Жила куцавица, некадашња наша нада за освајање света извозом, пруга Београд-Бар, дика наших пројектаната и грађевинара, данас је постала, простачки речено, камиљи пут. После тrидесет и кусур годиница од њене изградње, данас је возу (замислите: Још увек у Монтенегру воз није постао влак!) на путу за плави Јадран просечно потребно од 12-16 часова. Ако поделите дужину пруге (476 км) са временом да се та раздаљина пређе, испада да просечна брзина путничких возова, који лети касне и по неколико сати, јесте око читавих 4о км на час! Али и то није ништа – теретни путују и по 24 часа! Пруга је заиста конкурентна у односу на камиле и не морамо их, наше ли среће, увозити. Дугој вожњи није разлог само то што на прузи има две царинске и две полицијске контроле. Зачудо, оне трају само по пола часа, и с једне и друге стране. И шта је то што се због нове братске границе продужи путовање за још један час. Дођите нам опет! – поручују из Монтенегра парадјаз туристима, мада, срећници, не могу да дигну главу од словеначких и кроатских туриста.
Чистоћа у купеима је пристојна, али мокри чворови! Балкан је још увек у Османлијској царевини, а жарко жели да је у Европи. И Турци више нису у својој царевини, и то поодавно, али ми се и даље пијано држимо оне наше: „стара љубав заборава нема“.
А што јес΄, јес΄: монетенгрински вагони бољи од србијанских, али зато србијански директор железница има боља одела.У одласку вам се може догодити да будете сведоци наших каубојских навика: да у Подгорици воз подуже чека како би какав одоцнели путник директно из чекаонице утрчао у воз. Неописиво дирљиво другарство влада у Монтенегру.
У повратку из Бара, таман је воз (још увек није влак!) некако измилео као чупава гусеница из барске станице и стигао у Сутоморе да прими двадесетак путника, кад после тридесетк метара поново стаде. Заборавни путник повукао ручну кочницу да изађе из воза (који још увек није влак!) – ето, чоек кренуо да испрати путника и запричао се у возу, па заборавио да изађе на време. Али, шта је за једнога сердара да повуче ручну кочницу?! И то лијевом. Најзад су и сви путници одахнули: Воз може да настави пут према пљачкашком Београду. А тек како путници могу да одахну када стигну у Београд са само сатипо закашњења! Али за три године, ако се паре не покраду, обећавају представници Монтенегрина и „друге Србије“, и са њима и вешти Талијашци (а где ли се скрио Вук Мандушић?), воз ће постати влак и јурити, јурити према плавом Јадрану, да опет стигнете тамо, као пре 33 године, за циглих осам часова. А, чоче и геџо, где смо били овијех година?! Аферим! – како се говорило у Османлијском царству (ово „О“ мора великим словом, не само зарад правописа!)..