Београд је потврдио да га, опет, без извињења и пардона могу бомбардовати. Чак и као колатерлну штету. Они који не мисле тако искупили су се на Тргу Слободе. Да су отварали нову страну самопослугу, било би их десотоструко више. И поразбијало би се понешто, али медији на то не би обратили нарочиту пажњу. Они имају други задатак. На митингу није било јагњетине, а кокошке су остале код куће или биле по кафићима. Тамо је јефтиноћа. Сваке врсте. Хтедох да одржим говоор, али се, ипак, одлучих да ово, без трибине, говорење запишем. Елем:
Драги моји грађани, ратни хушкачи, силоватељи и етнички чистачи, корумпирани бранитељи свега старог и заосталог, бранитељи нарочито историје. Дакле, пре деценију – две, док су стратези зла и новог светског неретка смишљали, према теорији оних који не признају заверу, и размишљали по јавним трговима како да растуре Југославију и бомбардују Србију, у исто време преплашени и забринути проиѕвођачи кокошјег меса и јаја обраћају се британској компанији Рослин и америчкој Rud and Fin да им реше ужасан проблем: У претесним кокошињцима које држе модерни политички бизнисмени коке губе стрпљење, постају ратоборне, кљуцајузћи једна другу и носе све ситнија јаја.
Шта да се ради? – постаје хамлетовско питање. Решење је, као и увек до сада, наравно, нађено: у моћној телевизији. Стручњаци су мудри, не обраћају су старим, конзервативним методама и рецептима попут оних да пусте кокошке у двориште да се размахну, да им набаве динамичне и силовању склоне певце. Нарочито певце из некадашње Србије. Они кокама смишљају програм од разнобојних коцкица и осталих геометријских тела и фигура и све то преносе на видео траку. Смештају екране у кокошињце и, боме, коке се смирују и почињу опет да носе крупна јајца. Дакле, решен је проблем кокошака и кокошке нас више не брину. Нема дискриманције, осим што се после свега коке могу да нађу на ражњу. Али и то је за кокошке: Милосрдни ражањ. Они, барем, из разних агенција, тако мисле. Сада само преостаје питање да ли ће овај тв програм на дуже време да задовољи наивне кокошке. Али, како су многи већ деценијама задовољни холивудском сапуницом, они боље стојећи буфо опером, а сиротиња срцепрајућим серијама са шпанског говорног подручја, можемо да гајимо топлу и племениту наду да је кокама обезбеђен срећан живот на дуже време а нама крупна јајца, драги грађани. Све до јаја.
Драги МОЈИ, они који не желите поновно бомбардовање, вас или неких других до вас, свака сличност кокошињца са данашњом нам стварношћу је, заиста, сасвим случајна. Чиста пакост расклиматане и неодговорне историје и та сличност нема намеру да икога вређа! Јер све му испада на оно како рече словеначки философ Славој Жижек (опет Словенци из Централног комитеја!): Крајњи производ капитализма није ништа друго до смеће. Невоља је само у томе што ће пропасти свет, али смеће не. Оно се рециклира.
Поздравни говор, да не кажем посрамни, записао, Раде Божовић.