Русија и Руси у Србији (II)

26.07.2009
Никита БОНДАРЈОВ
Русија и Руси у Србији (II)

Даља историја руског присуства у Србији везана је за Први српски устанак. Појединачни антитурски испади српских устаника, који су представљали одговор на најновије таласе репресија од стране Турака, почињу се подчињавати јединственом руководству. На чело устанка стаје Ђорђе Петровић (Карађорђе). Од самог почетка Првог српског устанка Карађорђе води активну спољну политику, покушавајући да задобије подршку свих већих европских држава, пре свега Русије. Године 1806. Русија, сагледавши успех српских устаника, прелази на активна борбена дејства против Турске. Маја 1807. године први одред руске армије, под командом генерал-мајора Ивана Ивановича Исајева, ступа на земљу Србије. Он турској армији наноси пораз код села Штубник, а затим заједно са устаницима опкољава тврђаву Неготин, где се налазио велики турски гарнизон. Прва заједничка победа руског и српског оружја испуњава оптимизмом вође устанка, који сматрају да од тада увек могу рачунати на руску војну помоћ.

Обнављање борбених опереација између Русије и Турске 1809. године унело је још низ победа у историју руско-српских војних односа. Руски одреди под командом оданог делу ослобађања Срба И.И.Исајева форсира Дунав и успешно јуриша на турску тврђаву Кладово. Потом је, у току заједничких са српским устаницима борби, турска армија одбачена према Нишу – то је максимална граница до које је успевала да напредује аустријска армија за време аустро-турских ратова. Године 1810. у Србију креће генерал Јегор Гаврилович Цукато, који се веома истакао у време италијанских похода А.В.Суворова. Цукато разбија турске одреде код тврђаве Брза Паланка и Прахово, и као награду за то добија Орден Св.Ане првог степена. Њему припада идеја да се од неорганизованих српских коњаника формирају одреди попут козачких, који су буквално и названи „српским козацима“. 10. августа 1810. године Цукато је погинуо у земљи Србији од експлозије турске гранате.1

До 1811. године руске власти, по свој прилици, почињу схватати корист коју Русији може донети традиционално проруско расположење Срба. Петербург почиње узимати у обзир специфичне услове у којима се налазе српски устаници и неке особености националне самосвести Срба. До пролећа 1812. године ослобођена територија Србије састоји се од целокупног Београдског пашалука, укључујући тврђаве, очишћене од турских гарнизона, а такође шест нахија (округа) из суседних области.2 На веће територије српски устаници у том тренутку нису ни претендовали. Карађорђе је себе прогласио јединим наследним владаром Србије и решио проблеме са унутрашњом опозицијом. У принципу, наредна закономерна етапа требало је да буде проглашење Србије аутономном кнежевином под руским протекторатом, по узору на Молдавију и Влашку. Међутим, томе није било суђено да се оствари.

Србија се још једном нашла у улози карте за поткусуривање у политичким играма великих држава. Предвиђајући неминовну интервенцију Наполеона у Русији Александар Први тежи да склопи мир са Турском што је могуће пре, а да по могућности задржи за Русију непосредно гравитирајуће границама Империје територије (Молдавију), уступивши у замену Турцима оне удаљеније територије. Према условима потписаног 5. маја 1812. године у Букурешту мировног споразума између Русије и Турске, Србији је у перспективи била у изгледу аутономија, а о условима исте Срби су се требали договарати са Турцима на сепаратан начин. Утврђења, која су Срби за време рата уз учешће Русије подигли требало је да буду уништена, а турски гарнизони враћени у тврђаве које су постојале пре рата. 24. јуна 1812. године Наполеонова армија је кренула у Русију. У августу је руска војска комплетно повучена са територије Србије. Према условима Букурештанског мира, Србима је остало само да пасивно ишчекују повратак турских гарнизона. 25. септембра Турци су, сломивши херојски отпор устаника, заузели Београд, и турска армија за 12 дана ставља Србију под потпуну контролу, допуштају се све могуће пљачке, убиства и насиље. Тих 12 дана је поништило сва достигнућа Првог српског устанка, земља је буквално заливена крвљу, вође устанка су бежали.

Односи Русије и Србије након угушивања Првог српског устанка па све до краја владавине Александра Првог, развијали су се не баш успешно и не у корист Србије. Са доласком на власт императора Николаја Првог Балкан се поново нашао у центру пажње Русије. Адрианопољски мировни споразум, којим су сумирани резултати руско-турског рата 1828-29. године обавезивао је султана да Србији да аутономију, а да вођу устаника после погибије Карађорђа, војводу Милоша Обреновића, постави за врховног владара. Године 1830. објављен је султански хатишериф, којим је територијама које су Срби одлободили за време Првог устанка, даје статус аутономне кнежевине. Обреновић постаје кнез, а у случају смрти кнежевска власт прелази његовим потомцима. Од тада почиње савремена српска држава и њена прва владајућа династија.

Године 1838, у Београду се отварају први конзулати страних држава, најпре енглески, потом француски и руски, на чијем челу је Герасим Васиљевич Вашченко – први стални дипломатски представник Русије у Србији. Године 1843. на чело руског представништва дошао је Ј.И.Данилевски, отац чувеног философа, идеолога панславизма Николаја Данилевског.3 Потом је за генералног конзула постављен Ф.А. Тумански, бивши конзул у Јаси, кишињовски познаник Пушкина, а његов наследник је постао истакнути научник и дипломата А.Г.Влангали (1860-63). Још снажније је утицај руског конзула учвршћен за време А.П.Шишкина (1863-75).

Уз сву сложеност политичких односа Русије и Србије у периоду између 30-их и 50-их година XIX века у области културе Русија је за Србе била основни оријентир. Године 1846. српски кнез Александар обраћа се императору Николају Првом са молбом да у Србију упути руске учитеље, позивајући се, природно, на искуства М.Суворова и Е.Козачинског. Наредне године руски учитељи В.Т.Вердиш и Д.А. Рудински стижу у Београд. У духовној академији св. Саве у српској престоници Вердиш је предавао библијску географију, а Рудински – руски и црквенословенски језик. М.Милићевић, један од њихових ученика, сећао се да је „једино од те двојице предавача, нарочито Рудинског…чуо чисти и пријатни руски језик“.4 Ако су Суворов и Козачински радили, практично, у атмосфери културног вакуума, до тренутка доласка Вердиша и Рудинског у Београду је функционисао знатан број школских установа – лицеј (отворен 1838), инжењерска школа (1846), војна академија (1850), пољопривредна школа (1853). Међутим, појављивање руских учитеља учинило је огроман утицај на културну ситуацију у земљи.

Од изузетног значаја за балканску политику Русије такође је и идеологија славенофилства, која је јачала и постајала све популарнија. До краја педесетих година славенофили прелазе са разговора у московским литерарним салонима на стварање Словенских комитета, који су имали за циљ да у првом реду доприносе ослобађању Словена који се налазе под турском влашћу. Године 1860. истакнути славенофили А.С.Хомјаков, М.П.Погодин, К.С.Аксаков и И.Д.Бељајев упућују српском кнезу обимно писмо са уверавањима у најдубље симпатије према српском народу и спремност да уложе свемогуће напоре у циљу помоћи у развоју српске науке и културе, а такође стицања дефинитивне незавинсости Србије од Турске.

Српске власти нису за озбиљно прихватиле уверавања славенофила, сматрајући их ништа више до лепих речи. Међутим, Русија је ушла у сасвим другачију епоху, која се кардинално разликовала од оне из времена императора Александра Првог, у којој су се формирали погледи таквих српских дуговечних политичких владара као што је Милош Обреновић. Јавно мнење и друштвене организације почињу да постају значајан фактор у политичком животу Русије, што је очигледно показао и српско-турски рат 1876. године.

До краја седамдесетих година XIX века славенофилство у Русији постаје најутицајнија идеологија, нарочито у војним и дипломатским круговима. Славенофилске погледе отворено декларише наследник престола, велики књаз Александар (будући Александар Трећи). Активни славенофили су и руководилац Азијског департмента руског МИП П.Н.Стремоухов, амбасадор у Стамболу гроф Н.П.Игнатјев, амбасадор у Бечу Ј.П. Новиков, руски конзули у Београду, Дубровнику, Сарајеву, Ријеци, Мостару, Скадру. Славенофилима у руском МИП не одговара опрезна политика канцелара А.М.Горчакова. Ослањајући се на ауторитет Игнатјева и прећутну подршку великог књаза Александра, они почињу подстицати српску владу на рат са Турском, обећавајући да је „Србима потребно да издрже само два месеца“, а у међувремену ће славенофили тако продрмати друштво да ће Император и Горчаков бити принуђени да подрже Србију.5

Године 1875. букнуо је устанак у турској Босни, који се убрзо пренео на Црну Гору и Бугарску. 18. јуна 1876. године Србија је објавила рат Турској. Без обзира на то што руски МИП званично није одобрио тај чин, у кнежевство је похрлило на хиљаде руских добровољаца – према званичним подацима у Србију је стигло 3 хиљаде руских поданика, од чега 700 официра.6 Словенски комитети у целој Русији обављали су прикупљање добровољних прилога за Србију. Крајем јуна у Србију стиже генерал Михаил Григорјевич Черњајев, херој Туркестана, власник славенофилског листа „Руски мир“. Черњајев узима српско држављанство и постаје Главнокомандујући српске армије, а командири свих већих војних јединица постају такође руски официри.

У првим недељама рата српско-руска армија наноси низ крупних пораза Турцима, међутим, Черњајеву не полази за руком да учврсти и развије успех. Код Алексинца и Ђуниса турска армија наноси Србима разорни пораз. Од потпуног разбијања Србију је спасило искључиво мешање званичне руске дипломатије у лику покровитеља Черњајева грофа Н.П.Игнатјева, који је 19. октобра предочио Турцима ултиматум о хитној обустави борбених дејстава. За рат са Русијом Турска није била спремна и зато се суздржала од даље интервенције у Србији. Српско-турски рат 1876. године трајао је свега четири месеца.

Неуспех генерала Черњајева у вези је са читавим низом околности. Руски МИП није одобравао његову „авантуру“, у сваком случају, у почетку. Јединства међу руским добровољцима није било, чак штавише, неки од њих и уопште су одбијали да се подчине Черњајеву (међу њима су се налазили, рецимо, истакнути стручњаци – народњаци С.М.Степњак – Кравчински и Д.А.Клеменц).7 Не треба заборављати ни то, да српска армија практично није имала искуства борбених операција нити је била спремна за рат, без обзира на штедре руске донације. Српски кнез Милан Обреновић пребацио је на Черњајева сву кривицу за неуспешну војну кампању, па је по окончању борбених операција генерал проглашен персоном „non grata” и лишен српског држављанства. Уопште узев, њега у Србији не памте по добру, што се не може рећи за хиљаде руских добровољаца, који су несебично и без накнаде тежили да помогну Србији, од којих су многи заувек остали на српској земљи. И те људе су све до успостављања комунизма на Балкану, поштовали као народне хероје.

Не можемо проћи ни мимо историје пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је по мишљењу многих литерарних критичара прототип Вронског из „Ане Карењине“ Л.Н.Толстоја. 8 Рајевски је добровољац, који је сопственим средствима дошао у Србију, радо ступио у армију под командом Черњајева и погинуо 20. августа 1876. године за време битке код села Горњи Адровац. Сахрањен је у оближњем манастуиру св. Романа, да би касније прах Рајевског пренесен у Русију, а на месту његове погибије подигнута је звонара, која и дан-данас тамо стоји. „Реални учесник догађаја и литерата, пуковник Рајевски и гроф Вронски, стопили су се у свести Срба у један лик. И сваки образованији човек не само да ће вам испричати камо је Толстој упутио свог хероја да умре, него ће вам приповедати, филујући легендама, и његову службу у Србији и херојску смрт, управо као да уместо аутора дописују епилог романа“ – тврди југословенски историчар М.Југовић. 9

Разлике између славенофилских погледа значајног дела руске елите и традиционалног евроцентризма владајућих персона нестале су након доласка на власт 1881. године Александра Трећег. Међутим, све до 1903. године односи између Русије и Србије нису се развијали на најбољи начин због проаустријских расположења Милана Обреновића, који није био задовољан поделом „турског наслеђа“ после руско-турског рата 1877-78. године. Године 1878. кнежевина Србија званично је стекла независност од Турске, а 1882. године је Милан уз подршку Аустро-Угарске прогласио себе краљем. Оријентацију Србије на Аустрију, природно, није прихватао Александар Трећи и управо из тог периода потиче његова чувена фраза да „Русија нема пријатеља осим Црне Горе“ – од свих балканских земаља једино се Црна Гора доследно држала русофилског курса.

Након ступања на царски престо у Русији императора Николаја Другог и доласка на власт у Србији династије Карађорђевића, односи између две државе се нормализују. 1903-1917. године могу се сматрати периодом практично потпуног узајамног разумевања и узајамне подршке између Србије и Русије. Николај Други, као и његов отац, држе се славенофилских погледа и отворено симпатишу Србију, краљ Петар Карађорђевић и премијер Србије Никола Пашић се доследно оријентишу на Русију. У српско-аустријским „царинским ратовима“ 1906-11. године, Балканским ратовима 1912-14. године, као и по питању територијалне припадности Македоније, Косова и Метохије, Новопазарског санџака, Русија је на светској сцени бранила интересе Србије, а Србија је, пак, на Балкану, спроводила курс који је објективно погодовао Русији.

Изгледни руско – српски политички и културни савез проверен је на чврстоћу после убиства 23. јула 1914. године у Сарајеву аустријског херцога Франца Фердинада и предочавања Србији од стране Аустрије такозваног „Јулског ултиматума“. Србија је прихватила девет од десет тачака ултиматума, али је Аустро-Угарска сматрала то недовољним и једнострано објавила рат Србији, који је убрзо прерастао у Први светски рат. За време рата Русија чисто физички није била у могућности да подржи српску армију својом војском, али је у периоду 1915-16. године Србија редовно добијала из Русије оружје, муницију, опрему (преко лука на Дунаву и у Егејском мору), а у земљу је упућено и неколико руских санитетских одреда.

У децембру 1915. – јануару 1916. године разбијена од стране надмоћнијих снага Централних држава српска армија, а заједно са њом и влада, краљевска породица и велики број мирног становништва тумарало је по бесплодним планинским регионима на граници Црне Горе и Албаније, покушавајући да се пробију до лука Драч и Влора у Северној Албанији. Регент Александар Карађорђевић се надао да ће из лучких градова снаге Антанте евакуисати српску армију на грчка острва, али Француска, чија се флота налазила у Јадранском мору, није журила да то и учини.

У тој трагичној историји судбину српске армије решила је Русија. Крајем јануара 1916. године Николај Други обратио се председнику Француске и премијеру Енглеске, информишући их да ће, ако српска армија не буде евакуисана, Русија јднострано склопити мир са Немачком и Аустријом по било којим условима.10 Преплашени таквом перспективом, владе Енглеске и Француске су организовале пребацивање српске армије на грчко острво Крф. То је омогућило српској војсци да се прегрупише и, касније, учествује у борбеним операцијама на Солунском фронту. Најважније је, међутим, што су спасени престиж Србије, представници владајуће династије, официрства, националне елите, а такође атрибути државности. Срби су се повукли, али се нису предали. Тим догађајима и учешћу у њима Русије посвећена је и најпознатија српска народна песма „Тамо далеко“, која је и данданас за сваког Србина својеврсни симбол вере.

(Наставак следи)

____________________

1 Исто

2 Поређења ради, то је отприлике 2/3 територије савремене Републике Србије (не рачунајући Косово)

3 Познато је да је будући философ посећивао оца у Београду најмање једном, али конкретне чињенице везане за утицај на погледе на свет за време боравка у Србији Н.Ј.Данилевског историјској науци нису познате. (види Н.Ј.Данилевски „Русија и Европа“. М. 2004. С.693 (коментари).

4 Радовић М. Руски језик у београдским школама до 1878. године Совјетска славистика. 1979. Бр. 6 С. 88

5 В.П. Лебедев „Архистратиг славјанској рати“// „Војно-историјски часопис“ Бр. 2. 2004.

6 „Историја Југославије“ Т.1. С.490

7 В.П.Лебедев. Исто.

8 Види на пример: Мојсејева Г.Н. „Лик Вронског у роману Л.Н.Толстоја „Ана Карењина“ (О литерарном прототипу)“ // „Класично наслеђе и савременост“. Л.1981; А.Шемјакин, М.Југовић. „Смрт „грофа Вронског“// „Отаџбина“ Бр. 1. 2001. и др.