Својих негдањих државних искустава Монтенегро се брзо присетио и још брже обновио. Монтенегро је постала права национал(истичк)а држава. И то срећна држава, са само четири народа: црногорским, српским, албанским и бошњачким. Истина, још има националне еуфорије, певају се новокомповане монтенегринске песме, месе монтенегрински нови колачи, стварају нове фирме, све са „свецком“ етикетом Монтенегро. Ипак, мало је спласло све у односу на пре неколико година од задобијања државе и државности. Омањила је и тв и медијска пропаганда против окупаторске и злочиначке Србије.
Нема више Црне Горе да са Русијом чини 300 милиона, нити мајке Русије, а још мање мајчице Србије, нема више нити није за Црну Гору већег пријатеља од Замбије. Нашао Монтенегро нову сису, нову мајку. До идуће прилике. И то је мудрост, само ако имаш још и добар стомак.
Цуце више не носе кишобране, пуштили ћелаву главу да по њој падају све фришко штампани еври. Алуминијски комбинат се прегања са новим (руским) газдама, а пљеваљски сир се и даље најбоље продаје у злочиначком Београду. Сада га Београд више не краде, као некад, од Пљевљака него купују за безвезне и смрдљиве динаре.
Ни у Монтенегру, као и у Србији у случају несретног Ћурувије, не зна се ко је убио Душка Јовановића. Али га је брате неко јуначки чклапио: из томобиља у покрету и по мераку. Баш ко некад јунаци Марка Миљанова.
Србијанци се тек поводом Меведове посете сетише да подигну споменик Пушкину, а дична Црна Гора је то учињела неку годину прије. Тамо су вазда љубили пољезију али нијесу љубили ланце. Сем данас. Монтенегро је победио, зацело и за вазда, несретну Црну Гору. Ко се још о сјећа Црне Горе? За коју годиницу ни (т)ко. Не рече залуд чувени хрватски хуманиста Анте (опет Анте!) Џапић, када му неко скрену пажњу на то да су Џапићи из јуначке Црне Горе, да и онако тамо живе све сами Хрвати. У шуме дурмиторске скрила се од невладиних организација ратнохушкачка песма:
Онамо, онамо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, онамо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.
Али, како рече мудри Дућић: Величина једног народа није у историји него у легендама! Мислио је он на древну Грчку.