„Краљ Гаргаруа“, пише Емброз Бирс, „који је боравио у иноземству да би изучио науку владања, поставио је стотину својих најдебљих поданика за чланове парламента чији је задатак био да донесе законе о прикупљању пореза. Четрдесеторицу од њих одредио за опозициону партију и наредио свом премијеру да им пажљиво објасни њихову дужност противљења сваком краљевском приједлогу. Успркос томе, први закон поднесен на расправу прихваћен је једногласно. Веома незадовољан, краљ је ставио вето на тај закон и обавијестио опозицију да ће им, ако опет ураде нешто слично, свима одсјећи главе због тврдоглавости. Сва четрдесеторица су на лицу мјеста извршили самоубојство…
„Шта ћемо сада да радимо?“, упитао је краљ, „либералне институције не могу функционирати без опозиционих партија“…
Ствар је ријешио премијер, „дао је да се тијела опозиције његовог величанства балзамирају и напуне сламом и затим врате на своја мјеста у парламенту, и заиста закуцају. Било би четрдесет гласова забиљежених против сваког закона, и нација је цвјетала…“
Попут краља Гаргауре и Млађан је Динкић био на дужем боравку у иноземству, неки кажу „да би изучио науку владања“, а други, „да се лијечио“. Било како било, „управитељ новчаних токова“ у свим владама од петооктобарског ослобођења до данас напуштао је „премијерски брод“ тик пред бродолом, „рушећи“ тако све владе с којима је коалирао, спремно се укрцавајући на сљедећи брод, то јест владу.
Доказ о „политичком пунољетству“ и кандидатури за виши ниво, премијерски или предсједнички, било би му усвајање закона о регионализацији Србије, који бисмо, без имало патетике, могли назвати – законом о еутаназији. Наиме, након неуспјелог пројекта за Косово „више од аутономије, мање од независности“, ова би идеја могла заживјети кроз европску регију Војводину, која би, према приједлогу Лиге социјалдемократа Војводине, требала „представљати саставни део јединственог, културног, цивилизацијског, економског и географског простора средње Европе“. Томе се, изгледа, приклонио и министар спољних послова Вук Јеремић изјавом новосадском Дневнику да „не види разлог зашто Војводина не би имала представништво у Бриселу“. А након Војводине, на ред би дошао Санџак, али би Шумадија, иако сада „ударна песница“ Динкићевог приједлога, ипак остала у Србији.
Не жели ли бити запамћен само као посљедњи предсједник Србије, Борис Тадић ће морати нешто подузети. Пројекат „више од аутономије, мање од независности“ за Србију би, што се европске Војводине тиче, могао завршити пјесмом! Највјеројатније оном – „… у Новом Саду, хеј, остадох без тебе…“ Додуше, предсједник, буде ли закон у Скупштини Србије усвојен, а биће занимљиво видјети тко ће за њега гласати, може одбити да га потпише. Међутим, може се догодити и оно што се догодило више пута спомињаном краљу. Наиме, „једнога дана закон о увођењу пореза на чмичке бјеше поражен – чланови владајуће странке нису били прикуцани за своја сједишта…“ Или чланови владајуће коалиције.
Ако је понављање мајка мудрости, познати су нам сљедећи потези. Министар Динкић ће напустити владу. Међутим, за разлику од претходних случајева, владајућа коалиција лако може доћи до новог партнера, па тако изнуђених избора бити неће. Уосталом у постојећој политичкој номенклатури и кад би се одржали, ништа се нарочито не би промијенило. Кохабитација је у оба случаја неизбјежна.
Учитељи „науке владања“, без обзира на резултат, неће дати Динкићу да напусти владу. Барем док оних 500 милијуна еура, који су, наводно, намјењени српским лобистима у Америци, не буде ваљано распоређено.
А откад пијетлови више не носе јаја, проблем је и у њима. Јајима. Кокошке владају!