Шта за нас који живимо две хиљаде годинâ после Васкрсења Христовог представља Васкрсење Христово? Да ли само успомену или сећање? Да ли само обичајно слављење или нешто много више и дубље? Благодат Васкрсења Христова је неисцрпни извор спасења човека и света у сваком времену и простору. То је апсолутна и потпуна промена човека и света коју Богочовек Христос својим Доласком и Васкрсењем донесе. Дакле, исту и једнаку снагу и моћ има Васкрсење Христово и за његове савременике и за нас који га после двадесет векова славимо. Свети апостол Павле уверава да са Христом вечно живимо, јер „једним оправдањем (Васкрсењем) дође на све људе оправдање живота!…” (Рм 5, 18). „…Христос, уставши из мртвих, више не умире, смрт више не влада њиме… Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Рм 6, 8–11). Васкрсењем су спасени и прошлост и садашњост, и будућност.
У ове дане пасхалне радости, у време божанске милости према свима и свакоме, не можемо, а да се не сетимо људске неправде и насиља моћникâ овога света над нашим Косовом и Метохијом, над Србијом и целокупним српским народом. Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Знајући то, креатори ове историјске неправде управо су хтели да нам нанесу најдубљу могућу рану, неизрециви бол и патњу – бол и патњу која нас упућује на јединствену, спасоносну голготску патњу Господа нашега.
Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!” Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара… Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.
Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано¬ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.
Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!
То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом. Као што је некада Псалмопојац певао отетом и разрушеном Јерусалиму, и ми певајмо у духу косовског завета: ако заборавим тебе, Косово, ако заборавим тебе, Метохијо, нека ме заборави десница Господња! Нека се прилепи језик мој уз непца моја ако се тебе не сетим, ако не истакнем Косово и Метохију за почетак весеља мога.
Драга децо духовна, живимо у тешким временима глобализације, у временима гажења основних људских права – права човека на живот, права детета да буде рођено, права родитеља да своје дете васпита и води, права мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, права човека да буде човек! Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота. Таква цивилизација, све док је у супротности са Васкрслим Христом и Његовом благом науком, не може преживети. Имајући то у виду, будимо мудри и опрезни када прилазимо нездравој трпези понудâ овога света. Изаберимо са ње само оно што је за Христа вредно и достојно нашег звања и достојанства.
Из Васкршње посланице 2008. године