Јелена ПОНОМАРЈОВА
Квазидржавност као инструмент хегемоније: случај Косова (I)
Наочиглед читавог света одвија се бум квазидржавности. Процес „квази-подржављења“ светских простора на најдиректнији начин је повезан са „глобалним управљањем“ и има дубоке историјске корене.
Још средином ХХ века ограничења државног суверенитета почела су да се утемељују у наднационалним организацијама, посебно у ОУН и Бретонвудским институцијама које су у савременој епохи прве (и први пут у историји) «институционализовале идеју светске Владе која обухвата читав свет» (Ђовани Ариги). Подсетићу да је Бретонвудски систем (Bretton Woods system) међународни систем организовања монетарних односа и трговинских биланса успостављених после Бретонвудске конференције (1944 у Bretton Woods САД), који је поставио камен темељац институцијама као што су Међународна банка за обнову и развој (IBRD) и Међународни монетарни фонд (IMF). Тада је амерички долар упоредо са златом постао светска валута. То је био преломни моменат у историји капитализма. Тада су се новчанице америчног Федералног резервног фонда (FED) коначно одвојиле од реалног сектора економије.
Од успостављања блоковске поделе света, током читавих четрдесет година, САД су припремале основу да оне заузму место ОУН у управљању светским системом. Ипак, чак и тако моћној држави какве су САД, недостају материјални и идеолошки ресурси, неопходни за обављање функција Светске владе у систему који се динамично мења. Због тога смо сведоци две узајамно повезане тенденције. С једне стране, имамо спремност владајућих групација са Запада да одустану од атрибута државности, чак и од суштине националног суверенитета с циљем да ефикасно делују преко наднационалних институција (ЕУ, СТО, НАТО и др.), док је са друге стране, у току формирање политичко-територијалних простора – квазидржава, којима се лако управља. Термин «квазидржава» увео је у оптицај 1990. године амерички истраживач Роберт Џексон да би описао оне државе које су добиле правну државност са свим формалним атрибутима државе (грбом, заставом, химном, уставом, владом и сл.) које су постале чланице међудржавног система, а да при томе нису у стању да врше све функције власти које су историјски повезане са државом. Дакле, суверенитет код квазидржава не постоји.
Зато, косовски случај треба размотрити као хрестоматијски пример квазидржавности. Косово је држава која не постоји.
Кратка политичка историја косовскога питања
Већина албанских научника објашњава иредентистичку активност Албанаца као резултат историјске неправде учињене према њима за време Берлинског конгреса 1878. године када су Србији, Црној Гори и Грчкој припојене «територије које етнички припадају Албанцима» (Паскал Миљо).
Право на територије на којима живе, Албанци су активно почели да покрећу од друге половине ХIХ века, када је Албанија била само географски појам. Својеврсни одговор на одлуке Берлинског конгреса било је оснивање «Призренске лиге» 10. јуна 1878. године у Призрену. Минимални политички програм Призренске лиге је претпостављао, заштиту пре свега, свих историјских територија које насељавају Албанци, а које су по одлуци конгреса биле у оквиру граница суседних земаља, док је максимални политички програм претпостављао обједињавање свих територија у аутономну државу под влашћу Отоманског царства.
Призренска лига је постала симбол великоалбанских стремљења. Нова етапа у развоју албанског национализма је повезана са Првим балканским ратом (1912. године).
Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора су октобра 1912. године објавиле рат Отоманском царству с циљем повратка историјских територија, које су у том моменту биле насељене етничким Албанцима. У тим условима Национална скупштина у Влори проглашава слободну и независну Албанију уз присуство Албанаца са свих територија. На Лондонској конференцији у другој половини 1913. године коначно је била призната независност албанске Државе у савременим границама. По мишљењу албанских научника припајање простора Косова и Западне Македоније Србији и остајање провинције Камерије у саставу Грчке, по одлуци великих сила, где је албанско становништво представљало апсолутну већину, постаје узрок савременог албанског и косовског питања. Али према другим изворима, на тој «етничкој албанској земљи», Албанци су чинили само 30% укупног становништва које је тада насељавло ту територију.
Одмах после завршетка Лондонске конференције косовски Албанци су устали против њиховог укључивања у састав Србије. Почетак Првог светског рата је привремено засенио историјски конфликт између Албанаца и Срба на Косову. Али пред сам крај рата албанско, дакле, косовско питање се заоштрава: постојање Независне албанске државе је поново било стављено под сумњу. Током 1918. – 1920. године по европским кабинетима су разрађени нови пројекти поделе Албаније између њених суседа са циљем обнове општеевропске равнотеже власти. Неостваривање тих пројеката и разлог што је Албанија постала члан Друштва народа у децембру 1920. године нипошто није заслуга Албанаца и њиховог отпора. Одлуку о албанском питању донео је (тачније «замрзнуо») председник САД Вудро Вилсон, који је марта 1920. године одбацио франко-британски план цепања Албаније.
Настојећи да очувају суверенитет и територијалну целовитост Албаније, албански националистички кругови нису заборављали на други важни задатак, а то је уједињење Косова и других територија које насељавају Албанци, а налазе се изван граница Албаније. Првa привремена влада Албаније после Првог светског рата у свом програму и изјавама албанске делегације на Париској мировној конференцији (1919. године) поставила је себи задатак да пронађе природне границе Албаније. Такав став је кореспондирао са спољнополитичком доктрином Вудро Вилсона познатом као «14 тачака» која је објављена 8. јануара 1918. године у Вашингтону. Овај документ је први пут у историји учврстио не само спољнополитичке приоритете САД, него и њихову водећу улогу у светској политици и преобликовању света. Албанском питању су, у суштини, посвећене три тачке од укупно четрнаест.
Фактички, на Балкану је Вилсонова доктрина поставила бомбу успореног дејства. У случају да је то неопходно, активирање националног фактора допринело би контроли САД не само у региону Балкана него и у Европи и Малој Азији. Већ 1918. године руководство албанског националистичког покрета, инспирисано САД, основало је Комитет националне одбране Косова, чији је основни циљ ослобађање Косова и његово припајање Албанији.
Извештаченост прве Албанске државе испољила се веома брзо: 7. априла 1939. године Албанија је престала да постоји. Влада која је формирана у Тирани, продложила је круну Албаније италијанском краљу Виктору Емануелу III. После упада немачке и италијанске армије у Југославију (1941. године) велики део Косова и територија Црне Горе и Македоније, које насељавају Албанци биле су припојене италијанској окупационој зони. Други део Косова, укључујући Митровицу и Подујево, били су под немачком окупацијом, у време када је мали део Косова дат Бугарској. Августа месеца 1941. године на основу краљевског декрета, који је потписао италијански регент у Тирани Ф. Ђакомони, албанске теритоије у италијанској окупационој зони Црне Горе, Македоније и мали део Косова припојене су Албанији, тако да је на тај начин формирана «Велика Албанија». После капитулације Бугарске, границе «Велике Албаније» су биле проширене до Скопља, а одатле и линија Куманово – Прешево – Бујановац. Управо тада је први пут био употребљен термин «Велика Албанија». Посебну пажњу заслужује чињеница да су «многи Албанци сматрали да је мање зло њихово уједињење под фашистичким режимом у поређењу са владавином Срба» (Паскал Миљо).
Питање уједињења Косова и других територија где живе етнички Албанци у оквиру граница «Велике Албаније» активно се разматрало на свим нивоима током Другог светског рата, али државе учеснице конференције на Јалти нису донеле никакву одлуку као ни доцније (иако је југословенско комунистичко руководство у принципу било спремно да размотри питање уједињења Косова и Албаније). Прекид југословенско – албанских односа 1948. године ставио је тачку на расправу о уједињењу на званичном нивоу, али није зауставио процес еволуције албанске самосвести. Косово је остало центар иредентистичког покрета.
Почетком шездесетих година ХХ века илегални покрет за уједињење добио је организовану форму. Адем Демаћи је 1961. године основао «Револуционарни покрет за уједињење Албанаца» који је за свој главни циљ прокламовао ослобађање албанских крајева од «југословенске анексије» и њихово припајање Албанији.
«Надзирана независност»
Почетак савремене косовске кризе може се рачунати од марта 1981. године када су Албанци масовно изашли на улице Приштине и других градова Покрајине са паролом «Косово – република». Међутим, овај позив није био ни оригиналан ни нов, први пут се он могао чути још на демонстрацијама 1968. године. Управо су масовни нереди крајем шездесетих година донели «Косоварима» своје плодове. На основу југословенског Устава из 1974. године Косово је добило до тада невиђена широка овлашћења, у суштини, све атрибуте квазидржавности. Захтеви да Покрајина добије статус «седме републике СФРЈ» означили су почетак озбиљне политичке и социјално-економске кризе на нивоу социјалистичке федерације.
У средствима јавног информисања и друштвеној свести, косовско питање се тумачило као идеолошко и етно-конфесионално, иако је оно у суштини било, пре свега, геополитичко и економско питање. Дискриминација Срба и Црногораца, као и демографска политика Албанаца која их је подстицала да масовно напуштају покрајину, само су помагали водећим државама светског капиталистичког система да решавају своја најважнија војна и економска питања. Например, већ 1981. године од 1451 насеља у 635 није било ни једног Србина, да би 1991. године на Косову Срба било мање од 10%. На основу података међународних организација 2007. године Албанци су чинили 92% становништва Покрајине и броје око 2 мил., Срби – 5%, док је осталих свега 3%.
Заоштравање ситуације у Покрајини формално је повезано са доношењем новог Устава Србије у септембру 1990. године на основу кога је ниво аутономије Косова и Метохије био озбиљно ограничен. Исте године, 7. септембра делегати распуштене Скупштине АП у потпуној тајности доносе свој Устав, којим Покрајину проглашавају за Републику. Овај корак Република Србија је недвосмислено оценила као анти уставан и донела све неопходне мере за очување Уставног поретка и територијалне целовитости: ангажоване су појачане полицијске снаге у неким случајевима и војне јединице. Као одговор на ову меру у Покрајини се ширила не само кампања грађанске непослушности, већ је почело формирање терористичких структура које су се удружиле у Ослободилачку војску Косова. Обичан живот у Покрајини фактички је био паралисан већ од почетка деведесетих година, да би стварна ескалација сецесионистичког покрета почела 1998. године. Сукоби терориста ОВК са српском полицијом подсећали су на права војна дејства. Али, без обзира на озбиљни отпор ОВК, српска страна је октобра 1998. године успела да потисне оружане формације према граници са Албанијом и успостави Уставни поредак. Од тог момента албанско политичко руководство на челу са Ибрахимом Руговом почиње активно да тражи спољну помоћ и почиње преговоре са САД и НАТО о подршци сецесији.
Одиграна представа под називом «преговори у Рамбујеу» имала је прецизно дефинисани циљ – Србија није морала да пристане на услове Контакт групе за бившу Југославију, него управо на одвајање Косова. НАТО трупе нису могле без одлуке ОУН да заузму територију Покрајине. Али истрајност Београда по питању заштите од сецесије, прикривена на већ испробан начин – «кршењем људских права» дала је могућност Савету НАТО да С. Милошевићу поставе ултиматум: или потписивање Споразума на основу албанске варијанте или ваздушни удари. Србија није пристала на одвајање Косова и као што је познато 24. марта 1999. године НАТО је отпочео необјављени рат против Савезне Републике Југославије. Градови и села Србије, Црне Горе и КиМ били су изложени варварским бомбардовањима. Рат је озаконио улазак страних трупа на део територије суверене државе, која је на крају и насилно отета.
Међутим, страно војно присуство није донело Покрајини ни мир, ни безбедност, ни економску стабилност. Девет година су у међународним и европским структурама разматрали питање статуса Покрајине и стандарде поштовања људских права по принципу: «стандарди пре статуса». Али, «ни један од осам стандарда демократског друштва», чије је увођење на Косову тражила ОУН, није био испуњен:
– парламент и влада Косова нису мултинационални, већ се налази под контролом Албанаца;
– неалбанске општине у Покрајини нису безбедне;
– није израђена стратегија економске и социјалне обнове;
– неалбанци не могу да добију посао у предузећима и организацијама које контролише влада Косова; Србима је ограничена слобода кретања; извршена је незаконита приватизација индустрије Косова;
– ограничено је коришћење српског језика;
– не решава се проблем повратка српских избеглица;
– историјски и културни споменици, који су страдали током насиља Албанаца у марту 2004. године се не обнављају;
– косовски заштитни корпус се претворио у основу за оснивање армије Косова, што представља директно нарушавање резолуције СБ ОУН № 1244;
– косовска албанска средства јавног информисања користе се за распламсавања међунационалне нетрпељивости и антисрпске хистерије.
Пошто «међународна заједница», није била у стању да преломи ситуацију у региону, она је прешла на нову тактику регулисања косовске кризе: «стандарди и статус истовремено». Било је мноштво варијанти решења косовске кризе, напоменућу само ону предложену од стране америчког Института за Мир, која је објављена у децембру 2004. г.
Неограничени статус међународног протектората: УНМИК и ЕУ настављају да јачају аутономију Косова, али без јасно одређеног коначног статуса,
Кантонизација/децентрализација: Српске енклаве на Косову de facto добијају широка овлашћења уз озбиљан притисак САД на Албанце у преговарачком процесу.
Слаба федерација: Београд номинално задржава суверенитет над Косовом, док Албанска администрација у Покрајини функционише као самостална држава, али без представништва у ОУН.
Заједница (commonwealth): Београд задржава номинални суверенитет, али Косово добија представништво у ОУН.
Одложено статусно решење: одређивање суверенитета се одлаже на одређени период (на пример, на три године).
Условна независност: Без промена граница Косово наставља да се креће према независности, у Покрајини се уводе демократске процедуре, обезбеђују се сва права националним мањинама, Албанци се одричу од било каквих покушаја да прошире своје територије или да дестабилизују суседне регионе.
Независност у оквиру постојећих граница: Косово постаје независна држава, али кроз одређени временски период. За примену плана било би потребно обимно ангажовање САД, Русије и Кине.
Независност уз поделу: Северне општине (Звечан, Зубин поток, Лепосавић и Северна Митровица), а такође рударско прерађивачки комбинат «Трепча» треба да припадну Србији. Остали део Косова се сматра да је независна држава.
Према томе, избор је постојао. Али америчка страна је од почетка категорички била против «независности уз поделу», са чим су се сложили и Албанци. На крају је урађен план Мартија Ахтисарија. Специјални представник Генералног секретара ОУН предочио је СБ ОУН «Свеобухватни предлог за регулисање статуса Косова» 26. марта 2007. године (Документација ОУН S/2007/168). На основу овог документа, «статус Косова је требало да буде решен по моделу надзиране независности (истакла – Ј. П.) од стране међународне заједнице». Вероватно није толико важно што се термин «контролисана независност» активно користи у Западним медијима и укорењује у друштвеној свести. Овде је принципијелно питање промене оних фундаменталних правних норми, основних појмова, закона међународне заједнице и термина као што су: држава, суверенитет, независност, немешање у унутрашње послове, сепаратизам, иредентизам и сл.
Пре непуних годину дана, тачније, 17. фебруара 2008. године парламент Косова (сада се он зове Кувенди) једнострано је прогласио независност и формирао суверену државу Републику Косово. Међутим, на основу Устава Републике Србије, покрајинска Скупштина нема те ингеренције, тако да проглашена независност представља незаконити акт. Косово, као и раније, улази у састав Републике Србије као Аутономна покрајина Косово и Метохија.*
Веома је интересантна историја везана за писање и доношење устава Косова. Писање је почело у Вашингтону и Бриселу још пре три године. Ако изузмемо уставе бивших колонија, основни Закон нове европске државе представља јединствен случај, где су Западне земље не само формулисале политичку активност, већ су и писале документ. Оригинални текст устава написан на енглеском језику држан је у тајности до последњег момента. Тек после усаглашених ставова између америчких и европских чиновника текст Устава је преведен на албански и српски језик.
Косово је фиктивна држава и зато свих 60 страница текста Устава Покрајине немају никакав значај.
Постоји договор да после ступања на снагу Устава Косова почне са радом специјална мисија Европске уније – EULEX. Две хиљаде европских експерата помагаће «косоварима» да формирају министарства, ресоре и административне службе, тачније, учиће их да раде. Замена УНМИК-а ОУН EULEX-ом може се извршити само на основу резолуције СБ ООН који, као што је познато, није још увек донео одлуку о статусу Косова. Само су 50 од 192 државе чланице ОУН признале независност Косова. Овде је реч о «европеском десанту».
Најзначајнија фигура, која ће конролисати и одређивати формирање државности на Косову је Међународни цивилни представник (аналогија Високом представнику за БиХ) који ће имати «овлашћења у првосудној области, укључујући, посебно, судске органе, полицију, пограничну контролу, царину». Он ће постављати: Главног ревизора, међународног представника у саставу Савета директора Косовског акумулационог фонда, генералног директора Царинске службе, директора Пореске администрације, директора за буџет и извршног директора Централне банкарске управе Косова.
Суштина квазидржавности је садржана у чињеници да Покрајинска власт има инострану контролу.
_______________________________
ПОНОМАРЈОВА Јелена Георгијевна – магистар политичких наука, доцент катедре упоредне политологије МГИМО МИД Русије.
* У преводу са српског језика «Косово» значи «земља црног коса», а «Метохија» — «црквена земља» грчки «μετοχή» Историјски Албанци деле територију Косова на «земљу Дукађини» (алб. Rrafshi i Dukagjinit) и посебно «земљу Косова» (алб. Rrafshi i Kosovës), али у политичком смислу назив «Косово» се примењује за сву територију Косова и Метохије, пошто је двојни назив у активној употреби од периода поделе области између Србије и Црне Горе након балканских ратова (Косово је припало Србији, док је основни део Метохије припадао Црној Гори). Српска традиција инсистира на двојном називу Покрајине пошто у складу са српском историјографијом, област Косово обухвата само троиторију Косово поља са припадајућом околином, а Метохија се налази западније, према граници са Албанијом.