Хвала Богу, неко би рекао, – раздвојише се браћа (али да ли и сестре?)! Више не мора Монетенгро да вири у србијанску кесу, а Србијанци да финансирају монтенегринску лењост. Нађоше Монтегрини бољег платишу – издашну и дарежљиву глобализацију и њене моћне шефове. Али, да ли у свету може нешто без оне народне „танте за танте, а сир(ење) за паре?
Како било, али се неутрални човек заиста диви Црнопј Гори. Само је она, уз Француску, узела за назив име туђе. Французи од некаквог германског Франка, а Монтенигрини од својијех бивших окупатора. Ех, где су нам не тако давна турска времена?! Где нам је наша љубав стара? Зар прва љубав заборава има? А тек где је „Онамо, онамо за брда она“… где је Призрен?Истина, Французи су, можда, имали и више разлога од Монтенегрина: тајне и јавне рођачке везе их држе кроз целу историју са Франконијом, мада није ни Црна Гора тиква без корена. Удавали су тамо, преко јадранске баре, своје одиве. Чак и за краљеве. Ипак, Монтенегро, чојски и храбро, када је реч о политичкој и историјској сношљивости, искораачи у будућност. После свега, очекује се и Нобелова награда за сношљивост.
У Монтенегро кад крочите све ври од овога имена: пица „Монтенегро“, пита од јабука „Монтенегро“ (од кад то, Богути, Монтенгрини посташе питари, уз они сјајни качамак са дурмиторским скорупом!), возић који вас вози до Будве је „Монтенегро“. А тек песма која се врти по демократским и независним радио таласима: Монтенегрина, најлепша медитеранска мандарина/ОНА ЈЕ ПЕСМА КО ГИТАРА И ВИОЛИНА/ЗОВЕ ЛЕПОТОМ СВОЈОМ ИЗ МОРСКИЈЕХ ДУБИНА, ИТД. Све до Скадра!
Јадна Васојевка која очас нестаде из пјесама. Као да се никад није пјевало „У долина покрај Лима, свака Васојевка цура фина…“
Дође ми, као полуцрногорцу, да заплачем из цијелих полућа! Нема више сердара и војевода, све саму дуке и лордови. Једино што задовољство лордсовско, можда, квари каљ и брука на све стране. Прљавштина и глиб у еколошкој држави, у коју када уђете „томобиљом“ (гле, од муке почех црногорским јзиком да зборим!) платите по особи десет евра за екологију. А прљавштина и ђубре, да не речем смеће, веће (али наравно и „боље) од оног у Србији. Ипак смо ми браћа! Макар по нечему.
Једино што бих браћи Монтенегринима замерио јесте: што кад већ име земљи променише не избацише онај придев „негро“ (црни), па не узеше неки други, рецимо, опет италијански – „rossо“ (црвени). Јер, када je поп Дукљанин, већ много раније, назва Црвеном Хрватском, бољег придева од „россо“ нема. Дакле: Монте Россо или Монтероссо.