Петар Петковић
Тренутна друштвено-политичка ситуација у Србији довела је до преиспитивања многих ставова и уверења. Све присутнија узнемиреност и разочарања, у ове дане додатно подстакнута потресним годишњицама које се готово свакодневно смењују, све интензивније отварају питање одговорности за лоше стање у Србији. Неостварена предизборна обећања садашње власти увелико наводи многе грађане на размишљање о бојкоту наредних парламентарних избора. Такав став углавном долази из оног дела бирачког тела које је својим политичким избором незадовољно. Дистанцирањем од избора, тј. сопственог грађанског права и дужности, многи заправо настоје да се дистанцирају од идеје у коју су поверовали, испољавајући на тај начин и сам осећај одговорности. А да ли у овом случају можемо говорити о грађанској одговорности? Да ли појединац својим одлучивањем саучествује у одговорности изабране власти ако је за ту власт гласао? Иако је генерално непопуларно постављати оваква питања, она су свакоме од нас врло драгоцена. Трагање за овим одговорима помаже нам да се појединачно али и колективно јасно одредимо према сопственој садашњости али и будућности.
Раширено разочарање у Србији недвосмислено показује да осећање грађанске одговорности ипак постоји. Међутим проблем лежи у томе што се таква одговорност испољава на негативан начин. Уместо да прерасте у нову шансу да се направљена грешка исправи, одговорност грађана у Србији се претвара у друштвено-политичку незаинтересованост на којој се не развија модерно и демократско друштво. Само активна улога народа може допринети избору друштвено одговорне и државотворне власти. Зрелост достигнута у процесу самоспознаје таквом народу обезбеђује сигуран континуитет историјског постојања која утиче на изградњу стаменог друштвеног бића, способног да се правилно и правовремено одреди према тренутним и будућим изазовима. У пракси, то подразумева поседовање таквих критеријума спознаје који нас, услед многих страначких понуда, упућују првенствено ка оном политичком програму који суштински чува и негује националну супстанцу народа.
Међутим, када се поједини политички програми сведу искључиво на форму, када постану реч без покрића, опредељење грађана је свакако питање одговорности: да ли изабрати власт која је сама себи циљ и власт која за циљ има друштвено и државно благостање. Програми који агитују да народ прво треба да буде увек нешо друго, по дефиницији не могу бити државотворни јер су услед недостатка сопственог утемељења подложни интересном утицају заинтересованих сила. У жељи да остваре корак са светом, такве иницијативе се претварају у постмодернистичку идеологију, креирану тако да истрошеним народима посткомунистичког и трећег света понуди решење, које ће само личити на западно. (На пример, Бугарска, која је чланица ЕУ никада неће имати исти сатус у тој заједници као једна Белгија или Немачка). Припадност Западу се не остварује ценом разградње државе, која је једна од највећих тековина цивилизованог света, већ се остварује постулатима и вредностима на којима и сам Запад почива. Власт која одустане од ових начела, врло брзо уместо партнера постаје плен, будући да суровост која влада у систему међународних односа заобилази једино државе које држе до свопственог интегритета. Зато је бирање власти која зна да самостално размишља суштински важно, нарочито за оне малобројне народе чија се судбина непрестано ковитла на ветрометини геополитичких интереса великих сила.
Како овај избор зависи и од степена духовног стања, правило је показало да су народи који су у одређеном историјском периоду били духовно слаби, често бирали и слабу власт. Могућност да се ствари сагледају много дубље од пуког аутоматизма свакодневне пропаганде, подразумева својеврсну оштроумност која је једино својствена друштву које се правилно развија. Али у атмосфери потискивања народног етоса и сејања генерацијске равнодушности тешко је уздати се у такву оштроумност. Зато свако лакомислено опредељење много је више од луксуза који грађани Србије себи могу да приуште.
Међутим, народ чак и када је заведен или жртвован, ипак остаје народ који се не сме занемарити. За разлику од тога, власт која заводи и жртвује, престаје да буде власт. Она је тада само формално израз народне воље односно већине, која без обзира на то како се одлучује, свесно никада не гласа против сопствених интереса. Зато народ иако може да сноси одговорност за избор власти, не може бити окривљен због тог избора. Свест грађана, да умеју да препознају псеудополитичка обећања, непрестано мора да се изграђује. Јер народ који се одушевљава лаким маркетиншким порукама, може лако да се пронађе у Наполеоновој изреци која каже да „глава без размишљања тврђава без војске“. Нападнута, разбијена и затрављена тврђава може да служи као асоцијација само за онај народ који не мисли о свопственој будућности.
А какву је власт народ Србије изабрао? Говори ли нешто тај избор и о самом народу?
Данашња политика владе Србије у многоме је различита од политике на истом нивоу од пре само годину дана. Иако је тадашња већина и данас та већина, претходна политика је била неупоредиво државотворнија, између осталог и због тога што је Србија имала снажну институцију председника владе, који је био гарант неопходног државног јединства. И поред тога, та политика је оспоравана, прегласавана, проглашавана аутистичном. Говорило се да је Србија уморна од високе политике, а показало се да без јасне државотворне политике није остварива ни политика која се тиче свакодневне животне егзистенције. „Европа по сваку цену“, представљала је тако усијан идејни корпус да је агресијом стереотипа жигосала сваки политички став који би се усудио да „жутим звездицама“ претпостави чак и саму идеју државе Србије и њеног народа. На том путу, императив је била и изградња специфичног културног обрасца који је кроз школско-образовне програме, медијски простор и подобне ауторитете, промовисао такав начин живота и мишљења у складу са којим је и сам помен српских националних интереса имао искључиво призвук прошлости. Креирани маркетиншки оквири имали су за циљ да обезбеде јавну и историјску оправданост «непопуларних» одлука, стварајући жељено јавно мнење. Тиме грађани Србије су потврдили све предности психолошко-пропагандне методологије која се већ дуго спроводи на овим просторима. Дакле све су то разлози због којих су многи од нас поверовали да и сама реч „проевропско“ уводи у ЕУ.
Иако је народ већински гласао за националну политику, „збирна већина“ је пресудила народном поверењу. Десило се очекивано. На последњим изборима квалификовали смо се да сопственим одлучивањем постанемо сервис трансатлантских интереса: гласајући за формулу „и Косово и Европа“ гласали смо за Еулекс (главни задатак ове мисије, како стоји на њиховом званичном сајту, јесте помоћ и подршка косовским инситуцијама), гласајући за бесплатне акције гласали смо за још неповољније кредите (највиша каматна стопа у региону), гласајући за ССП гласали смо за једнострану примену Привременог споразума (снижавањем царинских стопа према ЕУ, Србија у овој години губи 267 милиона евра), гласајући за пензије гласали смо за незапамћени дефицит у државном буџету (већ у јануару 2009. планирани приходи буџета нижи за 21одсто), гласајући за Европу гласали смо за самосталну европску Војводину и Косово (2. децембра 2008. одржане су припреме за израду студије изводљивости за Косово која ће, према саопштењу Канцеларије за везу Европске комисије на Косову, бити представљена на јесен 2009). Гласајући за будућност гласали смо за неизвесност.
Али ово се не дешава први пут. Еуфорични однос према идеологијама прати српски народ дуже од једног века. У идеји југословенства, знаној још као „хрватској колевци која је српски гроб“, у идеји комунизма где само слаба Србија је услов јаке Југославије, и сада у идеји европејства са Европом која нема алтернативу, српски народ је на уштрб личних интереса стално тежио идеалу од кога су се сви народи у региону одавно освестили. Притом, овде се не заговара никакав етноцентризам који има за циљ да одбаци сваку врсту вредносног плурализма, него се само критикује начин српског опхођења према тим вредностима. Проблем лежи у непознавању суштинских чињеница које су, на примеру последњег идеолошког гледишта, уместо афирмативне идеје постале извор дефетизма. Тако се европско опредељење од слободне грађанске одлуке свело на ниво ултиматума, острашћености, неправедног етикетирања и непристојног условљавања.
Да би била делатна, политика мора да поседује доследност, уверење и принципијалност. Када тога нема, обећања без обзира од кога била изговорена, остају само обећања. То је лекција коју изгледа целог живота учимо. Зато има и нечег доброг у садашњој власти. Даје нам се прилика да добро преиспитамо личне одлуке настојећи да никада олако не прелазимо преко истинитих, стамених обећања, која нису бајковита али јесу остварива. Уместо разочарања, нека одговорност свакога грађанина Србије буде жеља да ствари мења на боље. Људски је погрешити, али људски је и исправити се. У супротном, и даље ће се креирати популација која ће гласањем омогућавати формирање таквих коалиција, које се ни хипотетички не могу замислити.