09.07.2009.
Прошли викенд сам провео у Канади, као гост-говорник на традиционалном скупу ”Српски дан” у близини Хамилтона (Онтарио). Иако и ти људи имају својих проблема и невоља, било ми је пријатно што се налазим у друштву које није заборавило свој идентитет, језик и културу. Можда је то канадска карактеристика, да човек може бити и Канађанин и још нешто, без конфликта; у Америци је то много теже, ако не и немогуће. У сваком случају, чињеница да нисам морао да говорим на енглеском да би ме разумели већ сама по себи много значи.
Ово кажем с разлогом. Иако сам, по сопственој процени, бољи писац него говорник, у својој беседи сам покушао да објасним како је за садашње стање ствари крив управо заборав. Српска историја 20. века је историја самоодрицања и самопорицања, у име неке ”веће” идеје: од добронамерне али заблуделе тезе о ”једном народу из три племена” 1918, преко ”братства и јединства” после 1941, до данашње приче о бољој будућности која само што није, чим се одрекнемо себе, ”денацификујемо” и постанемо добро ЕУробље.
Аргумент да ће нам сванути тек кад се одрекнемо себе гурају управо људи који већ годинама покушавају на све друге начине да нас затру као нацију; између њих и њихових страних господара, прекрајају се границе, измишљају језици и нације, уништава се писмо и култура, напада се војска, академија и црква, кидише се на све што је иоле честито и поштено. Чак и да неким чудом поверујемо да нам они истински добро желе, и да су санкције, бомбардовања и сатанизација били тек претерани изливи те њихове бриге и љубави, ово што траже је једноставно превише. Ваљда би им милије било да Срби изврше самоубиство, како они не би морали да прљају руке?
Иоле способан студент историје препознаће у овој опсесији аустроугарску фиксацију Србима као ”реметилачким фактором” и претњом опстанку Империје, коју је после баштинила Коминтерна, а од ње је преузеле врле ”демократе” деведесетих, како у другим ”републикама” СФРЈ тако и међу самим Србима.
Већ сам се бавио на овим страницама питањем српског националног карактера, које бих описао као спремност на саможртвовање за част, веру и слободу. Тада нисам знао за беседу владике Артемија са прославе Видовдана на окупираном Космету, јуна 2005. године, у којој је рекао баш то:
Вечне духовне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну наду, вечни живот… То су вредности за које вреди живети, али за које вреди и умрети када то затреба. Оне су важније и трајније од обичног, пролазног земаљског живота. То је светолазаревски завет и аманет сваком Србину. У њему се рађамо, у њему трајемо, и у њему умиремо. Ко друкчије мисли и умује, он је Србин само по биологији, не и по духу.
Косово није само комад земље, нити је то тек територија нацртана после 2. светског рата и проглашена некаквом аутономијом, окупирана у лето 1999. и отета у фебруару 2008. То је место на ком су Лазар и његови витезови својом жртвом дефинисали шта значи бити Србин. Они можда јесу изгубили битку за овоземаљску кнежевину Србију, али су добили битку за нешто што превазилази границе, силу и неправду. И то се показало у наступајућим вековима, када Срби упркос свему нису нестали у магли историје попут многих других освојених народа.
Владика Артемије је пре четири године рекао и да је Видовдан ”само друго име за целокупни ток наше историје, те је стога дан који непрекидно траје,” и назвао га ”вечитим српским огледалом.” Косовска битка у ствари и није завршена, већ је са Лаба и Ситнице прешла у срце и душу сваког од нас. И свако од нас мора пре или касније да се суочи са Лазаревим избором, који је у суштини исти избор који Бог ставља пред човечанство.
Зато мислим да су они који тај избор ниподаштавају или поричу они који не смеју да погледају у то огледало, који желе да га разбију, јер су они свој избор већ направили. За њих је српска историја ништа друго до злочин и геноцид; њу треба што пре заборавити, а Србе као народ уништити.
Због тога се они не обазиру када њихови истомишљеници уништавају српске светиње и споменике на окупираном Косову. Да се њих пита, уништена би била и Ћеле-кула као споменик ”српској мржњи према страним завојевачима” (како то каже амерички National Geographic) а уместо ње дигао би се споменик Турцима код Петроварадина. Ионако су Срби већ заборавили НАТО и 1999, па како неће заборавити Синђелића? Кад нешто од пре десет година, у живој успомени, неће да памте, како онда да их буде брига за нешто што се десило пре двеста, или шест стотина? Отуд она фамозна реченица Кондолизе Рајс, ”Мислим, овде је ипак реч о нечему из 1389. Време је да се крене даље.” Јасно ми је зашто Американци не памте даље од прошлог четвртка, али ми смо ваљда мало другачији.
Онај Лазарев завет, она свест о вредностима за које се тада – и много пута после тога – гинуло, то је темељ нације. Да све сем тога имамо, не бисмо имали ништа. А c тим у себи, и да ништа друго немамо, имамо све.
А ови што би да нас нестане од нас траже да то заборавимо и да се тога одрекнемо. Мислите мало о томе.
Небојша Малић
