АПСУРД

(Посвећено београдским младићима)

Ником реци –

нека мора,

као болест –

у мени, свуда.

Људи далеко,

ко’ на Марсу,

анонимни сиви

журе некуд

затворених лица.

Старице ко’ сенке,

на улици, без капута.

Ждеру они с ловом,

урличу од смеха.

Ником реци ништа.

Љубав?

Како, с ким?

Немам посо,

немам кола,

ко ће са мном

у мамин стан?

Млад сам, леп – кажу,

завршио школе,

знам шта Сартр рече,

знам да болујем од апсурда.

Желим живот, желим децу,

нове ципеле за маму.

Али пре свега

желим неку олују

јарко светле боје,

да промени ваздух,

да ме ослободи од апсурда.

Нек дође сутра.

Нађа Тешић