Ја певам грла чиста као што дрво листа, певам кроз лавеж паса као што пшеница класа, певам с груменом земље у шаци као што Син пева о Мајци, и молим анђеле, дечицу бестелесну да ми услише и приме песму. Ово је моја једина и јеванђељска Земља-Мајка, моја Кнегиња, моја госпођа, варошанка, моја сељанка – сторучица. А око ње се дигла халабука и хајка ко да је вучица, ко да је хајдучица. С њом сам пола столећа цветао и класао, зрио и гњио, певао и плакао, и да сам јуче умро не бих знао да ово нису воћке калемљене, ни поља лебна, ни потоци, већ прерушене муње, вукови и поскоци! Нагрдише ми земљу, оноћише ми дане, затрнише ми сунце па се јежим и срдим, ољагаше ми име и презиме, кућу и укућане, ал ја се опет поносим што сам Србин! Кажу да сам дивљак и да нисам у праву што браним своју кућу, свој крст и крсну славу. А они мени у мојој рођеној Земљи ударају међе, прекрајају тапије и печате црвеним воском прозоре, врата, капије. Трпају на моје плеће сво белосветско смеће и чекају да паднем, да посрнем или бар да се згрбим, али ја стојим ко крст, ко Христово распеће и поносим се што сам Србин! Поносим, кажем, али у мом поносу нема понижења према другима, гордости ни поруге. Кад би сви људи могли да се поносе оним што су не би нико имао разлога да мрзи друге. И само што понекад прошкргућем гневно не би ли ме чула планета уснула јер знам да нас чека проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула! Моја земља је иста онаква каква је увек била. Душа јој ко лебац, ко кисељак старински. Сваког је Она тим лебом дочекала и почастила и испратила, с послацима онако – домаћински. Само се више не слажемо са оном Божијом беседом – Ко тебе каменом, ти њега лебом. Променили смо мало и ми своју чобанску ћуд па – ко нас лебом – ми њега лебом, медом и вином, а ко нас каменом – ми њега каменчином. И зато смо ево стали пред страшни суд. Поабаше ми рухо, наружише ми лице, око срца ми ланац, на устима катанац, успаваше ми пчеле и ућуткаше птице ал ја се опет поносим што сам Србин, Балканац! И само што понекад забугарим гневно не би ли ме чула небеса уснула јер нас опет чека проклето Лијевно ђе у њему бијели се кула! Самозвани миротворци што нас завадише, црним тамјаном нам Земљу окадише. Душебрижници без душе и срца, главешине, главоње и главосече без глава, поборници за људска права и слободу поузимаше нам кључеве свих права, сад хоће и насушни хлеб, ваздух, и воду. Ђавољи синови и пасји синовци, коров иштркљао из болесне клице, среброљупци, правдомрсци, криводелци и други зликовци окривљују мене за своје кривице. Блате ме, брате Иво, за тројицу, муче ме као Малог Радојицу, ко Старог Вујадина са обадва сина… Оће да ме претворе у маково зрнце. Крадљивци истине и сунчевог сјаја подмећу ми своја кукавичја јаја. Тако постах нека напаст невиђена, напаствујем дневно три стотине жена, печем белу децу, правим мале Црнце. Суде ми за своје грехе и злочине, и за све оно што они мени чине Господе, погледај озго из плавети и заштити ме од ових авети! Моји млади се чуде што се трујем и лечим песмом, псовком, инатом као и моји стари. Шта бих ја друго са оволиком тугом. Крив сам једино зато што не умем да клечим (осим, да простиш, пред женом кад радим оне ствари), а грешан што проћердах уз дерт, и жал, и севдах, онако вашарски, бећарски и ратарски, свој стид косовски, и понос кајмакчалански. Али то не схватају ни преци ни потомци голобради, старци и брадати основци. Мој ђед је био домаћин човек у освит овог века. Имао је вршалицу, воденицу, ваљалицу, три лампека. Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце. А ја имам само душу, само ово лудо срце што ми прича у грудима о животу, о људима, што ми пева, што ми плаче, што се смеје, што ме боли, што ми бије непреболно као оно тешко звоно, звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи! И нећу да будем слуга, ни жбир, ни удворица, ни паж. Зато ми ставише на главу трнов венац срама. А моја Земља је тек изашла из јама, моја краљица, обучена у пшеницу и раж, моја великомученица Србија укавежена, попљувана и слана. Али ја знам да је све ово једна велика лаж и поносим се што сам Србин – Србенда са Балкана!
Добрица Ерић