Споразум - ИНФОПОРТ

Једни ударише у подврискивање, други заиграше коло, а трећи, онако другарски, разменише честитања. Завијорише се заставе различитих боја: црвене, жуте, зелене и црне; неки донесоше и слатикише, све због оног што назваше „Повлачење америчких (савезничких) снага“ из централних ирачких градова, на основу споразума од 30. јуна 2009. године. Све се ово догађа на основу вести о споразуму између америчке и ирачке владе, ако се то може тако описати у условима кроз које пролази наша домовина. Ирак, то је Споразум, који је обавезујући за извршење, а који се морао прихватити и реализовати, пошто га је прихватио на референдуму ирачки народ. Али… Али, овде је реч о споразуму који би требало да Ирак изведе из туторства Чл. 7. који представља најјаче оправдање за све стране које подржавају Споразум као безбедносни. А што се тиче тог Седмог члана и самог споразума, треба… Међутим, опет не може без тог проклетог „али“.

Не желимо рећи да је ово што се догодило у вези са америчким снагама, и поред тога што постоје неке апсолутне препреке за све, да не представља ништа, али желимо да укажемо на те претеране поклике радости и весеља, као и на бројне реакције политичких партија и појединаца. Они се понашају као да прослављају спровод последњег америчког окупаторског војника на слободној, уједињеној и демократској ирачкој земљи, испраћајући их са седам хаџијских каменчића, а не схватајући да оно што се догађа није ништа више од простог изласка америчке цокуле из нашег дворишта и наших интимних просторија, која оставља за собом камере и остале своје „поверљиве очи“, своје агенте и извршиоце својих жеља. Излазе нам из куће да би се наместили на нашим крововима и таваницама и у нашем ваздушном простору. Штавише, они се не задовољавају само тим, већ су похитали да нам довуку 14 хиљада некаквих експерата, а да не знамо какви су то у ствари стручњаци. Да ли за медицину, или за борбу против хива, канцера, свињског грипа, или се ради о грађевинарима који треба да замене сиротињске колибе и картонске уџерице палатама и и становима, или су у питању електроинжењери који треба да нам замене мрак светлошћу, да поврате радост и живот на наше улице и у наше домове, живот у наше фабрике, на наша поља, или су то стручњаци за наводњавање који ће нам обезбедити воду из бунара и извора, да нам киша чешће пада, или су то стручњаци за образовање да нам окончају неписменост, електронску, техничку и ову азбучну? Или су ту ради о другој врсти стрзучњака , оних за изненадне нападе и прогон? Итд., итд. Дошли су ови струлчњаци да заузму место оних који су отишли из градских центара. Да, то је одлазак за који су прохујали дани покзали да је лажан у реалности, а пример за то је оно што се догодило у Кербели пре неколико дана, као и у још неким градовима. Дакле, није се поваћала безбедонст нити спокој и заштита, нити амаричке „пријатељске“ профилактичке операције које би нас обрадовале и веселиле на широком плану.

Усред ове магле и бацања прашине у очи, може се чути много тога од стране новинских агенција, све од одушевљених поклича и коменатра од коментатора и продаваца магле о томе да све терористичке акције и насиље који се доагађају у ирачким градовима, као и малтретирање наше хришћанске браће, јесте само последица америчког повлачења. Они ропски и несвесни не схватају да је све ово и било за очекивати да се догађа као резултат договора и обостраног интереса окупаторских снага и оних који се називају „отпором“. Ето, такви причају да су ирачки градови живели спокојно и да би тако било и даље уз америчку „пријатељску“ заштиту, која би делила по улицама и сокацима, трговима и квартовима ирачких градова поклоне и ватрене топле пољупце на чело и груди Ирачана.

У ствари, иза ових гласова се скрива позив на останак и вечито присуство „пријатељских“снага које су, ето, симбол мира, цивилизације, среће и благостања.

Ништа нам не преостаје да кажемо осим да нема те стране силе, без обзира на њену величину, која може да гарантује безбедност и спокој било којој држави у свету, ма из којег разлога се њено присуство оправдавало и желело, јер домовину могу да чувају и сачувају само њени грађани.