Слободан Јарчевић:
„ОБРЕДНЕ ПЈЕСМЕ ДРЕВНИХ СРБА ИЗ ИНДИЈЕ“
Аљоша Бранков Арсеновић
ИПА „Мирослав“, Београд, 2008.
Аљоша Бранков Арсеновић је, пишући о обредним песмама древних Срба из Индије, наставио да истражује најстарију српску културу – коју је, то се мора истаћи, занемарила званична српска историографија. Занемарила, мада ју је од тога одвраћао најчувенији истраживач словенске (српске) древности Јосиф П. Шафарик. Ако је ико схватио да у словенској историји постоје празнине, мерене столећима и миленијумима, онда је то могао бити, пре свих осталих, словачки историчар Шафарик. А он је, у деветнаестом столећу, упрозоравао да су се изгубили споменици од гвожђа, камена, дрвета и пергамента и да им изгубљене садржаје може надоместити само народно предање и народне књижевне умотворине.*
Да је Арсеновић, на најнепосреднији начин, следио генијалну мисао Јосифа Павла Шафарика, потврдио је наш чувени савремени археолог и рецезент ове књиге, проф. др Ђорђе Јанковић. Дао је за право аутору, што је поклонио поверење најплоднијем српском историчару деветнаестог столећа, Милошу Милојевићу, и што је његове скупљене народне песме о Индији представио као поуздано благо за декодирање српске (словенске), па и светске, давнине. Проф. др Ђорђе Јанковић истиче да народни песник није могао оволики број песама о Индији створити на основу своје маште, него су те песме културна баштина српских (словенских) заједница (држава) на огромном ежпесме су непорециво сведочанство о древним Србима (Словенима) у Индији. То је потврђено и чињеницом да су, до данас, сачувани српски топоними у Индији, Пакистану, Ирану, Ираку, Авганистану – о чему је писао и проф. др Реља Новаковић.
Проф. др Ђорђе Јанковић је, нема сумње – боље него ико од савремених историчара у Србији, схватио значај књеге „Обредне пјесме древних Срба из Индије“, па је закључио:
„Дело ће бити драгоцено и за науку, и то не само за Србе, већ за све Индоевропљане, јер ће да спадне копрена која крије нашу далеку прошлост. Више неће бити изговора – предубеђењима неоптерећени археолози, историчари и други истраживачи, биће подстакнути да истражују нашу преисторију“.
Да је проф. др Ђорђе Јанковић био у праву, да ће и ова књига подстаћи истраживање српске преисторије, упућује на то и песма „Бели Дунаве во далека земља Инђија“ – са 86. стране. Само један њен стих, што делује невероватно, оспорава тврдње званичне југословенске историографије да појам „Арбанас“ значи исто што и „Шиптар“, или исто што и „Албанац“. И да носи исто значење што и турски назив за Шиптаре – „Арнаути“. А да државна територија „Арбанија“ (покрајина у Србији Душана Силног) значи исто што и потоња „Албанија“. Не значе исто. Ова српска песма из Индије нас обавештава да су Арбанаси једно од српских племена, а Арбанија једна од српских државних области. Погледајмо део ове песме:
„… Сите племени србски
Међу њима арбанашки,
Арбанашки – стари србски…“
Да су поруку ових стихова имали у виду српски историчари, не би средњевековне записе италијанских и других хроничара – кад пишу о Арбанији – Арбанију тумачили за земљу Шиптара, а српског племића и бана Ђурђа Кастриотића (Скендербега) означавали за шиптарског (албанског) јунака и државника. Попут овог стиха, чињеницу о Арбанасима као Србима, неговали су и стари Црногорци – све до прве половине двадесетог столећа. Они никад нису Арбанасе сматрали Шиптарима, него Србима, који су, временом – и у већини, исламизирани и албанизовани.
Аљоша Бранков Арсеновић је, попут неколицине српских и страних филолога, наговестио да је чувени стари језик у Индији – санскрит само најстарији познати облик српског (словенског) језика. Највећи индијски познавалац санскрита, проф. П. Д. Шастри, не наговештава, него тврди:
„Санскрит је најстарији познати облик руског језика“.**
Индијка Алокананда Митер је упоређивала санскрит, енглески и језик Бангладешана. Установила је да српски има највише санскритских речи (око 35%), а бенгалски 11%. У енглеском су само оне речи санскрита које се налазе у неком од словнексих језика, или су те енглеске речи преличене словенске.***
Много пре ових индијских филолога, Словак Шафарик је закључио да је санскрит само стари језик Словена, или, како је он објаснио, исти им је извор (корен):
„Словенски језик је самосталне природе и не потиче ни од једног другог европског језика. Толико, колико, после дугих векова и после многих промена у њему, може да се пронике у његове конструкције и у његове корене. Он изгледа као непосредни изданак истог прајезика – из којег је изишао и староиндијски санскрит“.****
Аутор је изврсно представио претхришћанску религију Срба (Словена) и у томе су му, увелико, помогле обредне песме из Индије. Поред њих, с правом, наводи закључке о тој религији многих европских аутора, што његовом делу, итекако, повећава значај. Оно ће подстаћи, надамо се, и званичне историчаре да тој религији посвете дужну пажњу, јер је она приказивана погрешно у званичној литератури, или се о њој, напросто, није ништа писало. Стару српску (совенску) религију, савремена историографија приказује као паганску, или многобожачку, мада су многи европски истраживачи тврдили да је она једнобожачка – постојало је само једно врховно божанство – Вишњи Бог, како се он код наших старих ословљавао до скора, а у Индији је то мало преличено у Бога Вишњу. Између осталих, такву тврдњу је извео и Словенац Матија Мајeр-Збиљски (1809-1892):
„Претхришћански Словенци су вјеровали у јединог Бога, који је све створио што је створено, који све одржава што постоји, који све оконча што треба да се оконча; вјеровали су да душа не може умријети и да Бог награђује сва добра дјела, а сва зла и подмукла дјелања кажњава. Живјели су по Божјој вољи и ималу добре заповиједи за свагдањи живот“.*****
Врховни бог Срба (Словена) је био Сварог, а остало су били Сварожићи – његова деца (сврстани по тројица – триглави) које ће у хришћанству заменити свеци. У неким обредним песмама из Индије, које налазимо у овој књизи, за Вишњег Бога се означава и Триглав. Он оживљава умрлу кћерку једног верника:
„… Те кукала за девет година,
Сваког дан тужно без престанка,
Сваке ноћи тужно без престанка,
Докле је се Богу сажалило,
Сажалило Богу Триглавоме,
Триглавоме тој Светој Тројици,
Вишњи створи ћерку уморену…“
А да су поред Вишњег Бога (Сварога или Триглава) остали само деца Свевишњега, видимо у овом обредом стиху, где је Перун само господар грома:
„Дај Боже и Перун громовник,
Да из неба врели камен падне“.
Као што је речено, Перуна ће у хришћанству заменити Свети Илија и то ће народ забележити стихом својих обредних песама:
„Мили брате Перун Илија…“
~~~
На крају, ово дело Аљоше Бранкова Арсеновића је изузетно. Неће оставити на миру ни филологе, ни историчаре, ни теологе, ни посленике других друштвених наука. А како би их оставила на миру кад се данас скоро ништа не зна о српској држави (или државама) у Индији, а у њој се (док нису настала зла времена) живело лепо и у духу с вољом Вишњег Бога, о чему нас обавештавају стихови ове обредне песме из Индије – где се „Индија“ поистовећује (појмовно) са „Србија“:
„У ИНЂИЈИ У СРБИЈИ:
Прва Стрва на Крајина,
На Крајина,
У туђини Алемани.
У Тартари и Манџури.
Утој Хоби Хиндушану.
У нас добро у Инђији.
У Инђији у Србији,
Светој земљи од старине.
Свако добаро свака срећа,
Понајвише мир и здравље.
Вишњег Бога прослављамо,
Величамо и хвалимо,
Да нам даде свако добро“.
Београд, 5. јануар 7517 (2008).
———————–
* Руски часопис: „Историческаја газета“, број за јул 2000, Москва.
** Alokananda Mitter: „Some similarities between serbocroat and bengali vocabulary“, Calcuta, India, 1980.
*** Др Олга Луковић-Пјановић: „Срби… народ најстарији“, ИПА „Мирослав“, Београд, 2003.
**** Matija Majrer-Zbiljski: „Sveta brata Ciril in Metod“, Mohorjeva družba, Ljubljana, 1885, str. 7.