Обим: 4 стране, тираж: 1000, цена: 5 пара, Београд је почетком века имао 70 хиљада становника и 15 дневних листова, листови су готово сви излазили „тачно око подне“
УЗ ВРУЋЕ НОВИНЕ ХЛАДНО ПИВО
Написао:
Војин
Пуљевић (1921)
Како је уредник „Правде“ добио сабљом по глави због напада на краља Петра? Ко је први у српској штампи експлоатисао пророчанство Тарабића? Зашто је сваки број листа „За отаyбину“ био за затвор? Ко су били први „звездаши“ у Београду? Треба ли уредник да носи халбцилиндер или црногорску капу? Кога је представљала слика мајмуна с флашом у руци?
У првој деценији овога века Београд је имао приличан број дневних листова. Наравно после дворске трагедије 29. маја 1903. године рад једног броја листова аутоматски је престао, а одмах затим ницали су нови листови, утолико пре што је штампа била слободна.
Дневни информативни листови били су: „Београдске Новине“, „Трговински Гласник“, „Вечерње Новости“, „Мали Журнал“, „Дневни Лист“, и партијски листови: „Самоуправа“, „Видело“, „Исток“ – доцније: „Српска Застава“, па онда нови листови: „Политика“, „Штампа“, „Правда“, партијски лист „Одјек“, „За Отаџбину“ и још неки недељни или повремени и краткорочни.
То је био велики број за Београд који је бројао 70 и нешто хиљада грађана. У унутрашњости такође није се трошило много због слабе организације и распродаје као и због рђавих саобраћајних веза.
Скоро сви су листови излазили у подне сем „Трговинског Гласника“, ноћу се ретко радило. Поједини бројеви стајали су 5 пара динарских, и растурали су се по улицама и по кућама преко продаваца неорганизованих и често несигурних.
Број штампаних примерака износио би од 1000 до 2-3000, а почео је да расте тек од анексије Босне 1908. године и доцнијих ратова.
Приходи тих листова били су продаја, огласи и дотације партијским листовима.
Листови су имали редовно по четири стране ређе по шест и осам страна.
Режимска штампа као дневник „XX ВЕК“ престаје, дотле опозициона штампа је живахнула. Нема више полицијске цензуре и насиља са великим новчаним казнама. Укинути су нефакултетски образовани одговорни уредници.
Ванпартијска меркантилна штампа уколико је кадила бившем режиму, сад кади новом. Листови партија либералне, напредњачке и радикалне живахнули су: „Српска застава“, „Видело“ и „Самоуправа“.
Шаљиви листови: „Брка“, „Геџа“ и „Ћора“ мењају своје физиономије.
Али у исто време, већ 1904. године јављају се нови листови – „Политика“ неутрална, национална и блиска министарству спољних послова. Затим „Правда“ орган напредњака браће Маринковића Паје и Воје а под уредништвом Јове Адамовића званог „Јова Мачак“.
„Правда“ је оштар опозициони лист новом стању. У почетку доста учтиво, а доцније нескрупулозно напада Краља Петра и заверенике и Пашићеву владу.
Имала је обичај да понекад у вези са каквом политичком тешкоћом донесе малу сличицу мајмуна како чучи са флашом у руци; а испод слике стајало је: „Шта ћемо сад, враг му баби“. То се, кажу, односило на Краља Петра.
Али највеће ексцесе учинила је штампа неколико година доцније, а пре удаје принцезе Јелене.
Сабљом против уредничког шешира
Неко од дворских службеника поручио је из иностранства дечију колевку и дао адресу да се испоручи двору. Разлог томе био је, што је двор био ослобођен царине.
„Правда“ је сазнала и објавила да је двору стигла поручена колевка из иностранства. Публика се зграњавала и коментарисала.
Кажу да се краљ Петар није љутио кад се неповољно писало о њему, али овом приликом пожалио се својој околини „што му не оставе породицу на миру“!
То је подстакло два млађа завереника-капетана, који су иначе деловали и на југу, да казне правог кривца – Пају Маринковића, народног посланика напредњака и оца „Правде“.
Паја Маринковић враћајући се из скупштине ишао је преко Теразија у друштву са Ђорђевићем („Ђоде“) либералним народним послаником. Два официра баш пред садашњом „Касином“ напали су Маринковића са исуканим сабљама. Посланик Ђорђевић да одбрани друга подметне штап, али једна сабља падне му на главу, пресече шешир и рани га.
Пролазници су се одмах окупили јер је то било подне, а Паја је увребао прилику и трком ускочио у један фијакер (ту је била станица) и изгубио се.
Сем „Правде“ појавила се и „Штампа“ Свете Јакшића, бившег дипломатског чиновника, који је нагињао напредњацима и био противан 29. мају. И он је претеривао злоупотребљавајући слободу доцнијих неколико година кад се Србија оружала пред Балкански рат. Света Јакшић и његов брат пензионисани капетан нападали су то наоружање и чак су објављивали да је рђаво и скупо и да је барут не барут него балега, и та афера „Барут-Балега“ дуго се провлачила кроз тадањи јавни живот.
„Дневни Лист“ Павла Ранковића до смене на престолу био је оштра опозиција, а после тога био је неко време партијски информативни, а када је дошло до расцепа у радикалној странци кад су се појавили самостални био је оштра опозиција радикалима и Пашићу на челу са Миланом Гролом, Јашом Продановићем и другима.
Ускоро се појавио још један страначки (партиј-ски) лист „Одјек“ орган самосталне радикалне странке – звани „Самосталци“.
Мислим 1905. године Никола Пашић је хтео да ради са напредњацима заједно, јер се радикална странка није добро учврстила и проширила, а напредњака је у народу било доста и како је вођство прилично слабо (Стојан Новаковић) мислио је вероватно да ће придобити гласаче за радикалну странку.
Тако се у ствари доцније и показало. Многи напредњачки синови били су радикалски министри. Но Пашић је у својој околини наишао на отпор. Није се примила та фузија и радикали са Пашићем добише име „фузионаши“.
Никола Николић, адвокат и члан Главног одбора, Јаша Продановић, Љуба Стојановић, Љуба Давидовић и други били су противни и хтели су да напусте странку.
Пашић је тврдоглаво бранио свој став на једној седници ужег Главног одбора, а Никола Николић нападао. У свађи је завршена седница, изишло се на улицу (на углу код Коларца) при растанку дошло је до физичког разрачунавања између Пашића и Николића.
После тога они који нису хтели да буду фузионаши створили су самосталну странку на челу са Љубом Стојановићем и „Одјеком“ који је водио највећу опозицију Пашићу и радикалима.
Па, ипак, ти самосталци су после Првог светског рата ушли у фузију са либералима и напредњацима и назвали се Демократском странком.
Откриће Тарабићевог пророчанства
Поред толиких листова после дворске трагедије постојале су и „Мале Новине“ Пере Тодоровића једног, може се рећи, најбољег српског професио-налног новинара. Радо читане „Мале Новине“ биле су помало радикалске, а више лични орган Пере Тодоровића. Убрзо је са њима престао Пера Тодоровић, а покренуо недељне свеске под именом „Огледало“.
„Огледало“ вреди поменути због једне ретке интересантности.
Русофилска „Србија“ и аустрофилска штампа
Неки сељак Тарабић из ужичког округа прорицао је многе ствари. Он се задесио на Ужичкој пијаци 29. маја 1868. године кад је одједном узбуђено викнуо:
„Не дајте људи, убише књаза Михаила“.
Дабоме да га је полиција одмах склептала у затвор. А кад је увече стигао жалостан галс из Београда, један завереник већ је био у затвору. Одведен је у Београд где га је узело Министарство унутрашњих дела на саслушање.
Сељак се бранио да он ту није умешан него је предвиђао, као што предвиђа и многе друге ствари.
– Шта све предвиђаш и проричеш?
Тарабић је отворио уста. Његово саслушање које је било прилично обимно, није саопштено јавности и чувало се у поверљивој архиви.
Пера Тодоровић је дошао до њега и објавио преко свога „Огледала“. Ко зна да ли је сачувано то саслушање у оригиналу, али „Огледало“ вероватно да ће се још наћи у којој библиотеци.
Тај видовити сељак предвидео је и доцнију промену на престолу – други 29. мај, али није казао годину. Он је предвидео и ратове који ће бити врло тешки, па је чак предвидео и трасу куда ће проћи жељезнички пут кроз његово село, што се и догодило после више од педесет година.
Због догађаја које је он предвиђао његово саслушање морало је остати скривено у поверљивој архиви Министарства уну-трашњих дела и појавило се пред широку публику тек кад је извршена смена династије.
Спољна политика у Европи па и у Србији била је у неком напетом стању – као да се очекивала бура. Београдска бројна штампа скоро нервозна такође показивала је своју жучност према правцу који је водила „Политика“ а она је била ванпартијска и првокласно националистичка – односно патриотска. Многе информације добијала је из Мини-старства спољних послова и тим информацијама веровало се.
„Правда“ опозициона под уредништвом Јове Адамовића, а под заштитом Павла Маринковића, бив. министра и противника 29. маја, била је врло жучна и безобзирна према режиму. Пре него што ће бити уредник „Правде“ Јова је имао на Теразијама угледну антикварницу књига. Био је врло писмен и речит.
Други опозициони лист „Штампа“ Свете Јакшића, бившег дипломате који је кроз „Штампу“ био под утицајем „владановштине“ Владана Ђорђевића, заступа аустрофилску политику краља Милана.
„Трговински Гласник“ је орган Удружења београдске трговачке омладине. Директор листа био је тада др Јован Ђаја, бив. проф. Универзитета, бив. министар бив. члан Главног одбора радикалне странке. Он је водио непристрасну информативну службу и преглед дебате о економској политици. Он је био маркантна фигура нашег друштва, увек одевен у црном реденготу и са цилиндром на глави, тих, смирен и врло уман директор од кога су сарадници имали шта да науче.
„Београдске Новине“ биле црногорске
„Трибуна“ Наума Димитријевића са Браниславом Нушићем хтела је да буде безлично информативна и није могла да дуго траје. Наум није могао да репрезентује директора листа, а Нушић је уносио доста ведрине у информације, тако да је због неке алузије на краља Николу морао да повуче конзеквенце.
Драгутин Ј. Илић са „Србијом“ хтео је да брани 29. мај 1903. г. али то није чинио са неком жестином. Он је био велики русофил.
„Београдске Новине“ Стевана Ђурчића, бившег дипломате, заступале су политику Краља Николе и уредник је увек седео у редакцији са црногорском капом на глави. Иначе лист је био доста млак и информативан нарочито вестима из Јужне Србије и Црне Горе. Уредник је представљао једног старог угле-дног Београђанина.
„Дневни Лист“ је био у рукама младих самосталаца и доста учан у политичким чланцима. Милан Грол, бив. министар, био је један од водећих у листу, поред Павла Ранковића.
„Вечерње Новости“ Љубе Бојовића – Брке и „Мали Журнал“ браће Савића таворили су некако по старом јер је било грлатијих од њих.
Једно време се појавило и „Звоно“ лист за информације, шалу и забаву по садржини.
Око Павла Ранковића и дрогерије „Гуслар“ (где се уобичајено скупљало друштво на разговоре) окупљало се шаљиво друштво и уносило веселост у ондашњу предбурну атмосферу.
Партијске званичне органе не помињем, јер су они ишли својим правцима. И у тим редакцијама било је изврсних новинара, као што су Стојан Протић, Пера Тодоровић и др.
Пера Тодоровић издавао је свеске под именом „Огледало“ као што су се издавали романи у свескама.
Уредник с пушком
Кад је већ било речи и о слободној штампи тога доба морам да напоменем и један немио и сасвим изузетан политички догађај.
Милан Новаковић, ђенералштабни капетан, вођа неуспелог контразавереничког покрета после 29. маја ражалован је и после осуде наставио је борбу путем штампе надајући се да ће окупити присталице за своју тезу. Покренуо је дневни лист „За Отаџбину“ у коме је нападао чин 29. маја, бранио Александра Обреновића и нападао официре заверенике који су изневерили и погазили официрску заклетву „на верност отаyбини и краљу“ и обрукали официрски кор.
Имао је он своје читаоце и присталице нарочито међу присталицама династије Обре-новића. Наравно да је режим страховао и добро мотрио на писање листа „За Отаџбину“ и његове тајне и јавне сараднике.
Полиција је увек била презапослена, а штампа увек у страху од упада полицијских органа.
Лист је скоро сваког броја забрањиван, недужни „одговорни уредник“ хапшен, кажњаван и пуштан. Штампа је слободна, казне су благе и то се тако возило годину дана, док једнога дана није пронађена формулација да се ухапси и главни уредник Милан Новаковић.
Милан Новаковић је једном приликом написао чланак противу краља Петра у вези са 29. мајем. Полиција је забранила број. Жандарми су по улицама покупили од продаваца инкриминалисани лист, а Новаковић је оптужен и ухапшен.
Прилично дуго је лежао у „политичком“ затвору под ислеђењем, очекујући да буде изведен пред суд.
Ухапшен је као политички кривац и држан у згради Управе града тј. у згради на углу Југовићеве и Вишњичке улице.
У том затвору старе зграде Управе града, позади Велике пијаце (где је сада Универзитетски парк) пред Универзитетом – Капетан Мишиним Здањем био је у затвору још један официр под сличним именом, Новако-вић по имену Максим, који је због кривичног дела у расправи са женом и по њеној тужби допао затвора као криминалац. То је био Максим Новаковић, Рудничанин, трупни жандармеријски официр.
У своје време Краљ Милан, који је волео да се шали, једном приликом много раније, пред групом официра запитао је овог жандармеријског капетана:
– Јесте ли ви прави Максим или вас тако зову?
– Ја сам прави Максим, одговорио је жандармеријски капетан.
Овом приликом два официра, два Новаковића у затвору издвајају се од осталих хапсеника крадлјиваца и мангупа.
И то је позната сензација „О браћи Новаковића“ иако они нису била браћа.
Једнога дана, то је било 16. септембра 1906. г. ја сам се задесио на Великој београдској пијаци која је у то време била између Капетан Мишиног здања у Васиној улици и Југовићеве улице. Била је недеља око 9 часова. Пијаца препуна света, купаца и продаваца, одједном се зачуше неки пуцњи. Цео свет се окрете ка згради полиције и престаде трговина. Свет жељан сензација, поче да се распитује. Пуцњи су се настављали учестано. Из полиције су истрчали жандарми и неки цивили.
Буна браће Новаковић
Шта се догодило?
За време „затвореничке шетње“ по дворишту жандарм-хапсанджија оставио је своју собу отворену и надгледао за-творенике криминалце по дворишту.
Два хапсеника, два Новаковића ушла су у собу хапсанyије и затворили се, дограбили пушке и муницију па кроз прозорче из Вишњићеве улице отворили паљбу према оној турској текији турском тулбету на супротној страни.
Наста узбуна у Управи града и на пијаци. Пуцњи су одјекивали. Хапсанджија није могао да уђе у своју собу, те је дограбио пушку неког жандарма и преплашен истрчао на улицу наочиглед света на пијаци. Прешао је у двориште Текије и заклоњен ниским зидом отворио ватру на прозорче своје собе не би ли утишао побуњенике.
Убрзо је дотрчао фијакером управник града Церовић, затим још неколико чланова других квартова неки чиновници Министарства унутрашњих дела, и најзад и сам министар Настас Петровић.
Хапсанджија својом пуцњавом није успео. Пуцњи су још једнако одјекивали и пред Управом града стајало је много радозналог света.
У тој борби полиције са Новаковићем, први пут су се поред ватреног оружја применила и хемијска средства.
Како нису могли да продру жандарми у собу у којој су се затворили Новаковићи, неки жандарми су из оближње апотеке донели велики балон неке течне киселине, у намери да њоме умире и растерају побуњенике. Бацили су балон на прозор ове собе. Међутим балон се није разлио кроз прозор у собу већ испред прозора низ низбрдну улицу. А пуцњи протеста одјекивали су Београдом и даље.
Најзад се чуло неко грување из Управе града и убрзана пуцњава – затим тишина.
Жандарми су вероватно по наредби, развалили врата и осули паљбу плотуном на Новаковиће. Неки су почели да излазе из Управе града јављајући да су два Новаковића погинула.
О томе догађају дуго се писало и говорило у јавности а и дебатовало у Народној скупштини – „О 16. септембру“.
Званично је саопштено да су браћа Новаковићи припремали тим актом буну.
Ова побуна која је била због дугог држања у истражном затвору и одлагања изласка пред суд представила се као организована побуна контразаверника. Тобож, да је нађено писмо у коме је између осталог стајало. „Кад зачујете пуцње из Управе града то ће бити сигнал…“ итд.
Убили краља
Од 1903. до 1908. године променом на пре-столу и слободном и бројном штампом учињен је знатан корак у живљим политичким и културним кретањима, као 1904. године биле су опет велике свечаности поводом стогодишњице Карађорђева устанка, а доцније долази и крунисање Краља Петра, отварање прве југословенске уметничке школе, честе и велике свечаности на Калемегдану у корист руских рањеника (Из Руско-Јапанског рата), оснивање Југословенског студентског клуба и читаонице под вођством Лубе Јовановића, званог „Љуба-Чупа“ – доцније уредника дневника „Пијемонт“, живље везе са Југословенима, аустроугарским држављанима, убрзане четничке акције у Старој Србији и Македонији и др.
У унутрашњој политици такође је била велика живост и разни сукоби и одбране.
Поводом већ изнетог догађаја од 29. маја 1903. године, Пашић додељује завереницима династички орден Карађорђеве звезде без мачева.
Инжењеријски мајор, такође завереник Дамњан Дамњановић звани „Мали Дача“, написао је у „Дневном листу“ чланак и напао Пашића што је одликовањем завереника од 29. маја видно обележио да их свак на улици препозна. Како официр није смео ништа политички да пише без претходне дозволе војске, то су овог мајора пензионисали и он покрену без дозволе Министарства дневни лист „Реформу“ да настави борбу, а у исто време он је био лични пријатељ и престолонаследника Ђорђа. „Реформа“ није била дугог века. Мајоров брат калиграф по занимању покрену шаљиви лист са калиграфским клишеима. Но и то није било дуга века.
„Звездаши“ како их је народ називао после тог одликовања обрнули су се против Пашића и радикалне странке и доцније је настала борба о „приоритету“ тј. ко ће о празницима у цркви стајати сдесне а ко слеве стране. Да ли ће десно бити окружни начелник како је дотле бивало или командант дивизије као представник војске и државе како су завереници тражили.
Завереници су се полако растурали. Неки су одлазили у пензију, неки у иностранство, а један је отишао у Народну скупштину као радикалски народни посланик.
Пет година прве деценије овога века од 1903. до 1908. године биле су пуне разноврсних збивања у Србији, а 1908. године наступио је догађај који је све те разноврсне енергије слио у једну, крупну и судбоносну која је обухватила цео народ и донела и држави и народу успехе и неуспехе, радости и жалости, подвиге и поштовања целе Европе све до краја друге деценије XX века.