Мала,
гледала сам лишће,
дрвеће на ветру.
Та музика дрвећа ме смири од звука штука, ране и да немам кућу.
Кад сам била
већа,
мислила сам на те мале звезде
у васиони,
како плешу
уз неку музику звезда
на небу
и како експлодирају
уз бљесак
и постану поново
и исте и нешто друго.
Мој живот
ће бити такав,
мислила сам,
гледајући дрвеће
на ветру.
Средње –
како људи живе –
није ми пало на памет.
Плесала сам свуда
на земљи, по свету,
на Куби море, дрвеће у цвету,
бубањ ме прати:
там там там – тако.
Сад идем са штапом.
Није ни чудо,
али су звезде и ветар
у мени.
Нађа Тешић.