Мислим да знам како је у Србији – била сам у најгора времена, као и прошлог лета.
Овде је друго – нико никог не зна у згради, не можеш питати за помоћ – ако ти треба аспирин или било шта друго. Жена је умрла у згради, а нико није знао. Свако је сам за себе.
Та самоћа ће бити тежа него тридесетих година, кад су људи помагали једни друге. Сад нема шале – ово је депресија. То се види по свему.
Сваког дана нове фабрике одлазе; на телевизији – филмови тридесетих година и као тад плес и како дивно живе богати. Наравно, ту су и филмови где се стално пуца.
На улици људи траже 25 центи, има их који спавају на улици.
Атмосфера тешка. Сви разговори су о економији. Они нису навикли на крај ‘сна’, нити капитализма. Ми смо навикли на све – зато смо јачи.
Моје мишљење.
Сад идем код лекара. Пољубите Београд за мене.
Нађа Тешић