Бар као да није монтенeгрински град. Не због тога што је то крајња црногорска станица бивше нам заједничке пруге изграђене смрадним србијанским парама (и мојим, да се похвалим). Ни због тога што се, по последњем попису, нашло у њему 25 или 26 мањина, колико и у целој, још увек целцатој Србији. Није ни због тога што ће „чоеци“ на сваком кораку опачином сликати демократску и еуропску владу (са Нато амбицијама, као и србијанска, „па ко онда смије рећи да нијесмо браћа“!?). Није ни због тога што ништа од привреде не ради, а кафићи пуни. Све скоро као у Србији, већ због тога што је биће „васцели“ град исписан заборављеном ћирилицом. Са „зидних новина“, као кажу Еуропејци – графита, односно из барских порука стижу речи подршке Звезди, марширају се из града и околине навијачи Будућности, варавари, исписује „Србија до Токија“, „Србија виза ви (баш тако: ова реч је коректно написана латиницом vs.) Монтенегро 5:0“, заклиње се Србији на верност. Али ту је и један графит, негде на путу за градску плажу, на којем се маршира Србија као кољачица муслимана. Тек толико да се зна да у Бару живи и по који Монтенегрино, а због родне једнакости, ваља признати – и по која Монтенегрина, „цура фина“.
Град је за монтенегринске прилике доста чист, уређен. За разлику од градске плаже и суседне у Шушњу. Лука је прича зе себе: доносила је до скора смрдљиве србијанске паре, али ове године мука. Јер, Хрватска и Словенија, Европа и Америка не могу да извозе преко те луке, а Србијанци се окренули прокушаним пријатељима Грцима и провереној (нисам написао превереној!) браћи по Матеји, Кроатама.
За разлику од графита исписаних широм центра града, пијаца не показује нарочиту милост према Београђанима, Србијанцима. У крв је скупа, као би рекли прави Црногорци, а Монтенигрини: Биће боље, послаће нам Обама, а и Солана, кад стигну од путовања и бомбардовања. Питаш на пијаци наивно пошто је шта, а мрзовољни сељани и препродавци узвраћају: А што питаш? Је ли само за информацију (Чуш речника на пјаци: информација!) . Па питам да знам, одговарате наивно. А тако, није ти ово Београд! А што, је ли ти је мука да одговараш а продајеш?! Тако ти њему у брк, јер сер не предајеш се лако, ка прави Србенда.
Но, нападнутом продавцу сместа помаже други: Не питај, нама је, да знаш, све мука!
Ето ти на!!! Мука, чоче, код толико демократије и Европе!