Војно-политичка неутралност Србије постаје Титаник у време јаке Русије

НИ ЈЕДАН ДОМИНАНТНИ ПЛАНЕТАРНИ ФАКТОР НЕМА НАМЕРУ ДА НАМ ПРИЗНА ПРАВО НА НЕУТРАЛНОСТ

ПОЈАМ и политика српске неутралности је димна завеса за наставак спровођења пасивног посматрања и пристајања на војну, политичку и економску окупацију српског народа на Блакану од NATO пакта.

То је тако па макар том такозваном „тактичком“ политичком правцу деловања Владе Србије и њој наклоњених политичких аналитичара, публициста и геополитичара терцу давале и снажне руске фондације попут Фонда Горчаков.

Влада Србије је успешно војно-политичку неутралност запатила у патриотској јавности па ју је ова чак и појачала увођењем у дебату појма „активна наутралност“.

Политика активне неутралности само је господственији приступ  осавремењеној Недићевој оптици, продукт политичке импотенције српске елите, доказ стања привиклости на подаништво у оквиру којег се путем заговарања илити анализе појма и праксе активне неутралности тражи начин за угоднију свакодневницу под задатим окупационим узусима док се неко трећи не смилује да нас ослободи.

Ма колико севале варнице између заговорника активне неутралности и система NATO канцеларија у Србији, што оних који се налазе у самим зградама Владе Србије што оних које се воде под НВО, било како именована српска војно-политичка неутралност у тренутку јаке Русије, тенденције спајања ОДКБа и ШОСа, јачања Евроазијске економске уније, јачања БРИКСа и рапидног слабљења ЕУ у ствари је њихов тренутно најмањи заједнички прихватљив именитељ те се тај сукоб више може гледати као на спор богатих а далеких рођака са различитих континената око њиве у некој српској вукојебини а коју дрхтећи и срозан од несанице и бриге и даље наставља да оре сељак који је ту њиву орао и када се ни за рођаке ни за те континенте није ни знало да постоје.

Декларација о неутралности Коштуничине скупштине од 26. 12. 2007. јесте успорила српски пут у NATO, омогућила Тадићевом режиму да склопи енергетске споразуме са Русијом, направила простор Вучићу да данас не уведе санкције Русији и отворила му простор да у земљу пропусти кинески капитал, али НИЈЕ ослободила​ и НЕ МОЖЕ да ослободи српски народ од војне, политичке и економске окупације NATO пакта, агресивних насртаја турске политике «стратешке дубине», свакодневног утврђивања темеља «природне Албаније», Босанизације Републике Српске.

Неутралност, па и активна, засад је од окупатора дозвољени, допуштени механизам деловања српске политике – као окупаторов комфорнији метод да неоружано управља процесима растакања српске државности и разбијања српског националног бића и окупатор ће у моменту потребности само једном акцијом разбити у парампарчад целокупну политичку архитектуру засновану на активној неутралности а што би му са активним отпором окупацији ишло много, много теже.

Развијање теорије активне неутралности када дневно нестаје сто Срба је покушај озакоњивања савременог рајетинства и улазак српских елита у хронични стокхолмски синдром стечен након предугог бивања таоцем англосасконске крваво љигаве и превртљиве политике према српском народу.

Политика активне неутралности није никакав продукт политичке различитости у патриотској политичкој сфери јер​ она не доприноси решењу проблема него постаје још један додатак низу проблема који заједно чине упорно непостојање српске политике идентитета и активна неутралност, и поред предреволуционарног стања у којем се налази већина планете, наставља да држи нацију у општој​ психолошкој и егзистецијалној​ напетости и више спада у политички егзибиционизам него у неки опредмећујући политички правац деловања узимајући у обзир да ниједан доминантан планетарни фактор нема намеру  да нам призна било какав вид неутралности а камоли активни​.

И међу силама савезницама, које би Србија на путу сопственог ослобођења одмах имала, сада, у тренуцима када у Србији за слободу још нико није кренуо озбиљно да се бори, сасвим је нормално да постоје институције које покушавају да се «сроде» са таквим очајним стањем на терену па пристану и на иницијативе и акције недопустиве​ њиховом рангу и амбицијама као што је организовање јавне дебате о темама као што је српска активна неутралност.

Стање српске нације на Балкану је такво да оно тражи да српска елита ургентно изнађе начин најбржег и најефикаснијег радикалног пресецања и заустављања трендова депопулације, сиромаштва, раздржављења, обездуховљења, ослобођења војно запоседнутих територија и свих других деривата ропства у којем се недопустиво дуго налазимо а не у изналажењу нових речи које ће допунити академски вокабулар који описује и правда наставак саживота са ропством и затирањем.

Србима је да пуко преживе потребан активни отпор а не активна неутралност која није могуће и одрживо решење за Србију и потребно јој је чврсто војно, политичко и економско савезништво са Русијом, улазак у ОДКБ и ЕЕУ.

Тога су свесне и тога се плаше многобројне евро-атлантске организације и оба немачка Фридриха у Србији, па овим путем молим да неко о томе обавести и руски Фонд Горчаков.

Није лепо да последњи сазнају.

Читајте без интернета: