У Скупштини Србије одржано је 14. октобра 2010. године разматрање нацрта Декларације о осуди злочина, који су извршени над представницима српског народа и грађанима Србије. Нацрт је производ иницијативе 123 посланика владајуће коалиције „За европску Србију“. Од опозиционих партија Декларацију је подржала једино Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића. У Декларацији се осуђују злочини против Срба, извршени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, на фону апелације за мир и стабилност, поштовање међународног права и позива међународним факторима да проналазе мирна решења, која не би довела до понављања сличног.
Парламенти других земаља постјугословенског простора позивају се да подрже Декларацију, Скупштина је изразила пуну подршку државним органима Србије, у чијој су компетенцији „истраживање злочина, прикупљање доказа и сарадња са међународним органима“ – и све то на позадини одлуке тих истих органа правосуђа 11. октобра да ослободе Илију Јуришића, који је убио 50 војника у „тузланској колони“.
Главно је, заправо, то, што у Декларацији нема осуде злочина против Срба током 10-дневног рата у Словенији, у току хрватских војних операција „Бљесак“ и „Олуја“ (које су фактички етничко чишћење, у току кога је српско становништво практично у потпуности прогнано са територије Хрватске), српских жртава у Сребреници и суседним са њом општинама, палих у току диверзионистичко-казнених експедиција муслиманских бојовника, а такође је изостала и осуда војне агресије НАТО.
У контексту догађаја у Хрватској изостанак главних тачака о српским жртвама сасвим је индикативан, тим пре уочи почетка процеса Србије против Хрватске у Међународном суду ОУН. Осуда војне агресије НАТО замењена је расплинутим изразима „жаљења и солидарности у односу на жртве бомбардовања НАТО“. На тај начин, амнестирају се злочини земаља НАТО, њихово војно и политичко руководство. При том се то чини уз бесмислени аргумент, на коме нарочито инсистира Демократска странка, да се „не улази у рат са онима, са којима се ионако деценијама не слажемо“. Противуречност са реалношћу своди се на то, да Србија нема са тим снагама „неслагања“, већ да су те снаге, руководећи се чисто својим геостратешким циљевима и интересима, уз измишљене и грубо фалсификоване изговоре (експлозије на периферији Сарајева Маркале-1 и Маркале-2, „геноцид у Рачку“, „геноцид у Сребреници“ итд.) развиле против Србије офанзиву на информативно-пропагандистичким, политичким, па све до војне агресије, правцима. Демократска странка оцењује војну агресију НАТО као „цивилизацијски корак назад“ и као „огромну грешку“, што је показатељ потпуног несклада са стварношћу.
Декларација о осуди злочина против Срба прилично је снебивљиви покушај да се скрене пажња међународне јавности на чињеницу, да се према српским жртвама и злочинима против Срба треба односити исто као и према другима, да кривци за те злочине треба да одговарају исто онако, као и други. Али у условима тоталне преваге у осуди управо Срба у Међународном трибуналу за бившу Југославију; усвајања резолуције о Сребреници којом се осуђују Срби и Србија; одлуке Међународног суда ОУН о Косову и Метохији, којом се фактички потврђује легитимитет једностраног проглашења независности Косова; промене под снажним притиском Запада првобитне резолуције Србије о КиМ; посете Х.Клинтон, чија је основна порука потпуна забрана разматрања статуса, територијалне целовитости и суверенитета Косова; „дозвола“ за патворене преговоре Београда и Приштине о „техничким питањима“, притисак на српску страну у БиХ са циљем јачања централне власти и кресања права Републике Српске – усвајање још једне „сакате“ декларације изгледа као бачена коска у знак захвалности за нове уступке владајуће у Србији коалиције. Последња ударац за ударцем наноси по суверенитету и национално-државним интересима земље и претвара је у дириговани и бесправни протекторат.