Посета Д.А.Медведева Кини несумњиво ће омогућити да се боље размрси сложено клупко спољних услова, у којима предстоји спровођење курса у правцу модернизације Русије, који је најавио руски председник.
Значајно јачање позиција НР Кине у светској економији и политици, које је постало нарочито приметно на позадини финансијско-економске кризе у развијениом земљама, у тесној је вези са доследном модернизацијом као државном стратегијом Пекинга. Та стратегија, која у последњих тридесет година комбинује камандне и тржишне методе, показала се у новом веку кудикамо ефикаснијом од аналогних програма у другим земљама у развоју и такозваним државама у транзицији.
Пре више од три деценије кинески реформатори могли су без нарочитих издатака да поставе економију на нове основе. Како је правилно истицао индијски економиста Р.Агравала, успон пољопривреде Кине у почетној фази реформи „био је могућ управо захваљујући комбиновањем оне производне базе, која је утемељена за време Мао це Тунга, са новим стимулансима предузетничког система (1).
Сада су већ видљиви знаци нове, интензивне етапе у развоју кинеске привреде што се, поред осталог, изражава у масовном обнављању производних капацитета, релативно ефикасним мерама енергоснабдевања, поспешивању развоја услужне сфере и, најзад, претварања НР Кине у крупног међународног инвеститора.
Потврдом приближавања Кине интензивном развоју можемо сматрати и постепену преоријентацију економике са спољног на унутрашње тржиште. Њу је поспешила светска финансијска криза. Стимулисање кредитне активности државних банака, као многобројни грански и регионални програми које финансира држава, постали су основно мерило кинеске владе у борби против последица општег пада у светској економији.
Веома је важно што се у току интензификације процеса модернизације у НР Кини успева задржати низак ниво инфлације, захваљујући како монетарним, тако и административним мерама. Банке Кине, које су се определиле за умерене каматне стопе на позајмице, гасе инфлацију и служе као поуздан ослонац реалног сектора економије. Промишљени регулатори тржишта омогућавају не само да се уравнотежи сопствена привреда, него и да се стварају стабилне зоне у економији земаља и територија које тесно сарађују са НР Кином.
Јачање Кине је у новом веку разоткрило низ структурних слабости у привредама развијених земаља, а такође рањивост међународног финансијског система (или „несистема“, како се изразио П.Кругман), утемељеном на посебном положају долара и дуготрајном монополу развијених земаља на кредит и такозване конвертибилне валуте. Селектиивно коришћење иностраног капитала показало се бољим од интеграције у међународне финансијске токове. У резултату је идеја полицентричног света, који се многима учинио тек као политичка амбиција релативно слабих земаља, попримила сасвим видљиве економске контуре.
Успех Кине је у значајној мери доприносио настајању веома разноврсне структуре – БРИК. По свој прилици, то је и сасвим закономерно: крупне земље са капацитативним унутрашњим тржиштима, незавршеном индустријском еволуцијом и снажним протекционистичким расположењима, просечним по светским мерилима нивоом стандарда и солидним научним потенцијалом сасвим су способне за самостално и креативно решавање сопствених проблема. Извесно дистанцирање од бледуњавих тржишта развијених земаља њима у целини користи, јер су приморани да разумишљају о основном развоју унутрашњих тржишта и кооперације са динамичнијим суседима на планети.
Овакав развој догађаја не изазива ентузијазам Вашингтона. Тамо се све чешће са тактике ангажовања прелази на тактику задржавања, не либећи се ни да подгревају одговарајућа расположења у земљама које окружују НР Кину. Теза о „кинеској опасности“ поново је доспела на странице медија што је, како се презентира, у очигледној противуречности са растом способности кинеског друштва да решава заоштрене унутрашње економске и социјалне проблеме, као прво, и повећане транспарентности и предвидивисти спољне и спољноекономске политике Кине, као друго.
Покушаји Вашингтона да изврши притисак на Пекинг и разноразне „шарене лаже“ за суседе Кине у „великој игри“ говоре о значајној промени односа снага у свету – он се мења у корист држава, које се озбиљно односе према модернизацији. Такав однос укључује навику да се планирају „сетва“ и „жетва“. Такав однос претпоставља финансијску дисциплину и контролу. Такав однос значи да је најбоља инвестициона клима, заправо, економски раст, коме инвестициони замајац у Русији може дати једино држава. Радости од доласка страних „инвеститора“ у 2006-2007. години показале су се прескупим.
Истовремено, способност НР Кине да задржи, па чак и повећа динамику економског раста при паду у развијеним земљама, поставила је баријеру „домино-ефекту“, прерастању кризних појава на Западу у општесветске. Та способност је, узгред речено, омогућила источним регионима Русије, који активно сарађују са Кином, да боље од других преброде тешкоће 2009. године.
Сарадња НР Кине са светском економијом може тој економији донети елементе сређености, што би било сасвим добро. Заједнички задатак за земље БРИК, а и не само за те државе, по свој прилици постаје стабилизација спољних услова привређивања, поред осталог на рачун сарадње са Кином.
На теоријском плану значајна је принципијелна оцена кинеског економског модела. Таква оцена могла би да укључи анализу односа између економске статике и динамике, уравнотежених и инвестиционих модела, међу државом, монополима и тржиштима у својству субјеката модернизације, између „финансомике“ и реалне производњом, итд.
Практично је важно и то, што у кинеској економији и њеној међународној експанзији постоји повољна за спољни свет страна: партнери из те земље су играчи, који гледају далеко унапред, са релативно схватљивим и срачунатим на перспективу намерама.
Економска експанзијаКине у иностранство диктирана је не само вишком капитала, него и стратешким задацима допуњавања народнопривредног комплекса недостајућим елементима. Такав тип експанзије суштински се разликује од уобичајеног за западне корпорације и банке. Приметна је тежња инвеститора НР Кине ка реалном сектору, у иностраним капиталним улагањима кудикамо је већа специфична тежина новоствараних објеката. А имајући у виду удео инфраструктурних објеката, може се рећи да Кина не само да осваја нова тржишта, него их и развија.
Унеклолико «прегрејани» инвестициони комплекс НР Кине изискује излазак изван граница националне привреде. То повољно утиче на ширење сарадње између Руске Федерације и НР Кине у инвестиционој сфери. Сем сарадње у енергетској области, коперација у сфери транспорта, агропроизводње и шумске привреде изгледа нарочито примамљивом. Она може бити допуњена програмима изградње савремених станова, инфраструктуре, производње грађевинског материјала, туризма итд.
Да се елиминише бојазан поводом «кинеске опасности» и да се још више повећа предвидивост међународног понашања Пекинга, могу помоћи дугорочни међувладини споразуми, стратешке алијансе крупних националних корпорација, заједнички фондови финансирања крупних пројеката и, разуме се, сарадња у монетарној сфери, која би могла осигурати земље од неизбежних потреса и «несистема».
Упсешна разрада крупнодимензионалних споразума са Кином сама по себи може суштински оздравити економску ситуациују у Русији. Надам се да то схватају и у Пекингу, желећи успех руској модернизацији.
____________________
Александар САЛИЦКИЙ је доктор экономских наука, главни научни сарадник ИМЕМО РАН.
(1) Agarwala R. The Rise of China: Threat or Opportunity? New Delhi: Bookwell, 2002. P. 96–97.
http://srb.fondsk.ru/pview/2010/09/16/hoche-li-kina-pomochi-modernizaciu-rusie.html