ОД ВИМЕРА ДО ЦОБЕЛА – ОТРЕЖЊЕЊЕ ОД ЕВРОАТЛАНТИЗМА

Вања Ј. Вученовић

Свакога ко је и мало упућен у спољнополитичка питања нису изненадиле медијске појаве англосаксонског дипломатског дуета, па ни “дипломатски испад” немачког амбасадора, осим ако није у питању “евроатлантистичко пијанство”. Да те ствари нису од јуче, потврђује и велика подударност писма немачког парламентарца Вилија Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2000. године и данашњих никад живљих активности водећих западних држава усмерених на оживотворење ових планова. У том писму најављују се притисци земаља “пријатељског Запада” (пре свега САД) ради српског признавања независности Косова и утврђује план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја. Мноштво јаснијих или мање јасних наговештаја да “Србији нема место у ЕУ” завршава се с последњом Цобеловом изјавом – да би Србија можда могла за 20–25 година да размишља о чланству у ЕУ, наравно под условом да се одрекне икаквих претензија на Косово. Овакви јасно изражени ставови западних политичара и дипломата морали би утицати на српске властодршце да темељно преиспитају постојеће спољнополитичке приоритете, али и да их потенцијално определе на транзицију с постпетооктобарских евроатлантских на шире и потпуно запостављене мултилатералне дипломатске активности у већ готово мултиполарним међународним односима и, што не рећи, ка разматрању „ваневропских“ и „евроазијских“ перспектива.

У нашој јавности је симптоматично неприметно пропраћено за политичку будућност Србије можда и судбоносно писмо којим је члан спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњи потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вили Вимер информисао некадашњег немачког канцелара о садржају конференције “Балкан и проширење НАТО-а“, коју су крајем априла те (по много чему судбоносне) 2000. године организовали Амерички државни секретаријат и Спољнополитички институт Републиканске партије (Америцан Ентерприсе Институт) у Братислави, у Словачкој. У прилог чињеници да је реч о конференцији на изузетно високом нивоу – с озбиљним политичким и војно-безбедносним реперкусијама по будућност како региона, тако и наше земље – говори њен званични карактер и податак да су учествовали високи представници земаља чланица и кандидата за чланство у НАТО, и то на нивоу председника влада и министара иностраних послова и одбране држава нашег региона.

У циљу бар делимичног расветљавања данашње међународно-политичке позиције Србије, наше нејасне и (судећи по порукама које учестало долазе) неизвесне европске перспективе, као и због несхватљиво понижавајућег односа најутицајнијег дела међународне заједнице кад је реч о легитимним државним, историјским и свим другим интересима наше земље на Космету (који коначну форму добија у ултимативном “Ахтисаријевом пакету”), било би корисно осврнути се на неке ставове и закључке усвојене на поменутој конференцији.

Амерички представници су те 2000. године у Братислави затражили да се у кругу савезничких држава (САД и Велика Британија пре свега), што је могуће пре, обави међународно признање независне државе Косово. Ако имамо у виду ову чињеницу, тешко одржива постаје теза, или пре флоскула да је бомбардовање СРЈ 1999, које је спроведено мимо одлуке Савета безбедности УН као једино надлежног међународног тела, за искључиви циљ имало спречавање кршења основних права Албанаца на Космету или – како се често настоји представити – да је било нужно због наводне мајчинске бриге међународне заједнице узроковане тзв. терором и тиранијом Милошевићевог режима (а некадашњег фактора мира и стабилности и велике узданице Запада) над сопственим и другим народима. Потврда овог става садржана је у констатацији са конференције: “Рат против Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука америчког генерала Ајзенхауера из Другог светског рата”, те да стационирање америчких војника на њеној територији (Југославије) мора да буде надокнађено из стратегијских разлога. Посматрано из данашње перспективе, са становишта платформе “изасланика” Мартија Ахтисарија, коју је српска делегација експлицитно одбацила као правно и политички неприхватљив документ, ових дана на седници Савета безбедности УН закључак, или можда пре налог о стационирању и размештању америчких трупа гарантује се и остварује одредбом предлога којом се поред надгледане независности (“под старатељством”) предвиђа задржавање међународног војног присуства у покрајини (пре свега НАТО снага) с проблематичном одредницом “колико год то буде било потребно”. Стога, ако се узму у обзир поменути “Ајзенхауеров промашај” с једне и данашње “идеално” Ахтисаријево решење с друге стране, није потпуно извесно да би независно Косово представљало баш толико значајан уступак “државотворним” Албанцима, колико идеалан геополитички полигон НАТО-а за остваривање будућих политичко-безбедносних планова на територији Старог континента, а и шире. А све то да би се испунили до сада неостварени амерички спољнополитички науми и исправиле стратешке “грешке” начињене непосредно након Другог светског рата.

Јасно је да дуготрајно војно присуство САД у региону, тачније на територији Косова, може бити обезбеђено и гарантовано једино независношћу покрајине, која би због криминогено-терористичког карактера локалне владајуће олигархије кланова несумњиво отварала врата будућим сукобима у региону и шире. У тој чињеници крије се одговор на питање зашто се баш америчка администрација појављује као највећи поборник и “ктитор” косовске независности. Улажући формално у “слободу и независност косовског народа”, америчка администрација заправо улаже у своју стратешку будућност на територији Евроазије. Изгледа парадоксално, али само конфликти оправдавају сврху НАТО-а. Поред тога, потенцијално независним Косовом САД настоје да преосталом корпусу “савезничких” исламских и муслиманских земаља компензују оно што су америчке трупе радиле у Авганистану, што тренутно раде у Ираку и што би потенцијално могле да ураде у Ирану, запажа Вимер.

Али опет, којим магичним речима или “драстичним мерама” уверити људе у Србији и део сумњичаве Европе да само независно Косово може да донесе толико потребан мир и стабилност у региону и на просторима бивше Југославије, и на тај начин обезбедити даље “неопходно” америчко војно и политичко присуство на овим просторима? За разлику од 1998. и 1999. године кад су САД политику подршке албанском сепаратизму образлагале доста наивном реториком о потреби спречавања политике „репресије“, „масовног кршења људских права“ и спречавања „хуманитарне катастрофе“, данас, зарад остваривања претежно личних интереса на потенцијално независном „надзираном“ Космету, користе друге, много суптилније „аргументе“ типа: да су Албанци фрустрирани и да не желе да живе у Србији, да је Космет већ осам година изван власти Србије, да ће се српској и другим мањинама, као и Српској православној цркви у независном Космету гарантовати права каква не постоје ни у једној другој држави (та права су уступак раван преседану!), да је Србија наводно централна држава Балкана, тако да ће (за утеху) Космет фактички заувек бити економски и политички зависан од Србије, да се наводно неће дозволити формирање Велике Албаније и да ће сви убрзо бити у Европској унији, па је небитно да ли Космет улази у ЕУ као део Србије или као независна држава. Онда се као логична намећу питања: да ли је разбијање и територијално сакаћење једне државе на крајње неправан начин услов за њену будућу и можда никад дочекану (али зато правом уобличену) евроатлантску перспективу и није ли лицемерно држати говоранције о наводној потреби за што бржом интеграцијом Србије у европску породицу, а истовремено нескривено радити на њеном територијалном растурању, политичком слабљењу и кочењу на европском путу?

Можда најлицемернија крилатица која се ових дана може чути у појединим политичким, па и дипломатским круговима у нашој земљи јесте да је важно како људи у Србији и Срби на Косову живе а не какав је статус покрајине! Према тим схватањима, Србија би требало да буде као Луксембург. Ни мање државе – ни већег стандарда и просперитета, кажу неки „добронамерни“ гласови. Луксембург тако нема ни покрајина, ни велике војске, ни незапослених, нити има сиротиње! Србија би – да би достигла такве стандарде – морала што пре да се ослободи робовања прошлости, застарелих и превазиђених схватања суверенитета и територијалног интегритета и да се напокон окрене будућности, не оптерећујујући се више територијалним питањима, преамбулом Устава о Космету и израженом вољом народа на претходном референдуму која је кочи за иоле „бољи и просперитетнији“ живот. Чак и ако још један део српског народа буде гетоизиран и претворен у националну мањину на делу своје територије, од тога не треба правити трагедију јер је све то цена и колатерална штета у обећањима достижне тзв. евроатлантске перспективе. Чак и да се поступи по тим замислима, колико би уистину била извесна европска будућност с обзиром на све „штапове и шаргарепе“ и обећања којима је Србија била замајавана кроз ово своје демократско и постпетооктобарско седмолеће?

Ипак, главна дилема за САД и независности наклоњен део Запада је шта урадити с одлучним и досадним инсистирањем Србије на поштовању принципа територијалног суверенитета и целовитости сопствене територије, гарантованих како Хелсиншким документима, тако и другим начелима међународног права? За ово, као и нека друга неугодна питања братиславско-амерички „оркестар“ устоличио је те 2000. довитљиву и вероватно далекосежну и преседанску дефиницију: европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим правилима и одредбама међународног права.

Зато није случајно што „изасланик Ахтисари“ и америчка администрација, пошто су им пред Саветом безбедности УН оспорени сви здраворазумски политичко-правни аргументи за косовску независност, последњих дана готово огорчено поручују властима у Србији да статус Косова не зависи толико од примене међународног права, колико од воље већинског народа који тамо живи. У пренесеном значењу – сила и интерес треба да стоје изнад и изван права, посебно уколико оно омета остварење истих. Став који је готово подударан с оним братиславским „начелом“ из 2000. године.

Значајну тачку конференције у Братислави представља и налог да Србија (вероватно ради обезбеђивања сталног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја . Сведоци смо да је ова земља свих ових година без већих разлога држана на одступници од Европе, а да јој се сад нуде неке далеке, нејасне и посве непредвидиве „европске перспективе“? Европска будућност Србије евидентно се, према горепоменутом закључку, не поклапа с интересима НАТО-а и САД, колико год да они формално подржавају њен европски пут.

Међутим, такав интерес не мора бити иницијално усмерен против саме Србије, иако она, у овом тренутку, због тога највише трпи. Америка на Европу и даље гледа као на потенцијалног политичког и економског конкурента и из тог разлога треба урадити све како би и даље била у подређеном положају. Тако еминентни амерички геостратег Збигњев Бжежински закључује да интегративне европске процесе треба здушно подржавати све док евентуална самосталност и самодовољност Европе озбиљно не нашкоди геополитичким и економским интересима САД и доведе у питање даљу оправданост постојања НАТО савеза. У том светлу треба посматрати и проблем Космета, који је све само не европско питање, мада би требало да буде. Заинтересованост Европе за решавање овог питања је потпуно изостала, па је решавање препуштено на милост и немилост САД. С друге стране, Америка настоји да путем независног Косова – као извесно „црне рупе“ региона и потенцијалног изворишта неких будућих сукоба – обезбеди даљи војно-политичку опстанак и утицај НАТО-а на овом подручју и тако успостави ефикасне механизме политичко-економске контроле своје старије сестре Европе. У том погледу, чине се прикладни Вимерова констатација и питање: „Једном речи, мени се који пут чини да Американци данас делују као немачки државник Бизмарк некада. Он је једном приликом рекао да је у немачком интересу да на Балкану владају немири и сукоби јер то немачке супарнике држи у сталној напетости. Није ли циљ Вашингтона данас исти, да омета европске напоре ка једној самосталној, независној европској политици?

Но, поред тога што се кроз бомбардовање и „мировни процес“ овај геополитички важан регион у великој мери „одваја од ЕУ“, тј. успоставља се контрола над комуникацијама од Европе према Азији, истовремено се настоји елиминисати и евентуални „повратак Русије у игру“. Иако је Европа у значајној мери свесна геополитичке игре око Балкана и у перспективи несагледивих опасности од сепаратизама које може да генерише „косовска независност“, она мора да се повинује доминантној Америци. Англосаксонски амбасадори су у својим медијским наступима били јасни у ставу о судбини Косова. То потврђује и „контроверзна изјава“ немачког амбасадора о неопходности „надзиране независности“ Косова, али и „упозорење“ да би одбијањем таквог решења Србија ризиковала покретање питања статуса Војводине и рашке области, што се може схватити као додатни притисак на српску јавност да коначно „преломи мозак“. Не улазећи у калкулације типа „да ли иза тога стоји Берлин или Вашингтон“, јер се први „понашао прилично суздржано око косовских преговора“, можемо рећи да би сваком разумном и добронамерном требало да буде све јасно или, реформским новоговором речено, „изузетно транспарентно“. Стратешке линије и правци који су постављени у време Милошевића или пре њега „одрађују“ се и данас, без обзира на то ко ће формирати владу у Београду, при чему „изненађена и увређена“ може бити само српска политичка наива.

Берлин, 02. 05. 2000.

Вили Вимер: Писмо канцелару Герхарду Шредеру

Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, де фацто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања “Концепта нове стратегије” Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.