Вођа пута – Ре-КАПИТУЛАЦИЈА Мила Штула

magarac

Вођа пута

Ничеовска теза да „када предуго гледаш у амбис, у једном тренутку амбис погледа у тебе“, дефинитивно се потврдила доласком америчког подпредсједника Џозефа Бајдена. Осим ултимативне примјене плана Мартија Ахтисарија, предсједнику Србије наређено је и спровођење апсолутне пацификације Срба у Републици Српској и на Сјевером Косову, замрзавање политичких веза и прекид сваке сурадње и било каквих пословних односа са Русијом по питању руског енергетског пролаза преко Србије и Републике Српске ка Европи, па чак и по цијену раскида гасног споразума, поништења продаје НИСа, спрјечавања коришћења рафинерије Босански Брод и блокаде других електро-енергетских планова Русије и Србије.

А како је по мишљењу америчке администрације Борис Тадић „дечко који обећава, али ништа не реализира“ (због чега је четворо високих функционера ДС већ тражило пред Бајденов долазак, подршку за Тадићеву смјену, описујући га као „блажу верзију Војислава Коштунице“), Тадић међутима, ипак још остаје „незаобилазни гарант стабилности у региону“, а за узврат, обавезан је резолутно рећи да никаквих промјена граница и устројства БИХ неће бити, до чвршћег повезивања Републике Српске са Србијом неће доћи, нема подјеле Косова и Метохије, аутономија за Сјеверно Косово не долази у обзир, нема посебног статуса за Косовску Митровицу, али има подршке одржавању јесењих избора по тзв. Уставу тзв. Републике Косово.

Бајден је, уз сурадњу европских партнера и домаћих коопераната, донио и кувертирана кадровска рјешења, како краткорочна тако и дугорочна. А сасвим сигурно, кажу добро обавјештени кругови, Тадић није у другој куверти. Иако неки његови партијски другови то знају, није сигурно да и он то зна?! Чини се, да се нашао у положају преварене жене која увијек посљедња сазнаје…

У међувремену, разбијена држава ће се бавити својим даљим разбијањем, овога пута методом регионализације „која нема алтернативу“. Додуше, план није новијег датума, процес је испланиран пред двадесет и кусур година, звало се то Пентагонала, Хексагонала, Алпе-Адрија, Дунавска иницијатива, Европа регија, неважно, јер је суштина увијек била иста – потпуна политичка децентрализација и економско-тајкунска интеграција, у овом случају Србије, а раније Балкана. Након довршетка посла створило би се ново политичко устројство чији би Пијемонт била Хрватска, а саставни дијелови Црна Гора, Косово, Македонија, БИХ и Војводина. У једној је верзији ту била и Албанија, али се од тога одустало због нерјешених талијанско-њемачких интереса у тој земљи.

А гдје је Србија? Да ли ће Србија на крају проћи као Југославија – име без земље?! Дистрикт Београд и регија Шумадија? У вријеме свеопће обмане, како рече Орвел, „говорити истину је револуционарни чин“.

Тренутно, Србија је земља у којој владају оргије политичког лицемјерства и подаништва. Недостају одлуке о питањима битним за опстанак и развој. Да ли је вријеме за хисторијско „НЕ“ – бајденизму?! Руси и руски капитал – да или не?! Кина? Индија? Венецуела? Избори – да или не? Референдум о уласку у НАТО?

Владање државом је прављење приоритета. Човјек би морао одлучити правилно чак и онда када је то опасно, јер га такве одлуке одређују. Тко ће одлучити о Србији – политичар или човјек?

Додуше, паде ми на памет прича о познатом кршћанском свецу Игњацију де Лојоли и неком Сарацену који заједно путоваше путем. Лојола на магарцу, Сарацен пјешице, стигоше до раскршћа. Сарацен продужи, а свети Игњације застаде на раскршћу, неодлучан куда би. На крају одлучи – нека пут изабере магарац. Од тада, на овамо и Србији су пут, најчешће, бирали, чини се, магарци. И ту смо гдје смо.

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-02-06-2009/vodja-puta

Читајте без интернета: