Поштовани истомишљеници,
Када смо потписали капитулацију после агресије НАТО-а на СРЈ, на војном аеродрому у Куманову, 9. јуна 1999. године, у облику Војно-техничког споразума, а потом примили резолуцију диктирану од кабалиста у СБ и заведену под бројем 1244, није све изгледало тако трагично. Али вишедимензиони рат против Срба и православља је настављен и још траје, иако се чинило да је агресија завршена 5. октобра 2000. постављањем пробраних поданика и марионета. Питање је да ли су веће штете почињене у експерименту ин виво током пролећа 1999. или после „српске октобарске револуције“. Последице прецизних дејстава с дистанце, примене забрањених убојних средстава попут осиромашеног уранијума и кластер бомби, плански изазваних несрећа, информатичког, метеоролошког и неокортикално-психолшког рата (уз вероватну примену радио-фреквентног и плазма оружја) су свакодневно приметне. Међутим, веома су приметне и последице настојања „октобараца“ да уђу по сваку цену у загрљајне чељусти вавилонаца. У том процесу Србија је примила на курсевима у глобалистичким радионицама школоване припаднике „Отпора“ и „Г17“ (који су се преобразили у „Г17 плус“, не би ли узели под контролу финансијски систем и преко ММФ-а дотукли Србију).
Знамо да су догађаји у Србији део процеса у којем кабалистички језуити преко стразбурских вавилонаца стварају мега државу названу Европска унија, по угледу на Сједињене Америчке Државе. Верујемо да је однарођеној власти бар у примисли да учествује у самоуништењу Србије, као националне државе, и Срба као једног од историјски значајних народа. У јавности се не зна да су за разбијење СФРЈ постојали документи попут Директиве 20/1 објављене 18. августа 1948. године у Савету за националну безбедност САД и да су на списку земаља за разбијање осим СФРЈ, и пре ње, биле СССР и Чехословачки Савез Социјалистичких Република. Затим, грађанима није познато да је разбијање и уситњавање дражава у „бонсаи државе“ први пут иницирано у чувеним „Протоколима сионских мудраца“ и да је Бутрос Бутрос Гали изјавио да је намера „Планетарне елите“ да ускоро на свету буде више од 400 државица. Бројни су документи за које грађани Србије и свих република социјалистичке Југославије не знају. Поменућу само Правило КоВ САД ФМ 100–5, објављено у јуну 1993. године (према којем није дозвољено постојање суверених држава) и теоријску основу Традоковог Памфлета 525–5, објављеног 1. августа 1994. године (TRADOC – Training and Doctrine Command), на основу којег су администрације САД и Велика Британије, уз НАТО основни инструменти за стварање „новог светског поретка“, узеле у своје руке све светске процесе и креирање судбине света. Наравно, то су само документи. Грађани из балканских земаља никада неће сазнати колико су њихове вође умешане у процесе у којима они постају само опљачкана руља без трага слободе.
Важно је да кажем да је купљени мозак, врбовани кабалиста, бивши високи државни функционер Владе САД, Збигњев Бжежински, у разговорима с новинарима 2002. године, рекао: „Све институције Новог светског поретка су ту. Оно што не знам је кад ћете ви то увидети“1. Док смо живели у слободној социјалистичкој држави, било је научника који су предвидели ово време смутње, гушења истине и потирања слободе. Тако је у књизи „Стратегија посредног наступања“ стратегиста и доктринолог Душан Дозет написао: „Изгледа да ниједна мала, независна земља неће имати повољне услове да се успешно брани против стратегије посредног наступања, ако се ослања само на неку ма како добро организовану одбрану војног типа“2.
Узалуд су војни научници писали до 1979, а потом до 1989. године, када њихове речи нису допрле до државника и народа. Те 1979. папа Јован Павле Други дао је сигнал за почетак стварања тзв. новог светског поретка, а 18. јануара 1989. године, десет година касније, Михаил Горбачов је у сусрету са Дејвидом Рокфелером, предводником трилатералиста и сталним чланом „Клуба Билдерберг“, у Москви дао знак за престанак „хладног рата“, који су симболисали Берлински зид и концепт „гвоздене завесе“. На тај начин су створили услове за поништавање Варшавског уговора и наведених држава. Јединој администрацији која се супротставила плановима „великог брата“ суди се у Хашком трибуналу.
Мада је све наведено познато, данас ниједан научник не поставља питање како је снажни источни војни савез, Варшавски уговор, нестао у тренутку, „преко ноћи“, а да нико није ни трепнуо нити се побунио, нити се пита о томе зашто је зграда Европског парламента у Стразбуру у облику Вавилонске куле, а још мање зашто нови Авалски торањ личи на минарет. Зар не би било боље да су реконструисали Српски Авалон – Жрнов, уништен 18. априла 1934. Тај древи град који је био део српске и светске културне баштине због своје атрактивности донео би много више добара Србији. Не знају то пиони „великог брата“, јер нису имали од кога да науче, а живе у страху да ће остати без услова за живот, ако почну истраживања о „новом светском поретку“, названом глобализам, чији је циљ преобличење човечанства у неоробовласничко друштво. Зато данас у државним институцијама не постоје саветници, који би указивали на опасности и изазове и предлагали одлуке везане за национална опредељења.
Иако су ретки људи који не знају да су истина и слобода неприкосновени циљеви сваког човека и човечанства, марионете уведене у државну администрацију су својим (не)чињењем поништили услове за опстанак Србије, а посебно Срба у Србији. До 5. октобра је било испада у којима су од народа чувени подаци. Били смо чланица НАТО-а од Другог светског рата, а да то нису знали ни официри ЈНА. Одлука о бомбардовању Срба и Србије у саставу СРЈ није објављена на насловним странцама, иако је донесена у ОУН више месеци пре агресије на СР Југославију. Можда је истина потискивана због братства и јединства и да се не узнемирава јавност, али… (П)остали смо партијска држава. У Министарству одбране остали су исти принципи као у време Јосипа Броза. Људи када говоре са истомишљеницима покривају микрофоне. Тако су чинили кандидати за генерале у Кабинету ССНО, тако се понашају сада службеници који рачунају на напредовање у Демократској странци. Они су подобни. Уосталом, у целој Србији боре се за радна места Милошевићеви титоисти против петокотобарских титоиста. За оне који србују нема места. Они су затуцани, за свет неприхватљиви, националисти. Још горе је ако верују у Бога, припадају православљу и Српској православној цркви. Да ли се нешто променило у односу на Србе у Србији од 1941. године? Не. Наравно да није. Све је под контролом кабалиста.
5. октобра ступили су на сцену људи који су позвали НАТО да настави с бомбардовањем Србије, или је то учинио само Зоран Ђинђић, чијим булеваром пролазимо. Сада се намећу бројна питања лицемерним демократама, које очевидно не знају шта је истина и зашто је важна слобода. Поставља се питање које научне институције у Србији и који научници истражују феномене „новог светског поретка“. Зар се и убудуће на универзитетима, иако смо загазили у 21. век, неће учити истинита историја? Како је могуће да су тек од 5. октобра забрањене све контакт емисије у радио и телевизијским станицама? Наравно, ако се ништа не догоди (с) глобалистима, никад више неће Срби моћи да имају свој ТВ канал у сред Србије. Америчка Фокс телевизија је постала Прва српска. Српским медијским политичким простором владеће антинационални новинари, попут Оље Бећковић, Предрага Сарапе, Оливере Јовићевић, Оливере Ковачевић, Наташе Миљковић и, наравно, Бранкице Станковић. Њихови саговорници су увек исти и све су само не Срби. После 5.октобра о стратегији одбране одлучивале су и невладине организације стимулисане из САД и Велике Британије. Зато је логично што су суфлери Генералштаба ВС из те две земље и што су саветници министара одбране људи који немају одговарајуће школе, а нису одслужили ни војни рок. Очевидно је да су персонална решења диктирана од стране окупатора.
Уосталом, очевидно је и то да су да представници „Г17 плус“ својим финансијским малверзацијама уништили привреду Србије, тако да је постала увозник и зависник од страних кредита и кредитора? Пљачка и материјално уништавање Србије нису довољни униформисаним глобалистима. Стога, Србима намећу језуитски неморал, иако је познато да је 64 одсто грађана (углавном Срба) против „параде поноса“, а само нешто више од 32 одсто грађана подржава председника Србије, који поништава понос Срба? Уосталом, „петооктобарци“ сматрају да су највећи непријатељи вавилонског поретка српски нацонализам и патриотизам. Зато се тајно спремају и вребају прилику за коначни обрачун са српском децом (са и без униформе).
Има ли ко смелости да напише нешто позитивно о јунацима октобарске револуције Џоу багеристи, Вељи Илићу и др Зорану Ђинђићу? Можда ће неко од историчара сазнати ко је и зашто палио Скупштину и Радио-телевизују Србије? Ко је хтео да се 5. октобра сукобе војска и полиција? Ко је све стајао иза „антисрпске октобарске револуције“? Можда ће доћи време када ће у српским школама ученици учити о кабалистима, улози тајних организација (Централне обавештајне службе САД, израелског Мосада, немачког БНД-а, британске МИ-6) у сзв. револуцији, у којој су уз претњу 6. флоте чланови комисије довели на власт квазидемократе и улогу истих потом у откидању Косова и Метохије.
Српски народ мора да замери „петооктобарцима“ што здушно са папистима разбијају СП цркву. Уз то, не би требало да им опрости што су фактички признали Косово кријући се иза провидних фраза према којима наводно никад неће признати његову независност. Па шта ако неће признати – све су дали кабалистима.
Сада Србија нема изгледа да буде слободна земља. Власт се помирила с тим и зато је прихватила регионализацију, а то значи даље цепкање српске територије и српског националног бића. Свима је јасно да су демократе прихватиле концепт самоубиства натурен од Европске комисије. Зато не треба очекивати да ће у уџбеницима бити записана истина.
Ах, да, заборавио сам у Европској унији популарне ликове Ратка Младића и Горана Хаџића. Они су истински рашомон: после 5. октобра 2000. без њих а и са њима Србија не може у Европу.
1
Ненад Минић, Ордо мунди, стр. 506.
2
Група аутора, Стратегија посредног наступања, стр. 11.
Светозар Радишић
Са међународне конференције „5. октобар – десет година касније“, одржане у Сава центру у Београду 5. октобра 2010. у организацији Покрета за Србију.