Зашто је угашена вечна ватра на споменику на Ушћу


Обелиск је подигнут на годишњицу НАТО агресије као симбол отпору бројним земљама које су безмало три месеца бесомучно разарале Србију и убијале невино становништво.

Дуго је млада Британка Берта, која је јесенас први пут посетила Београд, загледала мермерне табле са њој непознатим словима на белој подлози. Гледала и чекала да неко наиђе и разјасни јој шта ово високо витко здање симболизује. Па када је младић њених година, ознојен од трчања, застао и објаснио јој да је тај споменик подигнут као симбол отпора народа Нато агресији коју је, између осталог, учинила и њена земља, девојка је оборила главу. Заћутала, можда и постиђена, иако она лично никоме овде никакво зло није учинила.

Поново се бели Обеликс
Не чуди што о “Вечној ватри“ ништа није знала млада Британка. О њој мало знају и млади у Србији. Стижу нове генерације, време брише сећања, па онај ко наврати на београдско Ушће са споменика никако не може да дозна шта он симболизује и зашто је овде. Као да је неко свесно најпре угасио вечни пламен, а онда скинуо и речи објашњења. Јер, из стихова Бранка Миљковића у које је била загледана млада Британка, тешко да може и нашим људима да буде јасно шта симболизује бели споменик.

Ко је и зашто угасио ватру и како је са споменика нестао текст објашњења? То питање поодавно нико не поставља. Стиче се утисак као да је неко једва чекао да се са теста скину слова. Заувек. А тамо је писало:“Ова ватра нека вечно гори као успомена на рат који је 19 земаља НАТО пакта – Сједињене Америчке Државе, Канада, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Италија, Грчка, Турска, Данска, Белгија, Шпанија, Португалија, Исланд, Норвешка, Луксембург, Пољска, Мађарска и Чешка – водило против Србије од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Нека вечно гори и као успомена на херојску одбрану Србије у којој је учествовао цео народ. Нека вечно гори и за цео свет. Да би био слободан, свет мора да нађе у себи храброст и снагу са којима смо се ми борили и одбранили у пролеће и лето 1999. године“.

Тог текста више нема. Остали су само стихови Бранка Миљковића. На једној плочи су стихови из песме “Југославија“. “Све што нема ватре у себи сагори/Што сагори постаје ноћ/Што не изгори рађа дан“. На другој окаченој мермерној плочи стихови истог аутора из песме “Домовина“. “И када би ме убили/Волим те“.

Споменик “Вечна ватра“ у Парку мира и пријатељства на новобеоградском Ушћу отворен је 12. јуна 2000. године. У 22 сата и 20 минута тадашњи председник Србије Милан Милутиновић притиснуо је прекидач, а на врху споменика, из бронзане бакље, сукнуо је пламен висок три метра. Онда су ласерски зраци запарали небо. Био је то величанствен призор. А подигнут је у рекордном року. Мање од две недеље протекло је од идеје до реализације. Радило се даноноћно, синхронизовано и са великим бројем људи.

Отворен је на годишњицу завршетка НАТО агресије. Постамент је широк пет и по метара, на њему је обелиск висок 23 метра, а на врху је бронзана бакља која је изливена у ливници “Јеремић“, аутора браће Светозара и Светомира Радовић. Урадила су је браћа Радовић за неколико дана. Бакља је висока 4,70 метара, широка 2,80 метара, а тешка пет тона. Ливена је у деловима који су касније састављани. Има их 47.

Горела је на врху обелиска ватра даноноћно неколико месеци. До петог октобра. И споменик се белео у том периоду. Онда је тог дана, петог октобра, некоме споменик засметао. Полиција која је дежурала поред споменика повукла се. Неки момци, из ко зна којих побуда, прво су упали у објекат одакле је стизао гас. Па је тако тог петог октобра прво угашена ватра. Други су развалили улазна врата и ушли у обелиск. Да и тамо начине штету. Онда је у тој ноћи стигла група младих и за тили час поскидала скупоцене рефлекторе. Оне чији је светлосни сноп шарао небом и до двадесет километара у висину. Затим су прорадили чувени спрејеви. Бела подлога била је идеална да се испишу, од љубавних до политичких порука. И за чудо, никоме од градских отаца то није сметало. Годинама је то било ругло на Ушћу. Годинама су графити исписивани једни преко других.

Деловало је тужно то здање у годинама иза нас. Била је то слика о нама, о оној чувеној истини да нам ништа није свето. Да и преко невиних жртава НАТо агресије газимо. Јер се, било је јасно, и овде некаква политика уплела.

У муђувремену су полако почела да нестају слова са оног текста о агресији. Скидана су, скидана, до последњег. И као да је то неко и чекао. Када су слова нестала, обелиск се забелео. И опет, за дивно чудо, више га нико не шара. Сада се бели, изгледа некако свечано, само што нигде не пише којим је поводом подигнут и шта симболизује. А како је споменик изгледао у једном периоду може да се дозна чим се од обелиска направи десетак корака ка рукавцу Дунава. Тамо је мали трафо. Како он данас изгледа, такав је био донедавно и споменик. То је слика коју сами стварамо о себи.

 

Читајте без интернета: