Уз који сос да вас поједем

Разговор недеље: Едуардо Галеано
Уз који сос да вас поједем
Савет безбедности одлучује да ли је неки рат добар или лош. Добар је ако они тако кажу, а лош ако они одлуче да им не ваља, каже уругвајски писац, икона латиноамеричке левице
Едуардо Галеано

Од нашег дописника

Вашингтон, маја – У независну књижару „Политикс енд проз”, на Конектикат авенији, уругвајски писац Едуардо Галеано дошао је после скромне, али потпуно неодговарајуће најаве. „Сити пејпер”, један од бесплатних градских листова, објавио је да Галеано стиже у Вашингтон да представи своју нову књигу „Огледала”, подсећајући да писац, чија је литература одавно библија латиноамеричке левице, може да захвали „злогласном диктатору Угу Чавесу” што је постао бестселер аутор у Америци. А управо су такве флоскуле и поделе на зле демоне и демократске анђеле оно чему се Галеано упорно кроз сву своју литературу исмева.

Но, тачно је да је Чавес, поклонивши Обами Галеанову књигу „Отворене вене Латинске Америке” на недавном свеамеричком самиту у Тринидаду, скренуо пажњу ширег америчког читалачког корпуса. Књиге овог латиноамеричког интелектуалца, кога редовно цитирају на свим међународним либералнијим скуповима, попеле су се на Амазоновој листи бестселера с педесетхиљадитог на друго место. То је у Америци неуобичајено за било ког страног писца, а камоли за левичара из Уругваја.

Али публика у „Политикс енд проз” није ни по чему амерички просек. Професори, студенти, новинари, млади писци, аналитичари, попунили су свих две стотине столица на склапање два сата пред најављени догађај протеклог четвртка, а када је у седам увече стигао Галеано публика је аплаузом поздравила његов долазак и на тротоару испред ове препуне неформалне причаонице.

Књига „Огледала” (350 страница) састоји се од 600 причица које се преко анегдотских догађаја из историје повезују са садашњошћу и наговештавају будућност. Она се, као ни остала Галеанова дела, не уклапа потпуно ни у један постојећи жанр: није то ни фикција, ни публицистика, ни проза, ни поезија, ни роман, ни аутобиографија, иако је све то помало. У „Огледалима” се такозвани први свет огледа у очима такозваног трећег света и зато ове Галеанове минијатурне вишезначне сличице, уз сузе и дубока размишљања, изазивају истовремено громогласни смех.

– Нисам ни ироничан ни саркастичан, већ само препричавам приче које видим у свом окружењу. Док ходам, што сваки дан радим у Монтевидеу, граду у коме сам рођен, али који бих међу многим другим изабрао за живот премда не верујем у фаталност географије, у мене уходавају речи и приче.

Реците нам бар једну за српске уши?

Ономад сам чуо једног кувара који је сазвао скуп пернатих животиња: кокошака, ћурана и ћурки, фазана, патака и гуски… И слушам шта их кувар пита: „С којим сосом желите да будете поједене”. Једна од птица, мислим да је то била скромна квочка, рекла је: „Ми не желимо да будемо поједене ни на један начин”. Али кувар им је разјашњава да је тај одговор промашио тему питања.

Зашто Вам се овај скуп пернатих с куваром учинио интересантним?

Зато што је то метафора света. Свет је организован на исти начин: сви имамо право да изаберемо сос уз који ћемо бити поједени. Кажу да је то свет демократије. Али питам се до које је мере то истина, ако се суверенитет земаља претворио у музејски експонат. На пример, пет земаља води организам који влада владама света, Међународни монетарни фонд. А ММФ издаје наређења свим земљама света сем онима које су насловљене као наредбодавци. Можда је то садистички али не мазохистички.

А шта је са Светском банком?

Она је демократичнија од ММФ-а. Међународним монетарним фондом управља пет земаља, а Светском банком чак осам. Онда имамо и Светску трговинску организацију, бивши ГАТТ, где је статутом утврђено да се одлуке доносе демократским гласањем. Али никад се у овој организацији није гласало. Увек је све прихватано акламацијом. Претходно се у Гатт-у једном гласало и није на добро изашло. Никад се више нису упустили у демократију. Можемо ли да разговарамо о свету, организованом на демократски начин, кад он зависи од три недемократске организације које доносе одлуке у име целог човечанства.

Постоје и Уједињене нације?

Да, ту је Савет безбедности који одлучује да ли је неки рат добар или лош. Добар је ако они тако кажу, а лош ако они одлуче да им не ваља.

Ту су и Уједињене нације и Генерална скупштина. Али Генерална скупштина је симболична. Она изриче препоруке, не доноси одлуке. Одлуке доноси Савет безбедности и у њему пет земаља које имају право вета. Оне бдију над светским миром. Али, то су истовремено пет највећих произвођача и трговаца оружјем на свету: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина. Пет главних фабриканата оружја на свету су одговорне за наш мир. Јасно, тргују ратом и продају нам мир.

Како им то успева?

Пре свега преко главних медија који репродукују систем власти у свету. Они на испит демократије стављају сваку земљу мешајући слободу говора са слободом затвора. Или, како је то лепо рекао један бунтовник: „Они нас попишавају, а новине кажу да пада киша”.

Шта кажете за Венецуелу, на крају крајева, захваљујући Чавесовом поклону Обами Ваша књига „Отворене вене Латинске Америке” постала је после толико година бестселер у Америци?

Најекстремнији пример манипулације светског јавног мњења је случај Венецуеле. У великом театру добра и зла улоге су подељене на анђеле и демоне. А Уго Чавес је један од главних демона: диктатор са становишта фабриканата светског јавног мњења. Чудан је то диктатор. Победио је на осам избора у пет година. Као и недавно на референдуму. Био је први председник у историји који је своју функцију ставио на располагање тражећи изјашњавање народа. Победио је са 60 одсто гласова, на изборима које сам пратио као посматрач.

Шта сте тамо видели?

Стално се оптужује власт да угрожава слободу изражавања. Укључиш телевизор, оданде кажу: „Укида нам се слобода говора”. Купиш новине, на првој страни великим словима пише : „Овде нема слободе говора”. На радију исто то: један глас тврди да нема слободу. А демократе које су пучем преузеле власт током 48 сати заиста су у име слободе све стрпали у затвор. Они су за тих 48 сати све затворили: медије, скупштину… Заиста је то чудна диктатура и чудне демократе. То је један од фундаменталних разлаза између стварности и виртуелне истине.

Ипак, капитализам опстаје и због квазилевице?

Капитализам се у великој мери потхрањује губитком угледа алтернативних система. Појам социјализма, на пример, изгубио је значење, због бирократије која га је злоупотребила у име народа и због социјалдемократије која је у његово име модернизовала имиџ капитализма. Знамо да капиталистички систем уме доста добро да се преуреди како би надживео катастрофе које узрокује. Али не знамо колико живота може да живи, његова главна жртва – планета коју настањујемо. Када она, Земља, остане без воде, без ваздуха, где ћемо да се преселимо. Можда на Месец? Видим да су капиталисти већ почели да продају карте за Месец. А један руски тајкун купио је својој млађаној вереници пут на „медени Месец”.

Да ли верујете у слободу тржишта?

Како да не (смеје се). Краљица Викторија је у име слободе тржишта увела опијум у Кину. Буш је у име слободе лажи окупирао Ирак. У име слободе новца укида се слобода људи. То је данашња светиња слобода тржишта, људи у затвору.

А шта мислите о Обами?

Нешто много помиње вођство САД. Обећава да ће САД да поврати своје лидерство у Латинској Америци. Нама је као и вама доста лидера. Молим вас немојте више никуда да нас водите.

Једном док сте били млади, имали сте проблема да добијете америчку визу?

Да, имао сам тада само 19 година. Попуњавао сам формулар. Питање је било да ли бих ја убио председника САД или му нанео зло. Мислио сам да је то тест интелигенције, па сам, паметан као што сам био кад сам био млад, одговорио потврдно на ово „паметно питање”. После сам дуго имао велике компликације са САД.

Нешто се више у великим медијима не говори о зидовима?

О Берлинском зиду говорило се стално и сваки дан: ујутру, увече, читали смо и слушали о зиду срама, Гвозденој завеси, зиду бешчашћа… Када је пао, као што је и заслуживао да падне… престало је да се говори о зидовима. А други много већи и јачи зидови процветали су по целом свету. Врло мало се говори, на пример, о зиду који граде САД на мексичкој граници, готово ништа о зиду на Западној обали који утврђује израелску окупацију палестинске територије и који ће бити петнаест пута дужи од Берлинског… Неки зидови постали су неми, а неки су били громогласни…