Владислав ГУЉЕВИЧ: ЛУЖИЧКИ СРБИ – КРИК ЗА ПОМОЋ

Пре неколико месеци добио сам узнемирујуће писмо са молбом за помоћ од свог истомишљеника Бена Будара – класика србо-лужичке књижевности, песника и приповедача. Читав свој живот Б.Будар је посветио ствари очувања и множења културног наслеђа Лужичких Срба (њих зову и сорби или венди) – реликтног словенског народа који живи у Лужицама, на територији Немачке (области Бранденбург и Саксонија) и који је данас, у демократској Немачкој, доведен до могућности да потпуно нестане…

Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.

Још је страшнија чињеница да је главно немачко оружје представљала немачка реч. Гушена је самосвест Словена – Лужичких Срба. Немачке називе су добијали градови, који су одувек били словенски. Бранибор је постао Бранденбург, Сосни су се претворили у Цосен, Дрежџани у Дрезден, Липск у Лајпциг, Торгава у Торгау, Плавно у Плауен. Било је забрањено коришћење србо-лужичког језика, тај језик је прогнан из цркава, судова, државних и образовних установа. Мартин Лутер је Лужичке Србе називао „најгори од свих народа“ и обећавао је да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага. Фридрих Енгелс је већ врло чврсто одбијао могућност постојања Лужичких Срба и о њима је писао у прошлом времену. „Те словенске области су сасвим германизоване, ствар је готова и више се не може променити…“ Немци су постепено учинили све како би све што има везе са србо-лужичким асоцирало на нешто варварско и заостало.

Јуриј Брезан (1916 – 2006), класик србо-лужичке књижевности сву тугу ситуације је приказао у приповетки „Медаља са Бизмарковим портретом“. Посета службеника вермахта (Лужичанина) кантору локалне гимназије, коју је некада похађао велики број лужичке деце била је препуна лажи. Лужичанин је крио своје словенско порекло. Није показивао да говори српско-лужички. Добродушни старац – Немац је са искреним поносом госту показао државну награду коју је добио због „посебних заслуга“ у сфери образовања. „Никада нисам користио насиље“ – објашњавао му је. Уместо шибе децу је терао да играју битке код Седана. Разред у коме су учила само лужичка деца, поделио је на „пруске официре“ и „Французе“. У тим играма су увек побеђивали „Немци“ који су тријумфално локална брда и реке називали немачким називима, а поражени су бивали приморани да говоре само немачки. То је била игра и лакомислена деца нису схватала њен прави смисао, али је резултат био постигнут: после извесног времена ученицима је постајала непријатна њихова народност, јер је све немачко асоцирало на успех и победе и они су практично заборавили србо-лужички језик. „Данас сам ја једини у селу ко још зна како се ово или оно место називало пре педесет или сто година…“ – хвалио се Немац.

Тако је то трајало више векова. Година за годином, дан за даном, све немачко је уништавало све што је било лужичко. За време Хитлера за Лужичане је прокламовано да су то славенизирани Немци, за које је решено да се врате у наручје немачке културе. У то се време број затвореника лужичке народности по немачким затворима јако повећао. После уништења Трећег Рајха лужички активисти су молили да пређу у састав Чехословачке – са широком аутономијом, уз гаранцију Стаљина. Али ни Москва, ни Праг нису могли да се одлуче да смање територију савезничке Немачке Демократске Републике. Источнонемачке власти су сачувале инерциону антипатију према Лужичким Србима и на сваки начин су се трудили да дође до меке асимилације Лужичана: под различитим предлозима су затварани лужички разреди, подржавана је миграција из Лужица у друге области Немачке, а у Лужице су слати учитељи и чиновници који су били етнички Немци.

Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу. Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. У наше време, када број оних који говоре лужичким језиком нагло опада, а чешки сорабисти се боје да ће 2010. година постати последња година активног коришћења тог језика на територији Лужица, оваква дешавања могу да имају најнегативније могуће последице по очување србо-лужичког народа који још увек успева да очува своју самобитност. Јер заустављање рада значи – почетак пропасти.

Шта нас, Русе, повезује са Лужичким Србима, и да ли Русија треба да се брине због њихове судбине? Да почнемо од тога, да су у Русији знали да постоји лужички народ још од 17. века. 1697. године императору Русије Петру I, који је путовао преко Лужица, лужички филолог Михаил Френцел (1628. – 1706.) у име Лужичана је поклонио неколико књига на лужичком језику и изразио своје дивљење због државне снаге словенске Русије. Један од идеолога препорода србо-лужичког народа Јан Смољар (1816. – 1884.), словенофил и обожавалац Русије, више пута је путовао у Русију ради сусрета са својим руским истомишљеницима. У име руске владе награђен је орденом Свете Ане 2. степена за заслуге у науци и био је изабран за дописног члана Харковског универзитета. Филолог – слависта академик И.Срезњевски је проучавању лужичког језика посветио више година рада, а амбасадор Руске империје у Константинопољу Ј. Новиков је одбранио магистарску дисертацију на теми србо-лужички језици.

Данас, полазећи од географске близине Лужица и Пољске, Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела») надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним традицијама. Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске. Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је – пољска стража!“. Основни правци рада су обухватали не само област науке и културе, већ и политике – борба за права србо-лужичког становништва, упознавање међународне јавности са важношћу србо-лужичке проблематике, културна размена Пољака са лужичким народима, проучавање западног словенства и скретање пажње светског јавног мњења на немачку претњу. Руководство «Prołuż»-а је озбиљно разматрало идеју оснивања Лужичког института у Пољској, али је после формирања НДР-а 1949. године, у чијем се саставу нашла већина лужичких територија, рад те организације ишчезао.

Ослонац на етничке и Пољској блиске Лужичане дозвољава да опстане нада у узајамност и да Пољска наступа као „старатељ“ тог народа који ишчезава. Лужичани осећају ту подршку и спремно се одазивају на пољске иницијативе које се тичу препорода и популаризације србо-лужичке културе и историје. У Пољској активно ради пољско – србо-лужичко друштво «ProLusatia», интелектуални наследник доратне «Prołuż». «ProLusatia»организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, свечане догађаје у част познатих научника србо-лужичког националног препорода, стваралачке вечери пољске и лужичке интелигенције, организује пријатељске посете лужичких политичара и цивилних активиста Пољској и Пољака који проучавају историју и обичаје Лужичана Немачкој, издаје специјализовану литературу. За пољску историју, засићену субјективним симболизмом, Лужице представљају земљу, натопљену пољском крвљу. Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године ослобађала територију Лужица. У тој битки је погинуо највећи број Пољака (у једној битки) – око 25.000, и њу пољска историографија сматра за једну од најкрвавијих. У раду са србо-лужичким активистима Варшава се понекад дотакне и политичких момената – Анджеј Гурски, од 2009. године посланик пољског Сејма, се обратио МИП-у Пољске са званичном препоруком да активније сарађује са србо-лужичанима и да Берлину чешће поставља питање очувања њихове културне самобитности.

На другом месту према обухватности сарадње са Лужицама се налази Чешка, коју са њима такође вежу чврсте историјске везе. У 9.-10. веку Лужица је била део Великоморавске државе. Данас у Чешкој функционише цео низ културно-истраживачких центара који су се специјализовали за лужичку тематику.

До скора је активност показивала и Југославија, у којој постоји своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа). Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“. Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.

Лав Гумиљов је за Лужичане рекао да су то хармонични људи код којих је инстинкт за самоочувањем пропорционалан нивоу жеље за очувањем националности, што им је и омогућило да се сачувају као народ, без обзира на хиљадупетстогодишње постојање у окружењу немачког језика. Лужичани немају своје државе, али имају своју културу коју је неопходно сачувати. Зато писмо Б.Будара почиње дирљивим речима: „Помозите нама, најмањем словенском народу…!“

http://srb.fondsk.ru/news/2012/01/14/luzhichki-srbi-krik-za-pomoh.html

Читајте без интернета: