Либијском интелектуалцу ал Садику ал Најхуму је пошло за руком да представи марксизам и одбрани марксиситчки мисао преко једне методологије коју нису још користили арапски марксисти и кроз један начин, који до сада није пао на ум ниједној арапској комунистичкој партији. Он је то учинио тако што је користио посебну методлогију, синкретизацију компаративног метода и студије случаја. Кроз овај приступ, он је успео да скрене пажњу арапских истраживача и инетелектуалаца на многе стране када је реч о могућности усвајања марксистичке мисли и њеног утемељења на један научан начин. Он је то успео, мада није по опредељењу марксиста а ни Маркс муслиман, тако да онај ко се сретне са делима ал Најхума може да помисли да је и он ушао у Марксов шињел, односно да је Маркс обукао галабију и ставио чалму на главу. Читалац, укратко, може да помисли то да је и ал Најхум марксиста.
Стога сматрам за обавезу да читаоцу представим, макар и на најкраћим цртама, личност ал Најхума, пре него што објасним његове сјајне идеје и размишљања у вези са Марксом и марксизмом.
О овом интелектуалцу прочитао сам нешто током мога рада на уневерзитету у Либијској Џемахирији, али сам га боље упознао током мог менторисања у једном магистарском раду, док сам био шеф Катедре за философију Уневерзитета Седми април у Либији.
Овај интелектуалац је рођен у Бенгазију 1937. године. Основно и средње школовање завршио је у родном граду, а потом прешао у Триполи на студије, на Одсеку за арапски језик. Дипломирао је 1961. и постављен за асистента на истом Одсеку. Потом одлази на усавршавање у Египат у којем прочуава упоредне религије код знамените професорице Аише Абдурахман, познатије под псеудонимом Бинтуш-Шати. С обзиром на докторску тему, рад је пренео на Универзитет у Минхену радио га под менторством неколико познатих немачких оријнатлиста. Доктрска теза му је оцњена оценом „изузтна“. У Америци је наставио своје студије боправећи две године на Универзитету у Аризони. Од 1968. до 1972. предавао је на Хелсиншком универзитету предмет Упоредне религије.
Године 1976. предаје Упоредне религије у Женеви, у којој оснива две куће које се баве наслеђем и ради на обимним исламским енциклопедијама као: Енциклопедија наше историје, Енциклопедија Узвишеног знања, Енциклопедија нашега света, Енциклопедија наше Сахаре, Енциклопедија наше деце, Атлас путописа (у 8 томова), Омладинска илустрована енциклопедија (у 8 томова) и Ислустрована енциклопедија оружја. Уз то, преводи Историју цивилизација В . Дјуранта. Објавио је и десетак значајних књига из историје ислама, поезије и три романа. У Швајцарској ће остати све до своје смрти 1994. године. Сахрањен је у свом родном граду.
О трима оптужбама упућеним марксизму
Најхум сматра да су марксиста, марксизам и Маркс неоправдано озлоглашени у арапском свету, јер наша савремена арапска култура не познаје Карла Маркса, већ само оно што чује од његових капиталистичких непријатеља. Они су, пак, само ангажована страна у читавом овом случају. Међутим, Маркс је, каже Најхум, једино инсистирао на револуцији против њих, па је и разумљиво што су се они трудили свим силама да дискредитују његове мисли. Тако су представили његове мисли под трима оптужбама како би их дискредитовали управо код Арапа.
Прва оптужба
Оптужили су га да жели да унипшти све верске институције и да религију види као опијум за народе. Најхум то оптрвагава, јер се ради о оптужби која негира чињеницу да је Маркс циљао на супремацију јеврејске и хришћанске религије, што и није оригинална марксистичка мисао већ исламска. Она се налази у Курану, изречена још пре 14 векова у Сури ал Џума, ајету петом („Као они који носе Тору онако као што магарац носи свете књиге“). Ова метафора је свакако јача од марксиситичке са опијумом за народе.
Друга оптужба
Успсотављање марксистичке државе у Совјетском Савезу није било на линији марксиситичке партије, већ Лењинове. Лењин је био носилац партисјког система, док је Маркс користио израз „комуна“, што значи „друштво, заједница“ , а који подразумева постојање уставног начела у предложеном систему. То значи, да власт буде у рукама већине преко које ће се окончати феудалзам и распустити стајаћа војска, забрану лихварења, уз подруштвљавање средстава за производњу, што су све начела која није предузео Совјетски Савез, нити познавала друг управљачки системи, осим онога што се назива социјалним законом у исламу, а који је Маркс несвесно прихватио, не знајући за њега.
Овде примећујемо како Најхуми приближава ставове марксизма и основе исламске религије, као да жели да каже да је ислам религија „фитре“ (Фитра је склад између човека и Бога (вид. Појмовник ислама, Р. Божовића и В- Симића), – прим. прев.). А та чиста фитра може да одведе човека само исправном промишљању и као да нам говори да се Марксова мисао креће у тим оквирима.
Трећа оптужба
Оптужује се Маркс да човека сагледава као просту алатку, да је он само шраф у великој машини, да би Најхум то разумео сасвим другачије, објашњавајући да је капиталистички систем носилац монопола који постоји само зато да би сакрализовао профит који је управо тај који од човека чини шраф. „Што се, пак, тиче Карла Маркса, он је управо тај који је позивао на ослобађање управе од власти капитала, јер је тежио да грађанина управо ослободи улоге шрафа, што је изложио најмање 30 година пре него што је написао Капитал, али су његови капиталистички противници игнорисали ове његове ране радове, нити се ко побринуо да их преведе са немачког, све до сккора, када су преведени на енглески благодарећи труду Ериха Фрома. Чак су и Руси окаснели у превођењеу ових фундаменталних дела. Маркс не само да није говорио језиком капитала, већ је говорио једним сасвим другим језиком користећи посебну терминологију која је изазивала ужас у капиталистичкој администрацији, као што су, на пример, подруштвљавање средстава за производњу, укидање класног система, оружана револуција, права радника, – све изрази који нису против Бога и човека, осим само у тумачењима капиталиста. У стварности, они су само изрази преведени из Божје књиге“.
Најхум, даље, приближава значење речи револуција оном што се назива џихад. На тај начин он посматра и однос између укадања државе и успостављања социјалног закона, сматрајући да подруштвљавање средстава за производњу значи управо укидање лихве, док укидање класног система значи саму комуну, на што позива и ислам сваке године у Меки, када се тамо окупе муслимани пред јединственом светском кућом, без обзира на то којој друштвеној класи и боји коже припадају. Најхум затим додаје да се сума Марксове теорије заснива на коначном паду капиталкизма, што би био буквални превод онога што муслимани слушају још од 7. века: „А оне који скупљају злато и сребро, а не троше их на Божјем путу, стићи ће страшне муке ( Сура Тавба, 34).
На тај начин, наша арапска култура не нијече Карла Маркса, већ су систематски против њега непријатељи; ради се само о оном што је скувала капиталистичка кухиња, најжешћи Марксов непријатељ. Штавише, Најхум види ислам као „новог фундаменталног сведока да је закон комуне тај на који се позива Куран још пре 15 векова, да није реч само о теорији већ то закон који је могуже открити уз помоћ научне индукције, као што је то закон о гравитацији“.
У времену када је у нас у арапскм свету марксиста жигосан као агент Совјетског савеза, Најхум види супротно када каже: “ Упркос томе што се веза Совјетског Савеза са Марксом не разликује од везе Сједињених Држава са папом у јавном демонстрирању свог незнања за оно што ми назиавамо нашом савременом арапском културом, када би нам се пружила прилика да се растосиљамо грешака преводилаца, променио би се наш став према Карлу Марксу да он није комунистички мислилац него друштвени, комунарни и да реч „комунист“ за нашег грађанина не треба да значи ништа друго, него само да значи да је реч о нашем грађанину који над собом нема власт, јер живи у комуни, тј. под кишобраном једне комунарне управе. Можда је превод речи „комунист“ само једна проста обмана којѕ притиска нашу савремену арапску културу у нашем дневном језику. Јер, овај термин, односно реч може се тачније превести са „комунар, друштвени“, а никако „комунист“. Наиме, „комуниста“ значи „анархиста“, онај који иде ка анархији коју је Маркс декларисао као Crude Communism, говорећи о њему у неким својим еконмским и политичким студијама: „да ова врста комунизма носи рушилачко семе, јер се власт материјалног власништва састоји само у томе да ради на уништењу свега чега немају сви људи, као што је то случај са талентом“.
Маркс је сведок у корист ислама а не против њега
Тако Најхум преноси један Марксов текст у којем се каже: „Док год буде човек гледао на свет кроу очи човекове, дотле ће његова веза са светом бити по потреби људска, јер се љубав рађа само у љубави, а вера само у вери. Ако желиш да уживаш у сјају уметности, онда треба да будеш кадар да имаш укуса за уметност, а ако желиш да познајеш људе, треба да будеш кадар да покренеш људе. Јер, сви твоји односи са људским заједницама и природом јесу израз који је ограничен твојим истинским жељама у твом дневном понашању. Ако пожелиш да те људи воле, а не успеш да своју љубав преведеш људима како би те они заволели, онда је твој труд пропао, однео га ветар“. Најхум закључује: „Можда Маркс понешто губи у свом стилу, али је јасно да он жели да каже ‘свака душа има свој залог ‘ „.
Најхум не сматра само да је превод речи „комунист“ погрешан, већ да се ради и о публицистичком акту с циљем, од стране капиталситичке публицистике, да се затворе врата кроз која саобраћају националне културе. Ова ружна превара која је успела због наивности наше савремене арапске културе у исто време објашњава, такође, вештину капиталистичких манипулација које она обавља иза завесе. Ако се та пак завеса уклони, онда реч communicate значи “ емитовати“ а не „повезати“, а појавила се у Француској у значењу „веза, који повезује“ још 1793. и постала службени назив за регије којима управљају засебне комунарне скупштине феудалним имањима, као нпр. Комуна Париз која је објавила своју независност од француске владе 1781. године“.
Најхум се руга арапском грађанину који себе назива комунистом када каже: „Он је попут палестинског борца који себе назива терористом. Обојица су само жртве превођења са језика својих непријатеља. Што се пак тиче Карла Маркса лично, он је мислиац који припада идеји комуне, јер човеково друштво никада није познавало неки друго опредељење, било када у истоприји, и неко право људско друштво не може да постоји него само у оквирима комунарног закона, и никако другачије. И било да наша савремена култура успе да отклони своје заблуде или не, ипак Карл Маркс је сведочио за добре стране ислама а никако против њега, јер је неуништива реч она која постје вечна мисао. И јер људи, куд год окренули лице, оно мора бити окренуто Богу.
Сукоб класа је само сукоб између богатих:
Према Лењиновом разумевању, сукоб класа је оружани сукоб између богатих и сиромашних. Овај сукоб ће довести до победе пролетерске класе и остварењу њене диктатуре. У ствари, Маркс ово није објаснио овако, нити су га тако разумели први тумачи марксизма, као нпр. Роза Луксембург, нити га је тако разумела такође нека марксиситичка држава, као на пример Југославија. Истина, ни Лењин није овако баш објаснио, него је то била само поетичка парола „ко каво?“ – тј. ко би требало да се одрекне свога права у одсуству пролетерске диктатуре? То је говор који одражава Лењинову склоност за симболички говор и контрапункт, али није настао из озбиљне спознаје револуционарне историје.
Сукоб класа којим се бавио Маркс, јесте сукоб између самих богаташа, то је борба коју воде сиромашни уз помоћ сарказма, како би ту битку добили, односно сиромашни у њој немају улогу противника.
Историја револуција потврђује да је већина увек била инструмент у рукама револуције, али и да револуција није никада била у рукама већине. Најхум наводи бројне примере како би ово доказао, као нпр. устанак, револуцију Јевреја против Рима, која је први образац комуналне револуције у историји а која се завршила покоравањем Јевреја од стране идеолошкој власти. Затим, британску револуцију у 17. веку која се завршила поразом пред капиталом, па француску револуцију у 18. веку коју је поразила Наполенова армија, те руску револуцију у 20. веку која се окончала потчињавањем 265 милиона људи једној партији која није представљала више од два посто становништва. Најхум иде и даље, говорећи: „Ако је Лењин познао макар и један историјски образац, по којем се нека револуција завршила учвршћивам власти већине, онда је он отишао са овога света да нам није отклрио ову тајну. На тај начин, начело диктатуре пролетирајата не произилази из марсиситичког тумачења историје, него из личног тумачења проистеклог из личних Лењинових услова. Овај талентовани човек, ограниченог сазнања, схватио је да не може себи гарантовати место у врху међу хиљадама образованих социјалиста него само преко лицитирања над свима, позивајући руљу да подигне друштвену борбу и тако преобрати проблем од управљања које би преузели стручњаци у кланицу између класа, коју би преузели у своје руке говорници. Ову идеју су прогутали професионални револуционари, који су утабали пут ееволуцији, како би поколебали демократску социјалистичку партију изнутра и основали једну чисто лењистичку партију која, природно, дугује своје постојање једном познатом човеку чије је име Лењин. На крају, начело диктатуре пролетирајата није ништа остварило у погледу искуства светске револуционарне теорије, осим што је од светске ревулције начинила политички сурогат.
Већина је само стадо у сенци теорије вође- учитеља:
С обзиром на то да у руском језику не постоји реч која одговара смислу „комунална власт“, Руси су били принуђени да ову латинску синтагму пренесу онако како ју је навео Карл Маркс (communism), што у руководећем смислу значи „власт већине“, али не значи „власт радника“. Међутим, Лењин је после револуције 1917. користио реч „бољшевици“, тј. „већина“ што заиста није означавало већину Руса, већ већину његових сабораца у демократској социјалистичкој партији.
Најхум помиње да реч communism не значи власт партије, иако је партија била приграбила сву власт за себе. Осим тога, термин који је користио Маркс значи само власт већине. И не може се тумачити њено порекло другачије, до у оквирима комунарног управљања које је ослобођено ауторитета капиталистичких институција. Можда је историја совјетског управљања управо сведок величине управљачке немоћи која произилази из пренебрегавања ове чињенице у терији Карла Маркса.
Најхум је уверен у томе да је Лењин желео да комунарну револуцију обухвати некомунарним оквиром и на тај начин заустави револуцију у корист идеологије и обустави власт комуне, по други пута у историји, после халифе Муавије (Оснивач прве арапске династије (Умајади, Омајади, 661) после објаве ислама, познат по освајањима и култу ауторитета, – прим. прев.). Упркос томе што је Лењин ушао у савремену историју као вођа „светске револуције против капитализма“; ипак, цела истина је на релном плану у томе да је он повукао пола светског становништва из борбе против капитализма и заробио га иза гвозденог зида који се протезао од Кине до Албаније и тако отворио пут америчком капиталу, да би овај освојио остатак света и припремио закон за глобалну владавину. Он је тако скренуо борбу већине за подршку социјалној правди ка кланици за подршку идеолигије једне партије.
На основу оваквог схватања, Лењинова револуција је постала инструмент за успостављање власти мањне у свим деловима света и постала законито средство за оправдање личне власти и ућуткивање гласа народа, у име интереса самог тог народа. Сам Лењин се потрудио лично да успостави коначни образац ове химеричке револуције, образац чији је циљ био да пружи теоријску замену за власт већине. Теорија о вођи-учитељу, која је створила лењинску партију, јесте теорија која не иде у корак са стварношћу, осим што говори о томе да је већина само пусто стадо.
Лењин је направио грешку код плаћања
Ако Лењинови радови циљају ка томе да нанесу ударац капитализму, онда реалност капитализма, сада после 70 година од како је тај ударац упућен, прича сасвим једну другу причу. Од Лењиновог доба удвостручено је америчко инвестирање у Европи за 43 пута, достигавши 1925. године 4 милијарде да би 1980. износило 175 милијарди долара. Обављена је ликвидација европских колонија на рачун америчког капитала, револуције у колонијама обавиле пренос капитала из руку европских окупатора у руке америчких окупатора, који су заклоњени иза мултинационалних компанија. Такође је забележен раст личног дохотка у капиталистичким земљама са 200 долара у 1918. на 1000 долара 1970., док је у другим земљама забележен пад истог за половину. Ако је Лењин умро у уверењу да је упутио убилачку стрелу капитализму, успоставивши идеју о власти једне партије, данас он нема потребу да баци поглед из свог стакленог гроба да би се и сам уверио да је његова убилачка стрела била упућена у погрешну страну, јер се капитализам, о којем је говорио Маркс, не може ликвидирати другим до само успостављањем власти комуне, односно заједнице. Без овога гласа, гласови револуционарних институција постају само сурогат гласа већине, управљање скреће са свог природног пута и котао ће поново прокључати, избити револуција против револуције а историја ће се вртети у зачараном кругу, у којем је и изведена реч револуција из „револуција воде у котлу“.
Запазићемо из свега што је рекао Садик Најхум, да нам је овај научник пружио критички идејни материјал, свакоме ко жели да проучава будућност покрета ствеске левице преко проучавања и анализовања прошлости, а изван демагошких оквира и унапред стечених судова.
Др Џафер Абдул Махди Сахиб,
професор политичких наука, Либија