првог Рокфелера – Давида (унука оснивача династије)
  • Чак и „толерантни“ финансијски аналитичари (и они који „обмањују“ јавност о „уједињењу група у борби са кризом“), признају да споразум Р-Р води ка експанзији Ротшилда у банкарском сектору САД
  • Америчке Федералне резерве сада не контролишу Ротшилди већ Рокфелери. Зато за Ротшилде може бити корисно да их уруше да би са долара прешли на злато (и јуан) стварајући услове за почетак процеса „преформатирања“ Северне Америке са укључивањем САД у „Северно-Амерички“ и даље у „Трансатлантски“ савез
  • Присуство Обаме у Белој кући за Ротшилде је неопходно, али недовољно да би срушили долар. Штавише, Обама ће, највероватније, бити потребан само у последњој фази: да би „пропустио“, не стављајући вето на одлуку Конгреса о одузимању права Федералним резервама на закуп машине за штампање, (које би највероватније искористио републикански председник)
  • Републиканци који су као Рон Пол пожурили да поставе питање о одузимању Федералним резервама права на закуп, још током садашње председничке кампање, врло брзо су напустили предизборну дистанцу – то значи да у републиканском табору сада, ипак, одлучују присталице Рокфелера
  • Имовина Ротшилда се процењује најмање у размерама од 2 до 20 билиона, а неке „усијане главе“ наводе и цифру од 300 билиона. (Овде треба напоменути да познати списак «Forbes», који показује горњу границу приватног капитала на нивоу од 64 милијарде не рачуна главно – колективне, породичне капитале, заправо, скрива их, чему је очигледно и намењен)
  • Без најсигурнијих, стопроцентних гаранција у облику пара „злато-јуан“, у сфери политике допуњене стратешким кинеско-јапанским савезом, Ротшилди неће рушити долар и САД – сувише је велики ризик да ситуација измакне контроли, а онда одлучујући аргумент уместо новца може постати оружје
  • Следећа граница одбране Рокфелера (треба рећи после избора у Француској скоро сасвим изгубљена) – јесте немачка кацеларка А. Меркел
    На самиту Европске уније 23. маја, нови председник Француске Ф. Оланд практично је поднео А. Меркел француско-холандски (у суштини, ротшилдовски) ултиматум: да одустане од идеје о претварању ЕУ у политички савез
  • Ситуацију може спасити само једно: одлучно одбијање овог ултиматума од стране А. Меркел и форсирање кризе у еврозони – све до њене консолидације под немачком контролом. То је претварање Немачке у једини и јединствени емисиони центар евра
  • У том случају, ситуација би се у суштини вратила у 1940. годину: Европа под немачком контролом, само не преко тенкова већ штампарске пресе. Некако, „Четврти рајх“
  • Права последња граница је – Русија В. В. Путина. Она је потребна Рокфелерима који се нису помирили са поразом, сматрају пролазном етапом у борби кланова и спремни су да се даље боре
  • Ради тога им је потребна Русија. При том, јединствена, консолидована и јака Русија (без „наранџастих“ ексцеса)
  • С једне стране за Русију се појављује јединствена шанса: да у глобалној „Великој игри“ одигра равноправно са партнером (нека и привременим), који је данас животно (управо животно!) заинтересован за наш успех. (Шта ће сутра бити – то је већ друга тема: то је политика у којој упоредо са стратегијом постоји и тактика)
  • Реализацију те шансе ометаће на све могуће начине агенти Ротшилда. Већ ометају: нису случајно В. В. Путина дочекали нарученом протестном галамом и у Берлину и у Паризу
  • Питање је у томе колико ће брзо и ефикасно руски лидер успети да потисне „пету колону“, да напредује у неопходним реформама и нови распоред снага учини неповратним
  • То је – питање опстанка земље. Јер, у стратегији Ротшилда, Руска Федерација треба да буде распарчана, као што је то читавог живота настојао (и све до данас настоји) Горбачов

ТРИДЕСЕТОГ маја 2012. појавила се информација о споразуму у складу са којим је компанија «Rothshild Investment Trust “Capital Partners”» («RIT “CP”», која припада Ротшилдима, купила велики пакет акција компаније «Rockefeller Financial services» («RFS»), која управља породичним бизнисом Рокфелера и других најбогатијих породица у САД.

Ову информацију практично су преузела сва светска и руска средства јавног информисања и пропратила истоветним и површним коментарима, чија је суштина у томе да су два највећа клана глобалних олигарха склопила савез ради „заједничког одупирања новом кругу светке кризе“.

Такве тврдње су, заправо, најдаље од стварности.

Ради се о томе да је последњих година стратегија обе олигархијске групе грађена по принципу који је дефинисао биограф Ротшилдових, Фредерих Мортон: „Сада породица настоји да своје присуство у свету учини неприметним и нечујним“.

То је јасно: велики новац, тим пре веома велики новац, захтева ћутање. Али, управо је то ћутање експлодирало 30. маја пажњом која је била прикована за догађај који се десио, што је очигледно показало реалну тежину тих водећих кланова, не само у глобалној економији, него и у глобалној политици.

Коментаришући појављивање нове „алијансе“ финансијски аналитичари су, по нашем мишљењу, једноставно помешали узрок са последицом: сама светска криза је настала као продукт деловања Ротшилда и Рокфелера, а не обрнуто. Како се баш то десило, покушаћемо сада да разумемо.

Дакле, то што се десило можда и не значи капитулацију Рокфелера пред Ротшилдима него, најмање, веома битну предају својих позиција.

Ако „копамо“ дубоко, онда је потребна детаљна анализа са историјском дигресијом – у оваквом сценарију нешто разумети другачије практично није могуће.

Зато ћемо почети од порекла питања:

Прави сплет противречности између ова два глобална клана су два светска рата XX века. При том, у оба случаја започели су их Рокфелери и управо су они убирали плодове успеха.

Услов за улазак САД-а у Први светски рат, када је постало јасно да Француска и Британија не излазе на крај са Немачком, а Русија због Фебруарске револуције „испада“ из рата, Рокфелери су организовали приступ својој нафтној империји «Standard Oil of New Jersey» за експлоатацију нафтних богатстава Блиског и Средњег Истока, која су припадала Ротшилдима.

Од 1927. г. компанија «Standard Oil» преузела је 25% акција «IPC» – „Ирачке нафтне компаније“, која је основана још 1912. г. под називом «TPC» – „Турске нафтне компаније“. При том је 50% акција припало  влади Отоманске империје, по 25% добио је «Shell» Ротшилдових, као и «Deutsche Bank», која се нешто касније нашла у њиховом „окову“.

За разлику од својих привремених партнера (који највероватније нису ни слутили да су привремени), Енглези су „знали будућност“ – зато што су је они и планирали, схватајући да ће, након пада Немачке и Отоманске империје у Првом светском рату, они као победници узети свих 100%

Тако би се и десило да је Антанта могла на бојном пољу да савлада Немце. Међутим, за европске савезнике тај задатак се показао претешким и била је потребна помоћ САД – експедиционе снаге генерала Першинга, које су одлучиле исход рата на западном фронту (који је за разлику од Другог светског рата тада био одлучујући).

Рафинерија Standard Oila

Улазак САД у рат ради придобијања Енглеза у испуњавању постављених услова био је на различите начине наметнут америчкој влади. Пре свега помоћу „закулисног“ подстицања на провокативне операције „подводног“ рата, које је нашироко примењивала сама Немачка. Због укупне британске надмоћности у поморском наоружању Немци нису хтели да одустају од тога, а нису ни могли због финансијске зависности од Рокфелера: у периоду од 1914-1916. г. они су великим кредитима обезбедили не само кајзера него и његове отоманске савезнике и из сенке остварили утицај на њихову политику.

Као одлучујући повод за излазак САД из неутралности и улазак у рат изабрано је потапање путничког брода „Лузитанија“ од стране немачке подморнице, чије је припремање закулисним дипломатским маневрима веома подсећало на предвечерје јапанског напада на војно-поморску базу САД-а у Перл Харбору у децембру 1941. г. После редовног сусрета са Ф. Д. Рузвелтом војни министар САД, Стимсон, записао је тада у свом дневнику: „Дотакли смо се деликатног питања дипломатског деловања које је усмерено на то да Јапан учини први и погрешан корак – корак отворене агресије“.

Није никаква тајна да оба догађаја имају исте корене.

Не може се рећи да се Ротшилди нису свему томе противили. Њихов главни и прави политички протеже у САД-у, пуковник Хаус, који је себе називао „влашћу иза трона“, читаву 1914. годину посветио је покушајима склапања западног савеза против Русије уз учешће САД, Велике Британије, Француске и Немачке.

„Енглеска не би хтела да потпуно прегази Немачку јер би се тада насамо суочила са својим старим непријатељем, са Русијом; – писао је Хаус председнику В. Вилсону у мају 1914. г., али ако Немачка буде неограничено повећавала своју флоту, онда Енглеска неће имати избора“.

Да би сачувао право Енглеске на избор (и Ротшилда који су у то време већ сто година контролисали њену централну банку), Хаус је чак отпутовао у Берлин, где је био у аудијенцији код кајзера Вилехлма II и министра поморске флоте, фон Тирпица. Све је било узалуд: немачка флота је на новцу Рокфелера, (узгред, компензираном по Закону о федералном резервном систему) расла као квасац и Енглези нису могли у рату остати по страни тако да су предали Рокфелерима све политичке адуте.

У Другом светском рату економија је још јаче постала зависна од политике.

Када су у мају 1940. г. Немци напали Француску, француско-британске формације су брзо разбијене, Французи су потписали примирје и предали Париз, а Енглези су се нашли притешњени према Ла-Маншу у области белгијског Данкирка.

Упоредо са „чудним ратом“ у јесен-зиму 1939-1940. г. једна од главних тајни Другог светског рата, која је историчаре довела у ћорсокак, увек је било питање: зашто су Немци, уместо да дотуку противника и „на његовим леђима“ пређу Ла-Манш, стали и ни корак напред нису учинили док Енглези нису извели своје особље на Британска острва. При том ни превозна средства нису бомбардовали.

А ствар је била врло једноставна.

Данкирк, 1940.

Ради се о томе што је Хитлер, ако и није био директно унајмљен од стране Рокфелера (иако таква тврдња такође није претерана), у потпуности зависио од њих у делу војне економије, пре свега нафте и продуката њене прераде и најпре бензина. Чињеница и бројки има у изобиљу – од оснивања 1930. г. базелске Банке за међународна поравнања у циљу финансирања нациста, до куповине од стране компаније «Standard Oil» 730 хиљада хектара земље код Хамбурга и изградње на тој земљи рафинерије која је исправно функционисала током читавог рата.  Али тим подацима нећемо оптерећивати материјал да га не преплавимо детаљима и појединостима.

И људи који су Хитлера довели на власт налазили су се у САД-у – она иста браћа Ален и Џон Фостер Далеси (блиски сродници браће Рокфелера). Свима њима управљала је „троглава“ америчко-британско-немачка хоботница – Шредерова банка (имала је статус агента нацистичке владе), као и са њом повезане  фирме (данашњи Х. Шредер је потомак тих Шредера).

А Рузвелт, кога су уз помоћ оног истог Хауса на власт доводили Ротшилди, био је, заправо, протеже Рокфелерових. Није случајно самог Хауса у окружењу новог председника заменио Б. Барух – велики шпекулант на берзама (попут Сороша), који је знатно побољшао своје послове на дужности председника Комитета за војну индустрију САД, на којој је био током читавог Првог светског рата.

Један детаљ: када су 1943. г. специјалне службе САД реферисале Рузвелту о могућности „уклањања Хитлера“, овај је то категорично забранио.

Међутим, покушали су да то учине, али Енглези већ у јулу 1944. г. Пошто су закључили примирје са „новом“ владом Немачке, они су се веома надали да ће САД укључити у одупирање  СССР-у и срушити претпостављену совјетско-америчку алијансу. (Истина, њу су и тако срушили, али већ на други начин: уместо главног архитекте „Новог правца“, Г. Валаса, сасвим „благовремено“ увели су у Белу кућу штићеника Ротшилдових, Х. Трумана, који је мало пре Рузвелтове смрти постао потпредседник, а затим и председник САД).

У свему томе Хитлер је јасно испуњавао све директиве Рокфелерових. У мају 1940. г. он је добио следећа упутства:

– не дирати Енглезе у Данкирку;

– не прелазити Ла-Манш и уопште оставити Британију на миру, обуставити припрему операције „Морски лав“ (упад на Британска острва);

– организовати своје снаге у правцу „плана Барбароса“ – припрема за напад на СССР.

Ова упутства Хитлер је педантно извршио.

Али, зашто их је он уопште добијао?

И зато што је Черчил, нашавши се у ситуацији са Данкирком на ивици слома (која га је као и британску јавност подсећала на кошмар неуспеха Дарданелске операције британске флоте, на којој је он тада инсистирао као Први лорд Адмиралитета), пристао да испуни све услове које му је Рузвелт поставио (узгред, они су били рођаци) у замену за заштиту и војну помоћ САД. И то:

– да дâ Американцима нафтни „бисер“ Британске империје – Саудијску Арабију (коју је за круну буквално „преорала“ британска обавештајна служба и лично Т. Ј. Лоренс Арабијски, управо у том циљу остварујући дугогодишњу специјалну операцију поткопавања Отоманске империје);

– да сав британски капитал изнесе из САД и да Американцима прода сву имовину коју Енглези поседују у САД;

– да по завршетку рата – распусти Британску империју, дајући колонијама независност (као што се сећамо, почело је од Индије – 1947. г.; после Британске колонијалне империје до 1960. г. расуле су и остале компоненте „Империје Ротшилдових“ – француска, холандска и белгијска).

Дакле, – о томе говоре многи стручњаци, пре свега, западни, који се баве глобалном историјом и политиком, – главни  узрок два светска рата било је управо одузимање од Ротшилдових евро-азијских нафтних актива и консолидација Рокфелерових. Управо због тога су Немачку два пута подстрекивали против Британије (Хитлера, као и кајзера, Рокфелери су уредно финансирали током читавог рата). Нови „распоред“ Рузвелт је 1944. г. лично издиктирао амбасадору Британије у Америци, лорду Халифаксу (оном истом коловођи „минхенског споразума“, који се још у новембру 1937. г. успешно договорио са Хитлером): Саудијску Арабију – Америци, Иран – Британији, а Ирак и Кувајт заједно ћемо „мусти“.

За Рокфелере је СССР био и противтежа Ротшилдима

Грб Ротшилда

ПОШТО су попустили, при том два пута, пред грубом силом и околностима, Ротшилди нису заборавили нанете „увреде“ и нису опростили.

„Врући“ рат се завршио и отпочео је хладни.

Ако су Рокфелери – пре свега „нафтна“ династија, за Ротшилде су главно – „злато“ и други драгоцени метали. То су њихове главне сфере утицаја и контроле.

Због тога су Ротшилди почели са поткопавањем долара са циљем да га замене златом (признајемо да са тог становишта „ослобађање“ долара од еквивалента у злату, које је реализовао Р. Никсон 1971. г. изгледа нешто другачије од уобичајеног).

Рокфелер центар у Њујорку

Главна полуга у томе је – цена злата. Она се не одређује тржиштем већ путем директива. Почев од средине 1940.-их година, свакодневно, без паузе за викенд и празнике, два пута дневно Лондонска асоцијација тржишта драгоцених метала изводи „фиксинге“ у којима учествује пет банака: водећа банка британског огранка Ротшилдових «N M Rothshild & Sons», блиска њиховом француском огранку «Societe Generale» (она ће нам касније бити потребна), «Deutsche Bank», позната још по „турско-ирачком“ споразуму 1910.-их -1920.-их година, кинеска „филијала“ Ротшилдових – глобална банка «Hong Kong & Shanghai Banking Corp.» («HSBC»), која је у XIX веку стасала на трговини наркотицима, као и светски лидер у области промета злата и драгоцених метала «ScotiaMocatta» –  огранак «Scotiabank Global Banking & Markets».

Разуме се, ове фиксинге реализују у просторијама банке «N M Rothshild & Sons», и не само то, управо ова банка је до 2004. г. константно на њима председавала (а затим је фарисејски „отишла у сенку“).

Нећемо набрајати све обрте у међусобној борби два клана. Истакнућемо само да је у последњој деценији злато поскупело више од 10 пута, а долар слаби због прекомерног државног дуга  САД, при чему су на пут државног задуживања ову земљу довели Ротшилди помоћу познате “реганомике“, односно напумпавања „финансијских мехура“.

Поставља се питање: шта је још било остало Регану да учини када је комисија коју је он формирао, на челу са председником Борда директора Федералних резерви, П. Волкером (штићеником Ротшилдових) „открила“ да у Форт Ноксу (складиште златних резеви САД) нема ни грама америчког државног злата  – само страно и приватно. А требало је некако финансирати „Стратешку одбрамбену иницијативу“ и друге иновације у трци у наоружању, на којима је некако „случајно успело“ руководство СССР-а у време Брежњева и Андропова. Реган је почео да напумпава „мехуриће“ подижући их помоћу „Потемкинових села“ и „кула у ваздуху“. Управо тада се у САД-у појавио државни дуг.

Много брже него сада – отприлике до 1995.г. – САД би „догорело до ноката“ да им није веома ишао на руку рапад СССР-а, који су уз ослонац на везе у нашој земљи Ротшилди већ припремали. Не улазећи у појединости (то је друга тема), издвојићемо само основне статисте у овом ланцу: Берија – Куусинен (веза Коминтерне са масонима) – Андропов – Горбачов; сем њих у овај ланац (у нимало споредним улогама) угурали су се Микојан и Косигин.

За распад СССР-а Рокфелери нису били посебно заинтересовани.

Осим тога, за њих је Совјетски Савез био противтежа Ротшилдима. Рокфелери су у истој мери подржавали како нацисте, тако и совјетску индустријализацију. За разлику од њихових вечитих конкурената, Ротшилда, њима није био потребан баланс „сјајне изолације“ којим се управља из Лондона, већ уједињена Евроазија са свом њеном нафтом. Због присуства фанатичних идеологија (чак и антагонистичких), као потенцијалне лидере континета они су видели како Хитлера, тако и Стаљина, ма ко да је од њих победио, али само уз њихову личну и неизоставну контролу (ради тога је било потребно обе земље у међусобном рату довести до стања неспособности да баце изазов САД-у).

Никита Хрушчов (први слева): претрчао на страну Ротшилда

Сем тога, пошто су крајем 1920.-их година концесијама добили удео у нафти Бакуа, Рокфелери су покушали, сада већ Хитлеровим рукама, да је коначно преузму у власништво, у чему су се прерачунали, истина, код Стаљинграда. (На „економски“ карактер ратне кампање 1942. г., за разлику од 1941. када су објекат напада Вермахта били политички центри СССР-а, указују многи савремени стручњаци укључујући и немачке).

Пошто је надиграо своје случајне „сапутнике“, Ј.В. Стаљин је 1945. г. постао самостална личност глобалних размера. За разлику од пакта Молотов – Рибентроп, мало познати пакт Молотов – Хис, закључен 1944-1945. г.  на конференцији Уједињених Нација у Дамбертон Оуксу и Сан Франциску под покровитељством будућег гувернера Њујорка и потпредседника САД, Нелсона Рокфелера, постао је непријатно изненађење за амерички политички естаблишмент. Од тада он није требало да се меша у послове народа СССР-а и земаља Источне Европе, као, уосталом, ни Москва у „британски“ Иран и „америчку“ Саудијску Арабију. (Према пријави једног од почетника чланова комисије за антиамеричку делатност у време Хисовог макартизма, Р. Никсона су, чак, осудили због „шпијунаже у корист СССР-а“ – ето, како му је напакостио!).

Нажалост, ситуација се радикално променила после смрти вође. Пошто се учврстио на власти после петогодишњих „дворских преврата“ (1953-1958.), троцкиста Хрушчов је „разобличио“ фамозни „култ личности“ и уз помоћ Микојана прескочио код Ротшилда. У време Брежњева, који је мало шта разумео у том распореду ствари, ојачали су Косигин и нарочито Андропов. Не успевши да за живота реализује свој деструктивни „европски пројекат“, свемогући шеф КГБ „изнедрио“ је Горбачова, који је покренуо тај пројекат пре него што је изабран за Генералног секретара и 1984. г. закључио низ тајних споразума о прерасподели сфера утицаја у Европи са наследником „аустроугарског престола“ Отом фон Хабзбургом.

Дакле, са једне стране, Рокфелери нису могли да се ослоне на СССР Горбачова да би се одупрли притиску Ротшилда, а с друге стране, пред крај 1980.-их због акумулираног државног дуга појавила се опасност од распада њихове очевине – САД-а.

И, Рокфелери су стали на пут најмањег отпора: заједно са Ротшилдима укључили су се у распад СССР-а: коначни консензус по том питању постигнут  је 1989. г. на затвореном састанку „утицајних људи“ (на Билдербершкој конференцији која се одржава сваке године), на шпанском острву Ла Тоха. (Упркос очајничком противљењу М. Тачер, које је „гвоздену леди“ убрзо коштало оставке на дужности британског премијера, тада је донета и одлука о уједињењу Немачке).

Ротшилди неће ЕУ као „европску државу”, њихов штићеник је Обама

УЗ ПОМОЋ распада СССР-а и на наш рачун, Американцима је пошло за руком да затворе безброј „рупа“ у својој економији и финансијама. Бројке о томе колико и шта је конкретно извезено из наше земље навео је Б. Клинтон већ 25. октобра 1995. г. на затвореном заседању Обједињеног комитета начелника штабова оружаних снага САД (објављене су почетком 2000.-их и веома су импресивне).

При том, треба одати признање Рокфелерима – како су могли, они су спречавали распад Руске Федерације, укључујући и Јељцина, (који је за разлику од Горбачова наступао за територијалну целовитост Руске Федерације). И не само Јељцина.

Оно што је опљачкано у бившем СССР-у, било је довољно Америци за двадесет година. И поново је државни дуг одолео и опет су Сједињене Државе – „на последњој црти“ (14 трилиона долара укупног дуга – то није један годишњи буџет).

Шта Рокфелери да чине ако САД нестану? У својој новој књизи „Стратешка визија: Америка и криза глобалне снаге“ (објављена у фебруару 2012. г.), Бжежински отворено пише да данас САД личе на СССР пре распада и разматра две варијанте глобалног развоја – са америчким лидерством или без њега, тј., ако ствари називамо конкретно, онда без САД.

Поред кризе у еврозони, глобалну ситуацију „оптерећује“ масовни одлазак са Вол стрита топ-менаџера крупних финансијских компанија и корпорација започет у пролеће 2012. г. (Такви „кадрови“ у области финансија и банкарства одлично се оријентишу и дању и ноћу, знају када, где и на шта мирише и куда, при каквом мирису и колико брзо пожурити).

За сваки случај, Рокфелери данас купују земљу у Аргентини и Чилеу. Али истурање беле заставе (или платна на канапима), очигледно сматрају преурањеним.

За узврат, Ротшилди врше притисак.

Франсоа Оланд у Француској – њихов је штићеник.

У Европској унији А. Меркел нашла се усамљена, а унутар своје земље у муклој дефанзиви. Према сведочењу В. Д. Јежова (совјетског биографа Аденауера), социјалдемократи, који су оријентисани на Британију, „узимају“ федералне земље једну за другом (ових дана су победили на локалним изборима, симболично важним, у Северној Рајни–Вестфалији). Нови „рокфелеровски“ изузетак у виду Шредера №2  – у СДП за сада се не очекује.

У међувремену, парламентарни избори у Немачкој Федеративној Републици већ су 2013. г., а победа СДП значиће консолидацију читаве зоне евра од стране Ротшилдових. А онда ће се уместо „европске државе“, коју су још од Хитлеровог времена градили Рокфелери, ЕУ претворити у мозаик расцепкан на општине – хаос, који, и ако буде нешто обједињавало, онда ће то бити „зона слободне трговине“, лишена сваког националног и религијског идентитета (и зато у потпуности одговара Ротшилдима). А у тај хаос ће увлачити (већ увлаче!) ЗНД и Русију, почев од Украјине, Молдавије и Прибалтика, где, у суштини, хаос већ царује.

У САД-у штићеник Ротшилда је Б. Обама: у јуну 2006 г. њега је шефовима Демократске партије представио нико други до Џ. Сорош – најближи сарадник Ротшилда.

У Русији Ротшилди контролишу „породицу“ која је претрчала на њихову страну још у време Јељцина-председника; кључну улогу у промовисању њених политичких интереса данас игра Волошин. Они такође имају заједнички бизнис са олигархом Дерипаском, а преко њега  са – Чубајсовим креатурама – олигарсима Потањином и Прохоровим (управо одавде расту и ноге и рогови свих „наранџастих“, „снежних“ и „болотних“ уличних протеста у Москви).

Најпревејанији међу њима је Чубајс: одржава везе и са Ротшилдима  (преко екс-министра финансија САД, Л. Самерса, који се налази на челу Националног економског савета) и са Рокфелерима – члан је борда директора глобалне банке  «JP Morgan Chase». Циљ је једноставан и јасан: у сваком случају држати се на води – и ако „плива“, „неће потонути“!

Анатолиј Чубајс

За Ротшилде је посебно важна Кина.

Ако успеју да кинеску елиту „угуше“ (а судећи по расколу који је почео у вези са „предметом Бо Силаја“, то је, нажалост, кренуло), Ротшилди ће моћи да „завежу“ злато за јуан.  И да га пажљиво подигну на статус нове светске резервне валуте, која није покривена нафтом као долар, него златом (ради тога и  повећавају цену злата).

Ако, пак, то прође, онда ће се ускоро моћи урушавати и долар и саме САД (о чему код нас, нажалост, многи одавно и наивно маштају као о нечем веома позитивном).

Због чега?

Да би се основао „Северно-Амерички савез“ са новом валутом амеро, а затим – „Трансатлантски савез“ у којем би се Северна Америка, у потпуности у складу са „глобалним планом“ Римског клуба, ујединила са Европом, а амеро – са евром. И добила би се „права“ светска валута: фунта стерлинга, вероватно – шта друго?  (Овај пројекат атлантске трансформације предвиђен је Тексашким споразумима који су у марту 2005. г. закључили челници држава-чланица  NAFTA – Северноамеричке зоне слободне трговине).

Међутим, за ову „пресвлаку“ – од долара до фунте (по свој прилици) – потребан је „стабилизатор“. По плану Ротшилда то и треба да буде јуан покривен златом (чију цену, као што смо се уверили, Ротшилди одређују сами), као и КНР, ојачана војном и политичком снагом.

Узгред, у оквиру уједињења, прецизније речено, куповине Рокфелера од стране Ротшилда, Кина и Јапан су од 1. јуна напустили узајамни обрачун у доларима и сада ће се он строго водити у јуанима и јенима.

Ипак, ова прича је за наивне. Јуан и јен се своде на заједнички именилац само преко еквивалента (појединачне мере вредности). Пре је тај еквивалент био долар (њега контролишу Рокфелери). А сада?

Пошто се не каже шта конкретно значи, улога појединачне мере вредности прелази на злато. А овај златни еквивалент (стандард), чија цена ће бити основа узајамног кинеско-јапанског обрачуна, биће контролисана од стране Ротшилда.

Односно, у блиској будућности Кини и Јапану „потајно“ је наметнута промена глобалне финансијске власти. Другим речима, Рокфелери су „предали“ још једну границу. А после тога,  очигледно, затражили су примирје. Управо примирје а не мир.

Исто тако су и Ротшилди 1917. и 1940. г. молили Рокфелере за „примирје“ у борби између кланова (и за америчку војну помоћ Британији против Немачке).

Као што се каже, чист рачун, дуга љубав!

Ротшилди су сада, као и онда Рокфелери, љубазно пристали. Управо у томе и јесте унутрашњи смисао „историјског“ споразума од 30. маја 2012. г.

Што се тиче историје, овим смо завршили. Прелазимо на суштину споразума.

Друга линија одбране Рокфелера је 18. конгрес КП Кине

Џејкоб Ротшилд

БИЗНИС компонента алијансе Ротшилди-Рокфелери изгледа овако: поменута група «RIT “CP”», на чијем челу је Џејкоб (Јакоб) Ротшилд, купила је 37% акција компаније «RFS».

Одмах се „помаља“ веома пикантан детаљ: под управом ротшилдовских „купаца“ налази се свега 3 милијарде долара, а под управом рокфелеровских „купљених“ – 34 милијарде. (укупно се добије мало мање од 40 милијарди).

Како то?

Ипак, све је на свом месту када се сетимо да је тај удео од 37% раније поседовала француска банка «Societe Generale» – онај исти учесник лондонских златних фиксинга.

Али, 2008. г. – када је ова банка купила наведени удео компаније Рокфелера – имала је активе у износу од 71 милијарду долара – два пута више од онога што је куповала.

А сада је тих 37% од гиганта прешло патуљку, који ће, испоставило се, активама савладати другог гиганта.

Шта све то значи?

Дејвид Рокфелер

Пре свега, то да су, у ствари, Рокфелери „примирје“ затражили још 2008. године. Али тада је, изгледа, одлучено да их још једном „притисну“, а резултат је био кинеско-јапански споразум о међусобним плаћањима.

Тако се у 2012. години ситуација Рокфелера још више погоршала.

Али, зашто компанија Џејкоба Ротшилда има свега 3 милијарде долара када се имовина ове породице процењује најмање у размерама од 2 до 20 билиона, а неке „усијане главе“ наводе и цифру од 300 билиона? (Овде треба напоменути да познати списак «Forbes», који показује горњу границу приватног капитала на нивоу од 64 милијарде не рачуна главно – колективне, породичне капитале, заправо, скрива их, чему је очигледно и намењен).

Сам „предмет о 3 милијарде“ садржан је у интерној расподели Ротшилда.

У почетку је група имала пет огранака, затим се њихов број смањио и на крају су остала два – британски и француски (прецизније, француско-швајцарски).

Они се међусобно нису конфронтирали, али нису нарочито ни гајили пријатељство – апатично су се такмичили са лидерством Рокфелера.

Године 1980. у британском огранку се десио раскол. Евелин де Ротшилд истерао је из породице Џејкоба Ротшилда уз забрану коришћења презимена „Ротшилд“ у називу својих фирми.

Казна је ублажена 1988. г., а 2004. г., када је Евелин предао управљање породичним бизнисом представнику француског ограна – Давиду де Ротшилду, Џејкоб је у потпуности рехабилитован.

Из тога следи да је Џејкоб, у ствари, – „утицајни агент“ француских Ротшилда у кругу британских. Управо због тога он је и био протеран и обновио права тек када је почео процес званичног уједињења два огранка. (Тај процес је завршен у марту-априлу 2012. г. када су се француски и британски огранак ујединили у Паризу).

Из неконзистентности 3 милијарде Џејкоба Ротшилда у односу на укупан капитал групе (због чега се не може говорити о учешћу Ротшилда у уговору као групе), такође следи да су у потпуности у складу са правом победника Ротшилди укључили у уједињену компанију само незнатан део својих актива, а Рокфелерима одузели многе високо профитабилне – „кајмак“ фирме («Johnson & Johnson», «Procter & Gamble», нафтно гасни концерн «Vallares» и т. д.).

Али, из тога такође следи да су Ротшилди послали трећеразредног Ротшилда, – не првог, чак не ни другог у хијерархији групе, већ бившег, који је уз то међу „својима“ дуго био отпадник, да „прими капитулацију“ првог човека Рокфелера – Давида (унука оснивача династије).

Федералне резерве – централна банка САД

То је само по себи понижење, али ствар се тиме није завршила. Да би још јаче и демонстративније повредили Рокфелере они су:

– прво, обавестили ширу јавност о споразуму, очигледно истичући на тај начин чињеницу о „примирју“ (чега није било 2008. г.);

– друго, у услове споразума укључили су право страна само на заједничке извршне одлуке и функције које ће доносити заједничка управна компанија (другим речима, Рокфелери од сада немају право у својој кући, у САД и у својој „канцеларији“ да самостално располажу ни сопственим ни партнерским активама);

– треће, чак и „толерантни“ финансијски аналитичари (и они који „обмањују“ јавност о „уједињењу група у борби са кризом“), признају да споразум води ка експанзији Ротшилда у банкарском сектору САД.

Шта то значи?

Наравно, нов, импресиван корак у ревизији историјског услова о продаји британских актива у САД, који је поставио Рузвелт 1940. г. (тј. Рокфелери) свом рођаку Черчилу (тј. Ротшилдима). То је отприлике оно исто што су Немци урадили са Французима 1940. г. инсистирајући на потписивању примирја, понижавајућег за француску армију, у истој оној Компењској шуми и истом штабском вагону у којем је у новембру 1918. г. фелдмаршал Фош фактички примао капитулацију немачке команде.

Ради праведности треба истаћи да је та ревизија почела још 1980.-их са прерасподелом тржишта нафте у САД (када је тамо „са обе ноге“ ушла британска краљевска нафтна компанија «British Petroleum» и то не сама, већ у савезу посебно понижавајућем за САД, са Саудијцима).

Имају ли Рокфелери контра-игру и ако имају, какву?

Игра постоји, али у сектору бизниса компликовано је реализовати – због тога што ће се испоставити да је из заједничке компаније тешко тихо изнети активе: сами Рокфелери то питање сада више не могу да реше, а да им се то дозволи – ко да дозволи. Нису се ради тога трудили!

А ако њихови партнери покушају да пренесу активе?

Да ли ће ризиковати да Ротшилде директно изазову – у томе је питање. Лакше је (и профитабилније) „одбацити“ Рокфелере и договорити се са новим газдама него играти тако опасне игре.

Долазимо до тога да права, озбиљна одбрамбена линија глобалног клана који трпи невоље није у економији већ у политици, тачније, у геополитици.

1. Избори у САД. Избори неће бити само председнички, јер у новембру 2012. треба обновити знатан део Сената и гувернера држава.

Ако Рокфелери успеју да добију републиканску већину не само у Представничком дому Конгреса (као сада), него и у Сенату, могу покушати да „прођу“ поред 23. децембра 2012. г. – датума када формално, по Закону о Федералним резервама, истиче рок од 99 година када су Федералне резерве код америчке државе закупиле штампарску пресу за производњу долара.

Постоји ли ту нека битна нијанса? Када се предузимају слични заједнички кораци, као што је оснивање Федералних резерви за период од 99 година (1913. г.) – а то су заједно урадили Ротшилди и Рокфелери, увек се мимо закона закључују тајни „џентлменски“ споразуми. Споразум се, наравно, може прекршити, али то „није пожељно“, зато се и репутација ризикује само у крајњем случају.

Бићемо слободни да претпоставимо да су у овом случају слични споразуми такође закључени управо на 99 година. Њихов највероватнији смисао је у томе да се до истека рока ни под каквим условима „не реагује бурно“ и не чине нагли потези.

Односно, и код једних и код других руке ће бити коначно одрешене тек после 23. децембра 2012. г. – тада ћемо и видети „ко је ко“ (како је говорио г-дин. Горбачов).

Федералне резерве сада не контролишу Ротшилди већ Рокфелери. Зато за Ротшилде може бити корисно да их уруше да би са долара прешли на злато (и јуан) стварајући услове за почетак процеса „преформатирања“ Северне Америке са укључивањем САД у „Северно-Амерички“ и даље у „Трансатлантски“ савез.

Међутим, Рокфелери су својевремено постали свесни (1927. г.) какву су мину, у облику Федералне резерве, поставили испод САД. А имајући апсолутну контролу над Белом кућом и Конгресом прилагодили су Закон о Федералним резервама тако да им не узму машину за штампање у назначено време него онда када то одлучи Конгрес. (Очигледно да су Ротшилди, који су сматрали да се самим тим крше поверљиви споразуми, тада одговорили Великом депресијом и победом демократе Рузвелта над републиканцем Хувером, која је, ипак, као што смо већ истакли, била „Пирова победа“).

Дакле, само присуство Обаме у Белој кући за Ротшилде је неопходно, али недовољно да би срушили долар. Штавише, Обама ће, највероватније, бити потребан само у последњој фази: да би „пропустио“, не стављајући вето на одлуку Конгреса о одузимању права Федералним резервама на закуп машине за штампање, (које би највероватније искористио републикански председник).

Али, да би се такав закон донео и послао Обами да потпише треба имати већину у оба дома Конгреса. А ако се после избора у новембру 2012. г. већина нађе код Републиканаца (који су се поделили између Рокфелера и Ротшилда) биће проблематично спровођење одлуке о опозиву закупа.

Индикативно је: они Републиканци који су као Рон Пол пожурили да поставе питање о одузимању Федералним резервама права на закуп, још током садашње председничке кампање, врло брзо су напустили предизборну дистанцу – то значи да у републиканском табору сада, ипак, одлучују присталице Рокфелера.

Дакле, шта чекамо од новембра.

Друга „линија одбране“ Рокфелера је – XVIII конгрес КПК (опет новембар 2012. г.)

Ротшилди би да распарчају Русију и сруше Путина

АКО се у кинеском руководству како пре, тако и после конгреса, очува баланс који обезбеђује беспрекорну „двотактну“ промену власти – у почетку Генералног секретара ЦК КПК и Председника НРК, а затим после пет „интервалских“ година – Председника Централног војног савета (ЦВС), Ротшилдима ће остати мало шансе за успех.

Јер „тиха лука“, прикладна за прелазак на „златни јуан“ за време потребно за „преформатирање“ Запада не може постати избалансирана Кина – већ само неизбалансирана са успостављеном доминацијом једне од унутарпартијских група и јаким потискивањем свих осталих (као што је то било, например, 1970.-их година).

Без најсигурнијих, стопроцентних гаранција у облику пара „злато-јуан“, у сфери политике допуњене стратешким кинеско-јапанским савезом, Ротшилди неће рушити долар и САД – сувише је велики ризик да ситуација измакне контроли, а онда одлучујући аргумент уместо новца може постати оружје.

Постоји вероватноћа да се изгуби све и одмах, укључујући и живот.

Следећа граница одбране Рокфелера (треба рећи после избора у Француској скоро сасвим изгубљена) – јесте кацеларка А. Меркел и уопште „осовина“ владине коалиције ХДС-ХСС.

На самиту Европске уније 23. маја, нови председник Француске Ф. Оланд практично је поднео А. Меркел француско-холандски (у суштини, ротшилдовски) ултиматум:

– да одустане од идеје о претварању ЕУ у политички савез;

– да установи зависност евра помоћу „евробонда“ – колективног дуга еврозоне (Сорошева идеја, која очигледно претендује да их контролише у име Ротшилда).

Ситуацију може спасити само једно: одлучно одбијање овог ултиматума од стране А. Меркел и форсирање кризе у еврозони – све до њене консолидације под немачком контролом, ма ко из зоне при том морао да се „замоли“. То је претварање Немачке у једини и јединствени емисиони центар евра.

У том случају, ситуација би се у суштини вратила у 1940. годину: Европа под немачком контролом, само не преко тенкова већ штампарске пресе. Некако, „Четврти рајх“.

Управо о томе је говорио Герхард Шредер у септембру 2011. када је позивао на стварање „Сједињених Држава Европе“ помоћу „осовине“ Меркел – Саркози (који је од тада прохујао „са вихором промена“).

Мало је вероватно да ће А. Меркел у томе успети: претходно је потребно консолидовати немачко друштво, а оно је фрагментисано и углавном опозиционо према „партији на власти“. А сувише је мало времена до избора (септембар 2013. г.).

Последња граница су – Русија В. В. Путина.

Обнављањем 2011. г. стратешког савеза „Росњефти“ с америчким «Exxon-Mobil» (уместо са «British Petroleum»), чему је помогао скандал у компанији «ТНК-BP», руски лидер је дао јасан и недвосмислен знак.

Разумели су га и чули: управо због тога је у јануару 2012, без обзира на бучне извештаје Стејт департмента и америчке амбасаде за подршку уличних протеста, изнео своје мишљење у корист кандидатуре В. В. Путина као будућег шефа државе, отац унутрашње политике, академик Ј. М. Примаков. А већ након недељу дана у Москви се појавила тако значајна личност као што је Кисинџер.

Занимљиво: дан пре објављивања споразума између Џејкоба Ротшилда и Давида Рокфелера «ТНК-BP» је напустио М. Фридман – шеф „Алфа-групе“, консултант Међународног савета експерата при САД (познат је његов конфликт из 2009. г. са поменутим Дерипаском, пословним партнером Ротшилда).

Пре Фридмана компанију су напустили први човек «BP», Британац Дали, којег у Лондону сматрају за главну жртву „завере руских олигарха“, а затим и В. Векселберг и т. д.

А након два дана из пројекта «ТНК-BP» нестала је и «British Petroleum» и за успомену о свом боравку у Русији оставила јетке саркастичне коментаре британске државне информативне корпорације ВВС.

Шта то значи?

Да се Рокфелери нису помирили са поразом, да га сматрају пролазном етапом у борби кланова и да су спремни да се даље боре.

Ради тога им је потребна Русија. При том, јединствена, консолидована и јака Русија (без „наранџастих“ ексцеса): нису случајно још пре инаугурације В. В. Путина представници «Exxon-Mobil» у његовом присуству потписали с компанијом „Росњефт“ споразум о експлоатацији нафте на подморју Црног и Карског мора.

У споразум су укључени корпорација „Обједињено бродоградилиште“ и „Ростехнологије“. То значи да савез «Росњефт»-«Exxon-Mobil» ни издалека није ограничен питањима нафте.

У тој ситуацији, постављање И. И. Сечина на дужност председника „Росњефти“ је корак од стратешке важности.

Садашњи распоред снага – један према један, понавља крај 1920.-их година када је Стаљин у Бакуу одузео нафтну индустрију из концесија Нобела (партнери Ротшилда) и дао 50% концесија Рокфелерима – у замену за финансијску и технолошку подршку совјетској индустријализацији.

У сваком новом кругу Историја се понавља!

С једне стране за Русију се појављује јединствена шанса: да у глобалној „Великој игри“ одигра равноправно са партнером (нека и привременим), који је данас животно (управо животно!) заинтересован за наш успех. (Шта ће сутра бити – то је већ друга тема: то је политика у којој упоредо са стратегијом постоји и тактика).

С друге стране, реализацију те шансе ометаће на све могуће начине агенти Ротшилда. (Већ ометају: нису случајно В. В. Путина дочекали нарученом протестном галамом и у Берлину и у Паризу).

Питање је у томе колико ће брзо и ефикасно руски лидер успети да потисне „пету колону“, да напредује у неопходним реформама и нови распоред снага учини неповратним.

То је – питање опстанка земље. Јер, у стратегији Ротшилда, Руска Федерација треба да буде распарчана, као што је то читавог живота настојао (и све до данас настоји) Горбачов.

На крају, очекујемо природно питање: шта је потребно за потпуни излазак из тих подела и за самосталан, суверен развој?

Будимо искрени: у овој фази треба издржати и појачати државну моћ, консолидовати друштво и утемељити државну идеологију (ма како страшним се неком то могло учинити). И то не апстрактну („за све добро – против свега лошег“), него пројектовану. Способну да покаже земљи и свету руску визију и план изградње праведног уређења света, алтернативног садашњем „свету новца“, који данас „једе људе“, отприлике исто као што су их „појеле“ енглеске овце из времена индустријске револуције.

Сем тога, данас охрабривани „плурализам“ не формира систем вредносних координата – норму која би рефлектујући и фиксирајући цивилизацијску идеју у начину живота омогућила да се направи разлика између доброг и лошег, социјалног понашања (политике) од асоцијалног итд.

Неодложно је потребна нова елита – национална, а не компрадорска.

У будућности, када се ови први захтеви испуне, раније или касније мора се поставити питање изласка из ропских услова чланства наше земље у Базелском клубу и механизма који је он успоставио «currency board» – повезаности новчане масе са обимом златно–девизних резерви. Заправо, питање претварања „Централне“ банке, која је данас инструмент спољне контроле, у „Државну“ банку која реализује девизну, као и емисиону политику у националном а не глобално-олигархијском интересу. (Није случајно да, пошто су чули о томе, либерали непрестано обамиру од продорне вриске: лопов се сам издаје!)

Напоменимо: централну банку нису имали ни Руска империја, ни СССР. Она се тек појавила у временима „развијене демократије“. У њима треба и да остане као неодвојиви атрибут и симбол повезан са том „демократијом“ неоколонијалног „ропства“ нове „златне хорде“ (у савременом, буквалном, а не историјском значењу).

Заправо, тема је озбиљна: У XIX веку на том путу САД су прошле кроз грађански рат и на крају, после пола века, ипак су се нашле у мрежама глобалне олигархије.

Међутим, то је друга тема. Све по реду.

 

Превела: Ксенија Трајковић

Извор: fakti.org

Читајте без интернета: