САД ЋЕ ШВАБА ДУМ-ДУМ-ДУМ, БЕЖ’ТЕ ЖЕНЕ У ПОДРУМ

Немачка окупација Београда, 1914: како је госпођа Попадић разоружала и заробила петнаест Аустроугара, а онда их одвела кући и понудила слатким и водом пре него што ће их предати војним властима

Написао:
Света Милутиновић

(Из „Београдских општинских новина“, 1934.)
Поднаслов: Први хици с друге обале Саве испаљени су на возове са женама и децом, на избеглице које су напуштале град. Гранате су прво ударале у зграду Друге београдске гимназије, у „Гранд“хотел, а на Дорћолу и Савамали улице су бомбадовањем претворене у јаруге. Огромни аустријски мерзери гранатама су пробили чак и, пет метара дебеле, зидове Калемегданске тврђаве. Кад су Београђани напустили делове града који су били најизложенији бомбардовању запаљивих граната, у кућама су остале само мачке. По повратку, затекли су их, подивљале, кост и кожа, бесне и гладне – сироте животињице у чопорима су кидисале на раније власнике

Иако је са Турском и Бугарском већ одавно био потписан уговор о миру, у Београду су се још и после тога виђали многи рањеници са уфачлованим главама, рукама и ногама. Власници београдских биоскопа још и у почетку 1914. године ове рањенике пуштали су у своје биоскопе, да гледају представе. Тада сам, као дечак, био присутан једној сцени, која се одиграла не на биоскопском платну него у дворани биоскопа „Коларац“. Главни јунаци ове сцене били су: опуномоћени министар Аустро-Угарске Монархије на нашем Двору, г. Гизл, и десетина наших рањеника, јунака са Куманова и Брегалнице. Као да сада гледам, сећам се кад је плавокоси г. Гизл, елегантно одевен, са моноклом на десном оку, пришао групи наших рањеника за време биоскопске паузе, поздравио се са њима и упитао их на српском језику:

– Но, како је, јунаци?

Српска пешадија припремна да одбије десант на Београд: Прву линију одбране на Сави чинили су четници војводе Танкосића и војводе Бабунског, и добровољци, чланови гимнастичарског друштва „Душан Силни“

Рањеници, не знајући с ким имају част да гово-ре, а сматрајући тога господина за свога пријатеља, слегоше раменима и одговорише:

– Вала, све је добро, господине. Само нам је жао што нам Шваба оте Драч и море, у које смо већ били својим ногама загазили, као Христос у Јордан!

Од овога разговора плавокосог г. Гизла са нашим рањеницима у дворани биоскопа „Коларац“ једва ако је протекло шест месеци, а већ је телеграфисткиња у београдском Главном телеграфу примила ову ужасавајућу депешу од стране владе, коју је г. Гизл на нашем двору представљао. Та депеша, упућена 15/28. јула 1914. године из Беча преко Пеште нашој влади у Београд, иако се она тада налазила у Нишу, гласила је:
„Краљевском српском Министру иностраних послова, Београд.

Пошто Краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту, коју јој је предао аустро-угарски посланик у Београду 23. јула 1914. године, царско-краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружју. Аустро-Угарска, сматра, дакле, да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом.

Иако се Србија, према затегнутом и непријатељском држању Аустро-угарске, могла надати свему, ипак је ова депеша на десној обали Саве и Дунава изазвала неочекивано изненађење.

Овом депешом дипломатски односи Аустро-Угарске са Србијом били су званично прекинути. али иако је рат већ био објављен, у Београду још многи за ову ужасну депешу нису знали. Живот је у вароши и после ње текао као обично, истина, са само мало више нервозе и забринутости, што се приметно могло опазити на лицу сваког Београђанина.

ПРВИ СПОНТАНИ БРАНИОЦИ БЕОГРАДА И ПРВА ЖРТВА У СВЕТСКОМ РАТУ

Први напад непријатеља на Београд храбро су одбили спонтани браниоци Београда: четници из Танкосићевог одреда, финанси, жандарми, једна чета 18. пеш. пука и чланови гимнастичког друштва „Душан Силни“, који су у своме друштвеном дому, код Саборне цркве, имали и пушке. Они су се још исто вече растурили по савској обали од утока Саве у Дунав, поред Соларе, испод моста, до Гасаре и Аде Циганлије, да штите варош од евентуалног напада, док не стигну регуларне војне трупе.

У овој првој борби, као прва жртва у светском рату, пао је баш кад је мост бачен у ваздух, одмах испод Сиротановића стругаре Душан И. Ђоновић, ученик Трговачке академије, четник у чети старог комитског војводе Јована Бабунског. А исто тако, после експлозије моста, кад је са шлеповима, у којима су се налазили непријатељски војници, потонула мађарска лађа „Алкотмањ“, погинуо је и њен капетан Карло Еберлинг.

Да је рат од стране Аустро-Угарске званично Србији објављен, иако је депеша о објави рата из Пеште у Београду примљена још у један сат у подне, шире масе Београђана су сазнале тек после пет часова по подне. Јер, требало је прилично времена док се депеша из Београда пошаље Влади у Нишу, и док је ова исту проверила, пошто је она послата обичним путем, отворено преко поште као и свака друга депеша. Касније је утврђено да је Аустроугарска Влада ово учинила намерно, да би добила у времену како би нас изненадила и напала неспремне.

Као по команди, 15. јула (по старом календару), око шест часова увече, после овог страховитог сазнања, на свим београдским радњама спуштене су ролетне. Закључавајући своје радње, трговци и занатлије пожурили су да из њих изнесу само новац, док су робу и друге ствари остављали судбини. Није се имало времена, јер је свако желео да што пре стигне кући и своју породицу склони од опасности и смрти, која је лебдела у ваздуху над Београдом.

У вароши је тог вечера завладала права паника. Људи су се узмували, као пчеле у кошници. Једни су се спремали у своје команде, други, опет, хитали су да што пре напусте варош, јер се муњевитом брзином била пронела вест да ће Аустријанци још у току ноћи почети тешким гранатама да бомбардују Београд.

Први плотуни у светском рату испаљени су на Београд

Највећа ужурбаност ове прве вечери на почетку светског рата владала је на београдској железничкој станици, на чијем су се колосеку налазила три воза спремна да одмах крену за унутрашњост. За тили час сва три ова воза била су препуна. Војни обвезници и грађани са ситном дечицом и најпотребнијим пртљагом на леђима тискали су се да заузму и последња места у вагонима. Чак су и кровови вагона били начичкани људима.

Тако натоварен, накрцан, први воз је срећно прошао поред старе зграде Монопола дувана, али други је већ морао да прође кроз кишу непријатељских куршума, коју су са оне стране Саве непријатељски војници из својих пушака сипали на голоруке грађане и децу. Пуцњаву пушака и експлозију дум-дум куршума (које су противно Међународном уговору о употреби оружја, Аустријанци још у првом часу рата били употребили) допуњавала је ужасна вриска и цика преплашене деце и жена. Срећом, људских жртава није било, јер је машиновођа пуном паром пројурио кроз ово место смрти и заокренуо поред Гасарека Топчидеру.

Овај први плотун, испаљен на голоруке грађане, жене и децу из Београда, имао је за последицу то што трећи воз са београдске железничке станице није смео да крене. Он је тек у току ноћи, празан, кренуо из Београда и прошао кроз оно страшно место, да би у Топчидеру при-мио избеглице, које су га тамо нестрпљиво очекивале. Али већ у току идућег дана возови се више нису смели задржавати ни у Топчидеру, јер су и на њега већ почеле да падају тешке непријатељске гранате. Полазна станица из Београда за унутрашњост тада је постао Ресник, у који се безопасно могло доћи једино преко Торлака и друмом испод Авале.

Страшна вест да су Аустријанци већ почели да пуцају на Београд, пронела се кроз варош невероватном брзином. Многи су се забринули за животе својих, који су били кренули као последњи путници из Београда у она два нападнута воза.

Са зебњом и страхом очекивала се наступајућа ноћ.

Једна лађа тоне а железнички мост на Сави лети у ваздух

Прву ноћ светског рата Београђани су дочекали како ко. Махом у групама. Жене су биле најпреплашеније. Док су мушкарци одлазили од кућа, да би на улици или у кафани сазнали новости, жене су са децом остајале у кућама, збијене по четири и пет фамилија из комшилука у једној соби. Неизвесност и страх од смрти за час су избрисали све зађевице и комшијске свађе. Стиснуте једна уз другу, жене су се храбриле и тешиле.

Београд је данима трпео артиљеријску ватру са земунске стране и из торпиљерки. Најугроженији делови града били су они уз реке – Савамала и Дорћол. На слици: Контузован у бомбардовању, српски дечак, сам лута рушевинама

Одједном, између 1 и 2 часа по поноћи, 29. јула (по новом календару) страховита детонација затресла је из темеља све београдске куће тако, да су прозорска окна на свима домовима од Дорћола и Савамале па чак до западног Врачара и Чубуре била полупана. Ово је код Београђана, који нису знали шта се догађа, изазвало страховиту панику. А још нарочито када су после овога праска, који се ужасно проломио кроз тиху ноћ, отпочеле на савској обали да праште пушке. Свима се коса подигла увис, срце престало да куца и крв се следила у жилама. Уз страховиту заглушну вриску преплашених жена и деце, могли су се разабрати, гласови:

– Аустријанци прелазе!

– Куку! Шта да радимо?

Многе су жене своју мушку децу почеле да повезују марамама и да их облаче у сукње, јер су веровале да непријатељски војници, бар према женском полу неће бити брутални, сурови и крволочни.

После пола часа све се утишало и опет је завладала тишина обмотана мраком и неизвесношћу.

Тек ујутро се сазнало да су то Танкосићеви четници са Јованом Бабунским потопили мађарску лађу „Алкотмањ“ и бацили савски жељезнички мост у ваздух, преко кога је непријатељ покушао да се пребаци у Београд.

Монитори, страх и трепет Београђана, сеју смрт на све стране

Београд је био темељно рушен, свакодневном артиљеријском ватром. Становништво је, у подрумима, чекало улазак Аустроугара, надајући се најгорем. Мајке су дечаке облачиле у сукње, мислећи – ваљда ће Шваба имати више милости према девојчицама!

16/29. јула Дунавом од Земуна запловиле су и у Саву некакве мале блиндиране лађице, које су на себи имале учвршћене топове и митраљезе. Још страшније него објава рата на грађанство је деловала вест да се ове оклопљене лађице зову монитори и да им наша артиљерија ништа не може.

Прва граната са монитора пала је тога дана на зграду у Кнез Михаиловој улици, преко пута хотела „Грчка Краљица“, али није било жртава нити је пак учинила велику штету. Комадиће ове распрштене гранате, који су попадали и зарили се у дрвену калдрму, за час је покупила радознала дечурлија, која их је носила свуда по вароши, показивала грађанству и продавала по динар један комадић.

Касније су ови монитори, све до доласка две батерије са дугачким топовским цевима, које су нам послали Французи и Енглези за борбу против монитора, по Београду чуда чинили и убијали становништво на спавању у њиховим домовима.

Од топовских зрна из монитора највише су страдали Дорћол и Савамала, јер су били најближи обалама Дунава и Саве. Требало је имати доста храбрости и присебности, па у овим крајевима остати и даље по објави рата. Јер довољно је било да међу становнике ових крајева залута који пушчани метак или падне која граната па да сви од страха занеме и главе изгубе.

У Душановој улици бр. 4, баш на самом домаку и пушчаних и топовских зрна, становала је тада са својом сестром Лелом и кћерком Јеленом, старом 11 год, гђа Вука Јовановић, сада супруга г. Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења.

Својом храброшћу још у првим данима рата гђа Попадић је задивила не само своје суграђане него чак и саме војнике и официре, који су се налазили на положају, на Дорћолу.

У своју кућу гђа Вука скупљала је жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, нарочито онда када би се на Дорћол спуштала права паклена киша од усијаних шрапнела и граната. Као прави јунак и велики добротвор народа, гђа Попадић се показала тек касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд.

У пећини на Ташмајдану и у подрумима

Четири дана по објави рата Београд је већ добио други изглед. Улице пусте. Скоро све радње затворене. Гранате су већ биле удариле у зграде: Друге београдске гимназије, у Поенкаревој улици, „Гранд“ хотел и Нови мајдан. А у Савамали и на Дорћолу гранате су разориле читаве улице и по њима направиле јаруге. Али, ипак, оно најстрашније што се очекивало, бомбардовање Београда, још није наишло.

Па, ипак, 5. августа (по новом календару) дошло је и то. Од куће до куће ишли су жандарми и наређивали становништву да бежи изван вароши или да се сакрије куд ко зна, јер ће, вели, тачно у три часа по подне тога дана отпочети бомбардовање Београда.

Они који су били мало ситуиранији и који су имали код кога у унутрашњост да оду, одмах су зграбили најпотребније ствари, постељину и преобуку, па су се за скупе новце колима и фијакерима упутили преко Торлака у Ресник. Многи су са пртљагом и децом на леђима кренули у Ресник пешице. А они који нису имали материјалних могућности остали су да у вароши сачекају бомбардовање, да заједно са Београдом поделе горку и неумитну судбину.

Главна склоништа од смрти и граната ови сироти Београђани потражили су у великој пећини на Ташмајдану и у мрачним и мемљивим подрумима. Сви подруми били су препуни Београђана са малом и ситном дечицом. У подруму су се, као у Нојев ковчег, уносиле сламњаче, душеци, јоргани, јастуци, шта је ко имао, а поред тога и храна и вода за неколико дана. Јер Београђани су мислили да ће ова паклена киша од усијаног челика пљуштати све дотле док се варош не сравни са земљом.

За пакост, да и ово унесем као детаљ, у Београду су се тада појавили читави ројеви бува, које Београђанима у њиховим подрумима нису по читаве ноћи дале ока склопити.

Пећина на Ташмајдану била је препуна. Једно поред другог лежали су и од страха дрхтали: даме из најугледнијих кућа и сироте праље и надничарке из Палилуле и околине. Разлика класе није постојала. А што је још интересантније смрад у препуној пећини и у подрумима нису осећале чак ни оне Београђанке, које су некада стављале марамице на нос кад би прошле кроз коју мало прљавију улицу.

У страшној неизвесности и узбуђеном ишчекивању да бомбардовање отпочне, прошло је неколико часова, а да нико ни главу из подрума и пећине није помолио.

Тек пред вече они мало слободнији бојажљиво су изишли напоље, на улицу да виде чега има новог и зашто бомбардовање не почиње.

Превијање тешких рањеника у београдској болници. Прву помоћ, такорећи на положајима, пружале су београдске госпође које су уочи рата завршале добровољачке курсеве за болничарке

Као и увек, код нашег се народа и у најтежим тренуцима, чак кад је у питању и опасност по живот, појављује жеља за шалом. Тако се и у овом судбоносном и критичном тренутку нашао један шаљивчина, који је обилазећи подруме да види шта се тамо ради, улазио у сваки и викао:

– Сад ће Шваба дум-дум-дум. Беж’те жене у подрум!

Овај шаљиви стих убрзо су сви Београђани научили напамет. И он је и у најстрашнијим тренуцима код преплашених жена, а нарочито код деце, уносио смех и ведро расположење.

Како ни до следећег јутра до бомбардовања није дошло, то су многи напустили подруме и опет се вратили у своје домове. Прва грозница страха од бомбардовања је прошла.

Бомбардовање од кога се запалио цео град

Оно што непријатељ није учинио кад су се сви надали, учинио је кад је он хтео. Следећег дана са Бежанијске косе и од Земуна отпочело је прво бомбардовање Београда. Прво се на Горњи град и Топчидерско брдо сручило неколико граната, а затим је као град отпочео и на варош да пада усијани челик са запаљивом материјом.

Грађанство је опет потражило склониште у пећини и подрумима.

Граната за гранатом је падала. Потмула топовска грмљавина допирала је са Бежаније. Рефлектори су обасјали одједном целу варош. Да би ова ратна илуминација била што потпунија, непријатељ је запалио неколико зграда старог Монопола дувана, у чијим се магацинима налазило много прерађеног и непрерађеног дувана. У пламену су истог вечера горели: Сиротановићева стругара, Акционарски млин и фабрика Гођевац. Фабрички торањ за ливење сачме, који је био нека врста београдске Ајфелове куле, уз страховит тресак срушио се.

Цела је варош била у пламену. Магацини на железничкој станици и магацини соли на Сави, који су били такође од дасака, буктали су у пламену. Водоводска мрежа била је уништена. Гасити се ништа није могло. Нема воде. А нема ни ко. Људи нису знали хоће ли пре спасавати зграде од пожара или главе своје и своје породице. До зоре све што је запаљено, изгорело је. Зору је Београд поздравио димом са згаришта.

Последице овог првог бомбардовања највише су осетили баш они који су се сакрили у подруме. Јер огромне и тешке 305 мм гранате тешких аустријских мерзера проваљивале су и најчвршће зидове. Оне су пробијале чак и по пет метара дебеле зидове на древној београдској тврђави.

У један подрум, у Савамали, где су се биле сакриле десетак жена са децом, граната је ударила, експлодирала и у крваву кашу претворила све живо што се у њему налазило. Иста судба сустигла је још неколико породица које су спас потражиле у подрумима.

После ове ужасне погибије недужних жена и деце, кад се увидело да подруми, не само што не могу бити никакви заклони него да су чак и много опасни, власти су наредиле да се све грађанство са Дорћола и Савамале расели у друге крајеве, који нису били толико на домаку непријатељским гранатама.

Дорћолци и Савамалци потражили су тада склониште код својих суграђана на Чубури и у Новом селу.

Интересантно, грађани са Чубуре и из Новог села, који су и сами били пука сиротиња, избеглице са Дорћола и Савамале примили су оберучке, чак као своје фамилије. Не само да су овим избеглицама дали уточиште под кровом, него су са њима и њиховом децом делили и последњи залогај хлеба.

У Савамали и на Дорћолу остале су само мачке

Сву суровост бомбардовања нису осетили само људи, него и недужне домаће животиње, а на првом месту мачке, које ни по цену живота нису хтеле да напусте домове својих господара.

Тако се дешавало, да кад би нека жена, са дозволом власти, дошла у пратњи жандарма, да из своје куће узме неку потребну ствар, на њу је ужасно маукајући од глади навалило по десетак и више мачака, које сироте по месец дана нису имале шта да окусе. Ове су јадне животињице на својим костима имале само кожу. Од глади су обневиделе, а од жеђи било их је доста и бесних, тако да су и оне, поред граната, почеле да угрожавају живот Београђана, јер су на дошљаке кидисале као гладни вукови.

Ваља напоменути да је онда у Београду владала беспрекорна безбедност за имовину. Иако у читавим крајевима није било живе душе, опет је свако своје ствари затицао на месту кад је дошао по њих. Крађе су се по кућама и радњама почеле догађати тек онда кад су полиција и војска напустили варош и кад је непријатељ први пут заузео Београд.

Сахрањивање изгинулих у Београду обављено је уз фијуке и прасак граната у трку

Култ према мртвима код Београђана је од увек био јако развијен, па се чак није изгубио ни за време рата. Све оне који су падали и умирали као жртве бомбардовања Београда, Београђани су сахрањивали на гробљу, иако је ово сахрањивање било скопчано са опасношћу по живот.

Пратња са погинулим Београђанином обављенаје обично у трку. Јер су по улицама падале гранате на сваком кораку. Није био редак случај да породица погинулог, која је ишла, управо касала за мрт-вачким колима, одједном застане и полеже на земљу док граната не падне и не експлодира.

Једном приликом на Новом гробљу обављенаје сахрана једног угледног Београђанина. Пратња је, за оно доба, била прилично велика. Аустријски аероплан, који је баш тога тренутка прелетео преко Београда, опазио је ову пратњу и јавио непријатељу. Одједном, тек што је мртвачки ковчег био изнесен из кола, аустријска артиљерија засула је цело Ново гробље гранатама тако да се пратња цела морала разбежати и спуштање мртваца у раку обављено је тек сутрадан, кад је канонада престала.

Како је гђа Вука Попадић заробила 15 аустријских војника

Све до првог прелаза Аустријанаца у Београд 1914. год, Дорћол и Савамала били су пусти. Јер непријатељ је свакодневно ове крајеве засипао топовским и митраљеским зрнима.

Они који су се при првом заузимању Београда затекли раштркани по периферији и околним селима, после неколико дана кријући су се вратили својим кућама. Међу овима се налазила и гђа Вука Попадић са својом једанаестогодишњом кћеркицом Јеленом.

Кад је дошла кући, у Душанову улицу бр. 4, опет је почела око себе да прикупља сиромашне грађане и да их теши и помаже, уливајући им наду да непријатељ неће дуго остати у Београду.

И, збиља, кроз неколико дана наде гђе Попадић су се испуниле. Непријатељ је почео да одступа. Куражна и храбра гђа Попадић је изишла из свога стана да види има ли у вароши још непријатељске војске. На своје велико изненађење, чим је изишла на улицу, на углу Душанове улице, испод Малог Калемегдана, спазила је једну групу преплаше-них аустроугарских војника, који су тражили склониште од митраљеских и топовских зрна, којима су наши гонили побеђену ћесарову војску.

Преплашене Аустријанце, који су се били збунили, гђа Попадић је строгим, скоро војничким гласом позвала да побацају оружје и да пођу за њом да их склони како не би улудо изгубили главе. Аустријанци су послушали гћу Попадић, побацали су оружје и пошли за њом, где их је она у капији свога стана заклонила и из сраха повратила послуживши их слатким и водом.

Кад су наши војници ушли у варош и у Светосавски дом, у Душановој улици, сместили свој штаб, гђа Попадић је своје заробљенике, 15 аустроуарских војника, повела и предала нашој војсци, на чему јој је командант наше војске честитао, а и Аустријанци су јој били благодарни што им је спасла животе.

Превијалиште у Улици принца Евгенија

Своје јунаштво и своју пожртвованост, најхрабрија Београђанка у светском рату, гђа Вука Попадић, показала је још једном, када је спасла стотине живота наших тешких рањеника, за време уличних борби на Дунавском кеју 1915. године.

Још страшније него за време првог бомбардовања 1914. год, Београд је страдао септембра 1915, кад је на њега пало преко 4 000 зрна из тешких аустроугарских и немачких топова.

Најкрвавија борба наше малобројне војске са многобројним непријатељом, борба на нож и смрт, водила се на Дунавском кеју и Дорћолу.

И тада, када су наши војници падали мртви и тешко рањени на сваком кораку по београдским улицама, гђа Попадић није седела скрштених руку. Одмах је, са својом сестром гђом Лелом Милутиновић и кћеркицом Јеленом, отворила привремено превијалиште у Улици принца Евгенија, баш на самоме месту где су се борбе водиле. У томе превијалишту гђа Вука је превила стотине наших тешких рањеника и са својом кћеркицом, као вођом, под кишом непријатељских куршума упућивала их је у болницу. На тај начин гђа Вука је спасла преко стотину живота наших војника, због чега је она сада, као једина жена, Београђанка, поред своје сестре Леле и кћерке Јелене, стекла право и постала члан Удружења бранилаца Београда.

Међу рањеницима које је гђа Попадић превила био је и писац ових редова.

Ето, тако се у Београду, у коме данас струји и тече један нов и слободан живот, живело пре пуних двадесет година у првим данима светског рата.