„Приморан сам од стране Путиновог режима да се бавим и политиком на овај први, директан начин, и протестујем против њега… критичар сам путинизма – против сам поткупљених интелектуалаца који раде за тајне службе и покушавају да ућуткају сваку мисао која им се противи. Када усмрћују хиљаде, као у Чеченији, или када ослобађају таоце и при том убију 200 деце, то је свакако нешто што вас разљућује… Зато имају потребу да контролишу информације и покушавају да јавну сферу… замене својим интелектуалним марионетама. Ја покушавам да одбраним слободу..“ – ријечи су Михаила Риклина, филозофа и есејисте, члана њујоршке академије наука, гостујућег професора на Универзитету Хумболт, који од 2007. године живи у Берлину, у „благом егзилу“, како смо обавјештени из његовог интервјуа НИН-у.
Ове су ме ријечи поново вратиле Хамиду Дабашију, професору са Колумбија универзитета у Њујорку, и његовој тврдњи, из већ раније споменутог есеја, како „у недостатку унутрашње подршке и спољног легитимитета америчка империја рачуна на педигрее интелектуалаца-најамника, бескућних умова и војних плаћеника… Њихов задатак је да представљају ауторитет, аутентичност и домородачко знање и тако информишу јавност САД о ужасима који се дешавају свијету, посебно у региону њиховог рођења, чиме оправдавају планове САД за ослобађање тих нација од властитог зла…
Занимљиво је како брзо и како често интелектуалци, и не само они, заборављају да кад од идеалисте постанеш фанатик, границе добра и зла, истине и лажи, личних и опћих интереса, постају, све замагљеније. Понекад толико, да неки, чак и немајући на уму да буду издајници властитог народа, то и постану, попуно несвјесни замјене својих мотива туђима, сведени, тек, на пука оруђа. Колико смо таквог „оруђа“ видјели у „деконструкцији Милошевића“, који је од „гаранта мира на Балкану“ постао „балкански касапин“, при чему су надјевачи титула увијек остајали исти. Сјетимо се само еуфоричне подршке неких наших интелектуалаца доласку Била Клинтона у Бијелу кућу, која је резултирала бомбардирањем СРЈ.
Рилкин, а и многи други су, с истим одушевљењем дочекали новог демократу – „…победа Обаме показује да је та лоша политика препозната и да се мења. И да не могу да зауставе стварног опонента да дође на власт. Последице тога осетиће претходна власт и то у виду оптужби за ратне злочине… у Ираку. У Русији, ауторитарни владар напросто именује наследника, а гласање је само фарса, док је у Америци то право гласање…“ У „деконструкцији Путина“, чини се, почела се примјењивати иста методологија, успјешно искоришћена у Србији!
Конкретним резултатима, чини се, бави се и операција „Гладио“. Циљ овог НАТО пројекта, који није био ограничен искључиво на земље чланице, (био) је стварање увјета за контролу тајних служби, политичких вођа и апарата, те организирање интелектуалне и културне елите која ће бити „пријатељски настројена“, све до терористичких аката и атентата, усмјерених првенствено према политичким и интелектуалним лидерима „који нису оправдали улагања и очекивања…“ – што је све документирано.
Било би занимљиво знати гдје је завршило оружје (и за кога је био припремљено), које је опљачкано из тајног складишта у шуми близу Схевенингена, о чему је јавност обавјештена 2007.!? Оно о чему јавност не зна ништа, јесте садашњи број, наоружање, локације, особље и планови „тајних армија“. Ријечима тадашњег гласноговорника Стејт департмента Николаса Бернса – „циљ је (био) исправан, покушати помоћи … у случају окупације. Оно што је било ван контроле јест чињеница да су све америчке администрације то одлучиле прешутјети…“
Шутња око Владимира Путина је прекинута. Његова „деконструкција“, с правом или не, започела је покушајима моралне дискредитације и проглашавањем за аутократу. „Први корак у избјегавању замке је свијест о њеном постојању“ рекао је Френк Херберт. Други корак зависи од домишљатости оног коме је замка припремљена. Најбоље маскирано сјечиво често је оно које је свима видљиво.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-30-09-2009/putin-na-milosevicevom-putu