„…Посљедњи чин почео је, заправо, 5. октобра, а завршио седмога у ноћи… Очи у очи, нашле су се двије антагонистичке групе сукобљене већ више година… Једна од двију струја, морала се, дакле, уклонити… Међу њима било је незамисливо свако коегзистирање, а камоли заједнички рад и исправљање грешака…“ Обрачун је почео хапшењем Удовице. Наравно, ријеч је о Кини 1976. и обрачуну са тзв. „четворочланом бандом“, а цитат је из књиге „Девето небо“ Даре Јанековић.
Расплет, који је започео хапшењем жене, завршио је „обрачуном са ликом и дјелом“ оца револуционарне Кине, Мао Зедонга. Милијуни који су га обожавали и оплакивали, двадесетак дана послије његове смрти су га се одрицали.
„Али ја ти сада кажем, Кунлуне:
Доста твог чистог зрака, доста свих тих сњегова!
Ох, што не могу, ослоњен о небо, да извучем чаробни мач!
Исјекао бих те на три дијела!
Један бих оставио Европи,
Један бих дао Америци,
А земљама Истока вратио бих један.
И велики мир тада би завладао свијетом,
Цијела земаљска кугла имала би и твоје сњегове и твоје јарости“, испјевао је у октобру 1935. Мао, о планинском вијенцу испод ког се налази извори Жуте и Плаве ријеке.
„Посљедњи чин“ у Србији, започет је 5. октобра 2000. године. Маса која је на моткама носила слике Слободана Милошевића, са моткама, међу ином опремом, дошла је до да га најури. Наравно, уз добро организирану помоћ „пријатеља са стране“. Данима се подругљиво говорило о пријатељским везама свргнуте власти с Кином, Русијом, Кубом, Либијом и Ираком. Непуних девет година послије, Русија, Кина, Куба, Либија, па чак и Ирак, најзначајнији су стратешки партнери Србије. Права револуција је тек – повратак на старо. Круг је комплетан.
Има једна анегдота везана уз етиопског цара Хаила Селасија и предсједника Тита. Наиме, Предсједник је упитао Цара зашто путује са тако огромном пратњом, на што му је потоњи одговорио „Само сам опрезан; са собом, за сваки случај, увијек на пут водим све моје противнике“. Додуше, то га није спасило државног удара. Свргнуо га је један мајор, Менгисту. Очито, нису сви стали у авион…
А тко је био у авиону с предсједником Србије Борисом Тадићем од „ревизиониста“ из његове партије, или блиских му сурадника, вјероватно ће се ускоро сазнати. Добро обавјештени кругови већ неколико мјесеци баратају информацијом да је „четворочлана банда“ из ДС, незадовољна радом предсједника Тадића посјетила двије по њих битне амбасаде траживши подршку за враћање на „прави пут“. Подршка, за сад, није добијена, али није ни одбачена. За почетак је предложен расплет у Демократској странци, а потом даљи договор. Дакле, сезона расплета у Србији, неће проћи без сезоне расплета (или обрачуна) у Демократској странци, која је, већ, попут Кунлуна из пјесме, подјељена на три дијела, сваки под својим „небом“. Због тога су учестале медијске и политичке шпекулације о могућим прилагођавањима, јавних или тајних позиционих, партнерских односа.
Кинески домаћини, осим стратешког партнерства, Србији, под атлантским небом, показали су и један могући „пут до Кунлуна“, који би јој дао шансу за часнији излазак из подаништва и биједе, или, барем, за трунку достојанственог опстанка. Стара кинеска пословица каже да „кад пијеш воду, не смијеш заборавити оне који су ископали бунар“. И иако је точно да ДС мора бити захвална за „воду која их је доњела“, никада не смије заборавити бунар који их сада поји – Србију и њен интерес.
Надам се да су Предсједнику испричали легенду о Тајанственој Дами Деветог неба. Она је, кажу, спасила Жутог Цара (ујединитеља Кине) и даровала чуварима Таоа чаробни мач и Златни еликсир, свете реликвије очувања вјечности Кине. „Србија је вечна, док су јој деца верна“, зар не? Додуше, један од наука Тајанствене Даме је да армија мора имати бар „шест хиљада високообучених војника“. Легенде су стилизирана хисторија. „Посљедњи чин“ у Србији још траје…
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-25-08-2009/predsjednikovo-deveto-nebo