СКЕНДЕРБЕГ БРАНИ СВЕТИГРАД

Слободан Јарчевић:

СКЕНДЕРБЕГ БРАНИ СВЕТИГРАД

Море Дунаво море!
Море бели Вардаре!
Море бели Вардаре!
Во србска та земља.
Стара старославна.
Старославна земља.
Царославна прастара!
Да би се море Вардаре!
Да би се разделио море,
Разделио ми бели Дунаве!
Во далека земља Инђија.
Во Дунавска страна та србска,
Стара та србска царославна,
На тринајест раздела,
На дванајест утоки,
Да излазе племена:
Прво племе ми србско,
Прво ми племе Мије.
Друго ми племе Брсјаци,
Треће ми племе Пољани,
Четврто племе Босњаци,
Пето ми Славонци,
Шесто ми Хрвати,
Седмо ми племе убаво,
Убаво племе Серберци.
Девето Македонци,
Десето Загорчани,
Једанајесто Мачвани,
Дванајесто Вачавани,
Сите племени србски,
Међу њима арбанашки,
Арбанашки стари србски.
Тринајести ти раздели
Тринајест србски племени:
Драговића, Куча, Тимоча,
Попелићи, Панићи, Селићи,
Лекићи, Брегићи, Станићи,
Струмићи, Марићи, Медићи,
И највеће племе Славићи –
Славићи деца Србинска. 1

/ 1 – Аљоша Бранков Арсеновић: „Обредне пјесме древних Срба из Индије“, ИПА „Мирослав“, Београд, 2008, стр. 68. /

    Мурат Други погледа у крваве зидове Светиграда и своје порушене дрвене конструкције за пењање. Браниоци утврђења ходају између малих кула на тим зидовима и добацују погрде Турцима. Машу српским заставама и позивају турске војнике да се, још који пут, успентрају – „Чекаће вас сабље и убојна копља“, довикују. Један од бранилаца на зиду подиже изнад своје главе дрвену гредицу и урликну према турским војницима – скривеним у рововима: „Ево вам дрвене грађе! Остала вам је кад смо вас стрмоглављивали с бедема славног Светиграда!“
    Мурат Други занемео, а страх му се салио у кости. Ова 1449. година ће му, страховао је, бити гора од минулих, када му је Скендербег потукао војску и једног, и другог, и трећег паше. Осећа се јадно и понижено. Чини му се да под овим малим тврдим чудом на брдашцу, које је донедавно звао кокошињцем, Алах најављује мрвљење царства и његову бруку пред прецима. А пред њима, тим прецима, падала су царства и краљевства Азије. Ромејски цареви су бежали пред Муратом Првим с огромних својих земаља, а толики српски витезови су изгинули на Косову пољу. Данас, кад је Турска најпространија и најмногољуднија, један Скендербег, који није ни потпуни бан, него банић, како га је свита на турском двору ословљавала на ратним саветовањима, зауставио је турску војску, а у турске војнике уселио велики страх. Битке односе хиљаде турских живота, неколико пута већи број тешко осакаћених, а Скендербеговој војсци, на брзим коњима, мало се тога може наудити. Бан Арбаније, те мале територије накадашње велике Србије, напада изненада – и тамо где га везири и паше никад не очекују. Србија се опире – тако жестоко да Мурат Други не зна шта да чини. Куда да крене. Ако нападне ромејски Цариград, овако недотучене српске земље ће помоћи Ромејима. Ако одлучи да заузме српске земље, и овако распарчане, не зна колико ће то дуго трајати. И ова мала Арбанија се тако жестоко опире, а није сигуран шта Турке чека од Ђурђа Бранковића, Стефана Црнојевића и Котроманића у Босни. Све му се то врзма по глави, а он је у Једренима несигуран. Ромеји из Цариграда су му за леђима. Срећа, па је Римокатоличка црква наклоњена Турској – рада да Турци покоре православне државе, па да папиној власти међу хришћанима нема отпора – какав је бујао у Ромеји, Бугарској и Србији. Папа нагони Млетачку Републику да помаже Турску, уверавајући је да Турци неће посезати за млетачким поседима у Скадру и на Јадрану. С времена на време, Република Светог Марка клоне пред папиним захтевом, па то учини и овог пута. Тренутно, Млечани нападају Скендербега и Стефана Црнојевића на западним странама, па се Мурат Други чуди – откуд Скендербегу и Црнојевићу таква војска у Светиграду и Кроји, а ратују и против Млечана?
    Мурат дрхти пред зидинама Светиграда. Не може да придобије ни српске ни шћипетарске главаре. Не може. Међу Србима не нађе издајнике, а шћипетарски главари би погинули за Скендербега. Овај им је, први у Србији, подарио – у трајно властништво: шуме, оранице, ливаде, и воћњаке. То, до Скендербега, Шћипетари нису имали. По Душановом законику, као придошлицама у Србију – у време краља Војислава, 1043. године, било им је дозвољено само да користе шуме, оранице, пашњаке и воћњаке. Нису плаћали порез – али, земља није била њихова. Власт их је штитила, јер су у тешко приступачним пределима производили млеко, сир, кајмак, месо, кожу, вуну, перје, јаја воће, грожђе, вино, ракију, вино и поврће и то износили на пијаце околних насеља.  Та земља би била запуштена да није уступљена Шћипетарима. Српски владари су је одузимали средњим и ситним српским племићима још од 11. столећа. Но, Шћипетари су се осећали на тој  земљи бедно, јер су стално морали да се жале српским краљевима и бановима на поступке потомака бивших власника. То ситно племство је (једва економски стабилно) покушавало Шћипетарима наметнути порезе – и поред чињенице да су га били ослобођени.
    Ову вишестолетну несигурост Шћипетара је користила Католичка црква – многе је од њих придобила, па су прелазили из правослане у католичку веру. Обећавала им је заштиту и многе је, који нису себи обезбеђивали довољно прихода, помагала новцем. Српске власти се томе нису супротстављале, јер им је, у неку руку, свака католичка држава наговештавала своје савезништво против Турака, који су страховито ратовали и увелико заузимали грчке, бугарске и српске земље. Но, и Шћипетари преверени из православне у католичку веру нису мање били одани Скендербегу. Скендербег је то уочио и био је уверен да се у њих може поуздати – више него у своје српске племиће и рођаке. До краја Скендербеговог живота, Шћипетари га нису издали – без обзира да ли су били католици, или православни верници.
Та верност је последица реченог – да је Скендербег, у договору са Стефаном Црнојевићем, укњижио Шћипетаре као власнике онога што су обрађивали. Међу Шћипетарима је обожаван – као живи светац.
Због ове чињенице, Мурат Други и бесни и осећа се јадно. Знао је – због верности Шћипетара Скендербегу, не могу их за Турке придобити ни турски, ни папини шпијуни. Не полази им за руком да створе раздор међу Србима и Шћипетарима. Рачунало се с могућношћу да Шћипетари католици, ако неће они православне вере, приђу Турцима.  У том смеру је Шћипетарима католицима преношена, такорећи, заповест Свете Столице… али, без икаквог успеха. И они су гајили ненарушиву оданост Скендербегу.
    Светиград је настањен Шћипетарима, али је Скендербег, из стратешких разлога – схаватајући значај тврђаве на граници с Турском, у њу послао велики број српских и нешто бугарских војника. Тако су новодошли Срби и Бугари, у време турске опасаде, били бројнији од Шћипетара. Знајући да ће га султан напасти великим снагама, град је, претходно, снабедео храном – довољном за вишемесечне потребе становништва и војске. У зидинама је постојао обилан извор воде, за чији се подземни ток није знало, па га Турци нису могли, откопавањем, пресећи или затровати.

***
    Осведочи се Мурат Други, по ко зна који пут, да му зло непрекидно следи од овог ситног племића Кастриотића, па се у шатору клања и моли Алаха за помоћ. Обећава Алаху, да ће озидати велелепне џамије – у свим насељима српским и шћипетарским. Много тога му иде у прилог у овом светом рату, али ломљење Скендербегове војске и освајање његових тврђава ништа не наговештава. Свети Отац из Рима је умирио угарског краља и угарске великаше, па они више не војују против Турске. Чак су Угри, слушајући верског поглавара у Риму, пристали да испоруче Турцима топове за рушење српских тврђава. Алах је постао милостив, премишљао је у свом чадору Мурат Други, јер је Турцима остао један непријатељ на војишту – Скендербег, кога помаже само Стефан Црнојевић, господар скучене Зете. Мало је невесело саслушао своје људе из Скадра да се Млетачка Република мири са Стефаном Црнојевићем, јер су многи млетачки племићи и војници били спремни на побуну – нису подносили да ратују против хришћана, када против тих истих хришћана ратује и неверничка муслиманска Турска. Но, и са те стране је једна добра вест – Свети Отац у Риму је спречио дужда у Венецији, да своје трупе пошаље у помоћ Скендербегу, на чему су многи племићи и сенатори истрајавали. Истоветну намеру краља Напуља, да војно помогне Скендербегу, такође је онемогућио Свети Отац – то је Мурату Другом знано.
Мурат Други учестало додирује челом ћилим у свом шатору и захваљује Алаху на овим лепим вестима – с Угрима је мир, а Напуљ и Венеција неће помоћи Скендербегу. Сигуран је у победу над малобројном војском свог бившег слуге и војника – Скендербега. Узда се да ће, већ данас, освојити ову тврђавицу. Не жали што је потрошио огромно злата да прикупи велику војску. Не брине што ће му се ругати околни владари, да је против малобројне  Скендербегове војске повео више од сто хиљада Турака и плаћеника. Мобилисао је пешаке и коњанике по целој Турској, а Арапи су радо пристали да, за златнике, ратују у Арбанији. Био је уверен да ће турска војска држати под надзором шуме, друмове и планинске кланце, те ђаволски банић Кастриотић неће моћи да се прикрива и изненада напада неспремне Турке. 
Ослобођен непријатељства на западном фронту – против Млечана, Скендербег и Стефан Црнојевић су своје војнике послали да бране Светиград, јер су давно сазнали за сваки предстојећи ратни корак турског султана. Поред војника у тврђави Светиграда, Скендербег је имао у Арбанији под командом још четрдесет хиљада коњаника – што својих, што Стефанових. Турака је било скоро стопедесет хиљада, али то за Скендербега није било ништа необично. Однос снага на бојишату око Светиграда је као и у претходним биткама. Увек је Турака било два до три пута више него Срба, па је, сваког пута, турска војска ломљена, разбијана и скоро уништавана. Тачно је да је, овог пута, турских војника више, него икад раније, али је и Скендербег скупио огромну коњицу. Четрдесет хиљада прекаљених бораца, Турци нису могли победити – у то је Скендербег био више него уверен. Толико војника је Скендербег имао, јер је с Млетачком Републиком успостављен мир, па су повучени сви војници са западног фронта – где су спречавали Млечиће да продру у срце Зете и Арбаније.  Знао је да ће Мурат Други половину своје војске задржати на зидинама Светиграда, па је спремио, као и раније, муњевите јурише на преосталу турску ордију. Био је сигуран у четрдесет хиљада својих коњаника.

***
Султан је лично распоређивао своју војску око Светиграда и наређивао време и начин напада на високе зидине. Није очекивао да ће први јуриш да се оконча тако безуспешно. Стотине војника му изгину и више од тога би тешко осакаћено. Размишаљо је шта да ради. Беснео је што није успео да подмити команданта града Павла Перлату. Био је то јуначан Србин, али ниског племићког порекла и веома сиромашан. Понудио му је златника, земље и села колико затражи, као и положај везира у Једрену. Обећао је и потпун опроштај свима у Светиграду. Муратови поклисари су рекли да српски и шћипетарски војници могу слободно одабрати – да ли ће служити султанову војску, после предаје града, или ће, неометани, отићи својим кућама. Капетан Перлат је одговорио турским поклисарима да пренесу Мурату Другом да повуче своју војску испод Светиграда и целе Арбаније, а ако то не учини, уверавао их је командант Светиграда, изгубиће хиљаде војника, као и у претходним биткама.
Расрђен оваквим одговором, Мурат Други нареди да се град бије топовима, набављеним у Угарској. Имао је два – највећег калибра. Довучена су на једну главицу наспрам источног зида Светиграда. Тобџијама је наређено да бију на једно место – све докле има ђулади. Турска војска је поседала по трави и посматрала. Једни су говорили да ће зид издржати, други да неће. После првог дана бомбардовања, зид издржа. Другог дана, зид је почео да пуца и комади камена и опеке су падали.
Становништво је страховало, па је Павле Перлат обилазио све кутке града. Разговарао је с војницима и цивилима, уверавајући их да Турци неће успети да уђу преко високих и чврстих бедема – па и ако им пође за руком да разоре део источног зида.
Трећег дана бомбардовања, не издржа зид Светиграда. Напрсну и, од додатне ђулади, поче да се урушава. Паде с горње трећине зида камен у град, ширине три-четири метра. Народ у Светиграду се успаничи, јер су схватили да ће Турци навалити и да ће им бити лакше да уђу у град на нижој висини, а није било извесно да ли ће браниоци успети да их задрже. Турски војници су доручковали и тек припасали сабље, крећући на своје борбене положаје. Сви су се радовали и урликали око зидина града. Поручивали су Светиграђанима да им је Алах пресудио и да ће њихов „кокошињац“ у огњу нестати. Довикивали су војницима на кулама да ће се наслађивати у харемима добрим и лепим женама Светиграда.
Турци су довукли из околних села стабла, греде, даске и летве. Претходних дана су ковали лествице, али и дрвене тврђаве – високе као и зидови Светиграда. Мурат Други је био уверен да одбрана неће моћи да опстане на зидовима, када из ових покретних дрвених тврђавица, у којима су унутрашње степенице, турски војници почну, као мрави – тако је говорио, да искачу на зидове тврђаве. Тешки порази претходних дана, када су многи војници изгинули – пењући се само помоћу незаштићених лествица, навели су њега и турске војсковође да начине ове покретне високе дрвене тврђавице. Рачунао је с тим да војници не могу страдати у њима: ни од сабље, ни од стреле, ни од копља. А кад буду излазили из њих, онда ће се на зидовима одлучивати судбина битке – у којој ће Турци, захваљујући дрвеним тврђавама, бити у равноправном положају са Скендербеговим војницима.
Мурат Други је наредио главни удар на место где је зид срушен, а дрвене тврђаве је послао на све стране града, како би што мање бранилаца остало на месту порушеног зида. Турски војници су, први пут од када ратују против Скендербега, били уверени у своју победу. С одушевљењем су кренули ка Светиграду. Носили су, поред оружја, маљеве, секире, ћускије, лествице… Урлик се проломио из свих грла, с уобичајеним турским: „Алах је велики“.
Командант Светиграда Павле Перлат је уочио турску намеру. Видео је нестабилне дрвене тврђавице претходног дана и наредио је да се велике количине камена изнесу на зидове. Веровао је да ће камењем успети да разбије ову накарадну дрвену конструкцију Мурата Другог. И још је припремио запаљиво уље, врели катран и ужарени угаљ. Издао је наредбу да турске конструкције полију запаљивим уљем, да се уље упали, а да се кроз врата убацују комади зажареног угља – који су браниоци носили у земљаним посудама.
Када је турски јуриш почео, обистинише се предвиђања Павла Перлата, а не Мурата Другог. Турске дрвене тврђавице постадоше рањиве. Кад их пламен захвати, ниједан од турских војника се не усуди да крочи на зид, него поче силазити низ нестабилне унутрашње лествице и бежати главом без обзира. Браниоци убациваху и камење кроз врата и прозор конструкције, довикујући Турцима да су српска ручна ђулад смртоноснија од турских, топовских. Но, Турци, после првог непријатног изненађења, опет нападоше. С две тврђавице и много ручних лествица навалише на део срушеног зида. Многи се успентраше и поче борба – прса у прса. Браниоци надјачаше, јер су били у много повољнијем положају. Турци беше сечени још док су се трудили да стабилно стану на ноге. Они којима је то успевало,  покушавали су освојити простор, да би безбедно пристигло појачање, али безуспешно. Срби и Шћипетари су Турке, углавном копљима – пре него што су могли употребити сабље, пробадали и бацали са зида.
Турска кукњава, јауци, позиви за помоћ и смртни ропци су учестали. Телесине, исечене и здраве, стропштавале су се с висине. Турски санитет је имао превише посла. Стотине војника је гинуло, или тешко сакаћено – само за неколико минута. Но, Мурат Други је одлучно наређивао нове и нове јурише. Није обраћао пажњу на то што је у војсци завладала права пометња. Успавала га је прекобројна турска војска. Извештавали су га са свих страна да је Скендербегова коњица на великом одстојању од Светиграда, јер их Турци сузбијају – када покушавају пробој. Но, турски команданти су били преварени. Скендербег је само мање одреде коњице слао да одглуме жељу за пробојем, а онда су се брзо повлачили и глумили то исто на другом и трећем месту. Практично, од Светиграда до Кроје није било бројније Скендербегове војске. Он је, претходне ноћи, скоро четрдесет хиљада коњаника повео сасвим другим путем. Тамо где није примећен, прешао је на турску територију. Јахали су кроз Македонију, да би до Светиграда стигли с истока, одакле их Турци не очекују. Многи су ту ноћ имали муслиманске чалме на глави и друге ознаке турске војске, тако да нико у Македонији није могао претпоставити да је то војска јуначког Скендербега.
Скендербег је зауставио војску на неколико километара од Светиграда и сам је пошао у извиђање. Повео је само неколико официра. Слика пред Светиградом га је обрадовала. Турци су, у буљуцима, опседали тврђаву, пентрали се лествицама, конопцима и преко дрвених тврђавица, а остала турска војска је, с околних брежуљака и с ливаде, посматрала ову битку. Неки су били на коњима, неки поред коња. Скендербег схвати да ће бити бројчано надмоћан – кад удари на било коју скупину турских војника. Посла свог синовца Амеџу – да доведе војску.
Око три сата су Турци нападали тврђаву, кад Скендербег даде знак својим коњаницима да јуришају у највећу скупину Турака – на ливади поред турског бивака. Проломи се громогласно:
 „Ураааааа…“
Турци занемеше. Прво што проговорише, беше:
    „Шејтан Скендербег!“
    Султан је био на брежуљку и могао је лако видети страховит јуриш Срба и Шћипетара и велику пометњу међу Турцима. Нису стигли ни да узјахају честито коње, а већ су били сечени. Они који су се пентрали на зидове Светиграда, или већ били на њима, покушаваху да сиђу и да помогну својима – који су већ узмицали према тврђави. Уздали су се изненађени Турци да ће се одупрети Скендербегу кад на попришту битке стекну бројчану премоћ. Али, то више није било лако постићи. Јер је турска војска била распоређена у широком луку, далеко од Светиграда – према западу, одакле се, једино, очекивао Скендербегов напад.
    Султан схвати какву премоћ има Скендербег, те отправи гласнике на брзим коњима да доведу оне јединице које узалудно чекају Скендербега са западне стране. С расположивим снагама се покуша супротставити Србима, али је у томе једва успевао.
    Италијански хроничар је записао да од овог Скендербеговог напада би убијено 3000 турских војника, уз незнатне губитке нападача, а да на зидовима Светиграда изгину само четрдесетак бранилаца и стотинак их би рањено.
    После овако силовитог учинка, у ситуацији кад су почели пристизати околни турски одреди, Скендербег нестаде с бојног поља. Толика његова коњица ишчезе, а Турци не беше спремни да је гоне. Мурат Други одлучи да своју војску више не упућује на положаје далеко од Светиграда и, пун беса, нареди да само топови наставе бомбардовање начетог бедема.
    Турци утврђиваше неколико дана своје положаје и повећаваше број извиђача  – на свакој тачци концетричног војничког круга око Светиграда. Мурат Други је знао да Скендербегова војска лута планинама и шумама – да дању спава и да ће покушати ноћу да нападне један од турских положаја. Како-тако, договорио се са својим старешинама да угроженом положају мора да притекну у помоћ суседне јединице. Наредио је обавезне дневне одморе.
    Скендербег није могао више да изненади Турке. Знао је какву су одбрану припремили и молио је Бога да му подари срећу. Присутни италијански хроничар је записао да су Турци били сигурни у своју надмоћ и да је једна турска јединица, на пољу, испод оближње високе планине била мало нехајна. И баш на ту планину, једне ноћи, кренуо је Скендербег. Водио је само три хиљаде коњаника. Испод су били Турци. Није их изненадио, јер су српски коњи зарзали, а топот коњских копита је, планинском страном, одјекивао у мирној ноћи. Турци су поискакали из чадора, вичући:
    „Шејтан Скендербег! Напада! Нападе на нас! Зашто баш на нас!“
    У подручју шатора, нису били сви Турци ове јединице. Држали су положаје лево и десно – по који километар даље. Скендербегова коњица ујури међу шаторе, где су Турци, делом, били на коњима, или су тек узјахивали. Као и обично, Турци нису били спремни за битку, па су листом гинули. Не прође дуго, нападнутим Турцима поче пристизати помоћ. Бројност Турака се увећавала. Велика јединица стиже из султановог логора. Скендербег се премишљао да се повуче, а онда се одлучи за краћи судар с војском из султановог логора. Окршај беше жесток. Турци су очекивли дуготрајну битку, али, док су се за њу спремали, паше схватише да на бојном пољу више нема Скендербегове коњице. Опет, као и обично, нестала је. Паше нису издале наредбу за гоњење, јер су страховале да је Скендербег смислио неку недокучиву замку. Послаше извиђаче на све стране, скупљаше податке од других јединица, које пристизаху, али све је било узалуд. До сванућа се више ништа није десило, па им је остало само да брину о стотинама погинулих и много више рањених Турака. 

***
    Ујутру, везири и паше походише султанов шатор. Чинили су све да орасположе свог господара. Седео је у јастуцима – смушен и ожалошћен. Изгинули су му ноћас и рођаци и драге особе – пријатељи из детињства. Погнуте главе, зборио је тихо:
„Шта је ово под капом небеском? Што се Свемоћни Алах расрдио на мене, грешнога. О витезови моји, да ли смо дошли у Арбанију да овде покопамо своје име и сву славу својих предака? Да ли смо ми Турци? Они који победисмо краља Персије и многе владаре Азије? Они, који, толико пута, прегазисмо угарску војску? А сада? Не можемо да победиом једнога банића. Бар да је бан. То је моја дојучерашња слуга. Мој роб, такорећи.  Ја ово не могу преживети. Верујте ми. Моји драги везири и паше. Помозите ми да живим и да завршим дело својих отаца, дедова, прадедова и чукундеда. Овога банића јесте родила Српкиња. А оне рађају, тоје тачно, само јунаке. Но, овога је Српкиња родила и мудрог. У његовим редовима, нема ни издајника – каквих се, од пантивека, налазило и код српских царева, и код српских краљева, и код српских деспота, и код српских кнежева… Моји турски и Алахови витезови! Данас, данас да освојите овај Скендербегов кокошињац. Данас! Да не стигне ноћ, кад нам онај шејтан Скендербег може, ко зна где, ударити копљем у срце“.
Присутни везири и паше обавестише султана да ће данас наставити бомбардовање и јурише на Светиград. Предложише да Ферис-паша чува султанов логор – с дванаест хиљада коњаника и шест хиљада пешака, јер се не зна где се налази Скендербег и с колико је својих шејтанских коњаника. Ферис-паша обећа Мурату Другом да ће позвати Скендербега, ако нападне, на мегдан и да је сигуран да ће му главу одсећи. Рече да га зна и да га је често, на учењу коришћења сабље, у Једрену, надмудривао и надјачавао.
Скендербег, као да је знао за предлог Ферис-паше, нападе око подне султанов војни бивак. Ферис-паша посла војника с уздигнутом султановом заставом, који пренесе Србима да Ферис-паша позива Скендербега на мегдан – сабљама. Скендербег саслуша поруку и даде знак својој војсци да се заустави. Ферис-паша исука сабљу и јурну према Скендербегу:
„Знаш ли неверниче колико пута сам те надсабљао?! Овога пута, то надсабљавање ће те оставити без главе!“
Мамузну коња Ферис-паша, али је Скендербег приметио да противнику дрхти рука. Зато, заповеди свом коњу да лагано крене. Ферис-паша је свога коња снажно ударао мамузама, чиме је животињу расрдио, па је, галопирајући лудо, млатила главом – горе, доле. Схвати Скендербег своју предност и,  скоро без напора, звизну сабљом по Фериз-пашином врату. Глава му паде, тело се стропшта на ливаду, а коњ, уз гласно њискање, врати се турској војсци. Језива сцена успаничи Турке. Први редови окренуше коње и почеше узмицати, као да је над сваким турским вратом искрсла Скендербегова сабља. Кад Кастриотић угледа да су му Турци окренули леђа, нареди јуриш. Боже, шта се тада деси. Срби и Шћипетари стигоше Турке, који се или не окреташе, или окреташе – у покушају да се бране. Мада бројнији, Турци су одавали утисак неспремне гомиле ратнике – која је занемела пред неком надљудском, вишом, силом. Арбанасима је преостало да само секу. И пре него што нападнутим Турцима уследи помоћ са свих страна, изгину их око четири хиљаде, како то записа, гушчијим пером на тевтеру, речени италијански хроничар. Сви Турци који се покушаваху пентрати уз бедеме Светиграда поскакаше на земљу, узјахаше коње и кренуше султану у помоћ. Но, било је касно. Скендербегове војске више не би на видику. Ишчезла је – као и обично, после  муњевите и сјајне победе.

***
Мурат Други је скоро свиснуо. Седи у шатору и држи главу обема рукама. Јечи. Изгину му неколико хиљаде војника, а ова Скендербегова тврђавица одолева. Тамо где су топови разорили зид, браниоци, ноћу, дозиђивају… дозиђивају, и уграђују између камених блокова метал с оштрим и шиљатим врховима. Жао му најдражега војсковође, Фериз-паше. Султану није јасно, како Скендербег, без икаквог напора, лако одсече главу Фериз-паши. Њему, чувеном мегданџији и највештијем у руковању сабљом?!
Око султана су преживели везири и паше. Тражи њихове савете, а кад они говоре, скоро их не слуша. Једни су за то да се Светиград, као безначајна гранична тврђавица, напусти и да се опседне престоница Арбаније – Кроја. Други су за то да се тврђаве не опседају, па ни Кроја, него да оволика турска војска може запосести сва значајнија насеља, а становништво отргнути од Скендербега и приморати га на покорност. 
„Луде моје, добре и верне“ – прозбори тихо Мурат Други – „зар не видите, изгинули смо на овом кокошињцу од Светиграда. На овом малом и никаквом брежуљку. А шта би нас чекало под Кројом?! Можете ли и замислити? Видите ли да ова моја бивша слуга није ништа друго до шејтан? Па зар бисте ви, пред овим шејтаном, распарчали ову војску и послали је по целој Арбанији? Зар вам није јасно да би Скендербег, нападајући једну по једну јединицу, сатрао ову нашу војску – најбројнију од Косовског боја? Не, забога! Остају нам два решења – заузети Светиград, или се вратити у Једрене. Покушајмо ово прво. Молим вас, пошаљите одмах поклисаре команданту Павлу. Нудите и више од онога што сте нудили први пут. И поновите, свима се гарантује слобода, а војници могу задржати и оружје. Коње, такође“.

***
Поклисари се вратише с преговора с командантом Светиграда. Павле им се ругао и одбијао сваку врсту нагодбе. Тражио је само договор о повлачењу турске војске од тврђаве и њен одлазак из Арбаније. И ништа више. Војници и официри на бедемима су добацивали свакојаке погреде Турцима и стално су питали колико је турских глава код Алаха, с главом Фериз-паше на челу дуге поворке.
У свом шатору се сневесели Мурат Други. Излаза нема. Светиград мора да освоји, увртио је себи у главу. Али, није знао како и по коју цену. Нареди да се зидина, на истом месту, бије топовима – све док ноћ не падне.
У моменту такве збуњености, јавише му да из Рима стиже Селим-паша. Турски је изасланик код папе. Сав претрну и запита:
„Долази ли сам?“
„Сам је“ – одговори му официр.
Султану лакну. Бојао се да је са Селим-пашом моћни кардинал, Узвишени.
Селим-паша се дубоко наклони и уђе у шатор. Гледао је забринуто Мурата Другог. Султан схвати. Даде знак везирима и пашама да напусте чадор. Кад су остали сами, султан га упита:
„Којим добром, тако изненада, Селим-пашо“.
Паша му пружи писмо. На њему је препознатљиви знак Узвишеног. Султану задрхта рука. Отвори га – текст је на српском језику:
„Ваше Величанство. Одржаћете реч дату становницима и војницима Светиграда. Кад буду излазили из града, могу понети имовину, коње и оружје. Морате оставити утисак доброг владара – да ти обожаваоци Скендербега схвате да он није једини доброчинитељ. Најважније је да га људи престану сматрати за незаменљивог. Град ће вам се предати, за дан-два. Пазите на Турке да, при изласку војника и Светиграђана, не убију кога. С мојим писмом ће ти се јавити онај који је обезбедио предају Светиграда. Наградићеш га богато. Узвишени“.
„Како ће ми се град предати, Селим-пашо? Не постоје услови за тако нешто. Данас сам нудио све што сам имао, па су ми се Павле и његови ругали. Ко ће предати град?“
„Ваше Величанство, нико ми није рекао шта је у писму. Не знам ништа о предаји Светиграда“.
Султан позва у чадор везире и паше. Саопшти им да наставе бомбардовање, што жешће, али да, при освајању бедема, гледају да имају што мање погинулих и рањених.

***
Другог дана од доласка Селим-паше, у Светиграду побуна у редовима српских војника. Шћипетарски војници и њихови чланови породица су мирни. Срби су ван себе. Већина их је из две провинције – Горњег и Доњег Дибра. Из тих крајева су најбољи и најхрабрији борци. Зато их је Скендербег и послао у Светиград. Наглас траже да се тврђава преда Турцима! Моле Павла да то учини одмах. Чак му и прете – ваде сабље. Командант Павле их убеђује да одустану од свога наума, обилази све групе на положајима, али у свакој је иста одлука – предати се. Додају да се то учини под условима које је понудио султан – гарантовао је свима живот, имовину и оружје. 
Срби су били избезумљени. Спопало их је, како то народ каже, језиво сујеверје. Тога јутра, неколико војника је нашло огромног мртвог пса у обилном извору градске воде. Језиво. По старом српском претхришћанском веровању, највећи је грех јести месо од угинуле стоке, или пити воду у којој се нашла мртва животиња. Православни Срби су поштовали ово старо упутство, јер је тумачено да нико, ко би се напио овако затроване светиградске воде, не би остао дуго жив. Ако не би умро, постао би сакат, слеп или неизлечиво болестан. Зло би, каже се, стигло и потомство – децу, унуке и праунуке. У Светиграду није било другог извора воде, а данима киша није падала, нити је што наговештавало да ће је бити. Шћипетари су били католици и они нису придавали значај овом догађају – а Срби су га сматрали проклетством Вишњег Бога.
Командант Павле Перлат је био немоћан. Војска му је отказала послушност и била спремна да, без команде, напусти тврђаву. Зна да би их Турци све исекли, или одвели у ропство. Обећао им је да ће предају уговорити с Муратом Другим.
Са бедема је дао Турцима знак да жели преговоре.

***
Народ и војска излазе из Светиграда – ћутке и погнуте главе. Мурат Други је ставио специјалне страже на сваких неколико корака, како би се спречио могући напад од стране неодговорних турских војника – који су се ругали браниоцима. Била је ова предострожност обавезна, јер су неки иза стражара претили Србима и Шћипетарима – вадили су сабље и њима витлали. Многи међу њима су желели да се освете. Изгинули су су им рођаци и пријатељи у овим излуђујућим бојевима са Скендербеговом војском – на тврђави, на пољанама и у планинским врлетима Арбаније.

***
Кад је Павле изишао пред Скендербега, овај је заплакао. Ћутали су дуго.
„Ко је то учинио, брате Павле“.
„Не знам… не смем грешити душу. Али, при изласку из Светиграда, нестао нам је наш чувени и јуначки Илија Дибриђанин“.
„Зар он, брате Павле?“

Београд, 1. јануар 7517 (2009)