Ноћу између 25. и 26. јула сепаратистичка „Република Косово“ је покушала да узбуни ситуацију на Косову тако што је одлучила да изврши оружану ескалацију сукоба. Приштина је предузела оружану акцију како би преузела контролу над два административна прелаза на граници са централном Србијом – Јарињем и Брњаком. Косовске специјалне јединице „Росу“ су прешле реку Ибар која дели северни (српски) од јужног (албанског) дела Косовске Митровице и упале у северни део, покушавајући да заузму Јариње и Брњак. Циљ им је да се административне границе претворе у државне и да се уведе потпуна забрана на увоз роба из Србије. Тако би биле пресечене транспортне и економске артерије, које спајају Србе са севера Косова са централном Србијом.
Срби су реаговали оперативно и организовано: тракторима и булдожерима су блокирали путеве и подигли барикаде, блокирајући прилазе Брњаку и Јарињу. До најјачих сукоба је дошло код Зубиног Потока при којима је, како говоре очевидци, „Росу“ пуцала по Србима из аутоматског оружја, „пуцајући на све што се креће“ [1]. У сукобима код Брњака убијен је један шиптарски полицајац и рањено је најмање троје Срба. Тек је око 20,00 сати командант снага КФОР-а Е.Билер издао наређење португалској јединици да прекине напредовање „Росу“. Тако је покушај освајања прелаза прекинут. Међутим, у овом тренутку (27. јули) специјалне јединице косовске полиције се налазе не негде далеко, већ у бази КФОР-а, у близини Јариња и Брњака, где су их пребацили хеликоптери КФОР-а.
Ситуацију од 27. јула карактеришу неизвесност и напрегнутост. Срби су ноћ провели на барикадама, које су направили од камиона са песком, пољопривредне технике и исечених стабала. Снаге КФОР-а су се сместиле на административним прелазима Брњак и Јариње и блокирале мост преко Ибра. Српске барикаде остају на прилазима и Јарињу, и Брњаку. Тако је српски народ, наоружан само камењем и пољопривредном техником, принуђен да потпуно сам брани своју територију и своја права.
Б.Стефановић (руководилац групе за преговоре са Приштином који је, у ствари, и обезбедио де-факто признање Косова) се, као, „договорио“ са командантом КФОР-а да се од 27. јула на административне прелазе Јариње и Брњак врати „косовска полиција“, али преко службеника српске националности (који су тамо и радили све док „Росу“ није покушала да освоји те прелазе). Приштина тврди да не постоји никакав договор о повлачењу косовске полиције. Шта више, 27.07. у току дана су се појавиле вести да су из Приштине, у правцу севера Косова, кренуле веће снаге КФОР-а, које су блокирале српске барикаде [2]. Црту је подвукао „министар унутрашњих послова Косова“ Б.Реџепи, који је истог дана изјавио да је „све већ договорено са КФОР-ом“ и да је „полиција извршила задатак због кога је и била послата на север Косова – враћање закона на прелазе 1 и 31 (Брњак и Јариње)“, као и да ће „косовски полицајци и цариници извесно време – до побољшања ситуације – на прелазе Брњак и Јариње одлазити хеликоптерима КФОР-а“. [3]
Тако, после нове рунде преговора, на којима је постигнут безусловни успех косовске екипе и исто тако беспоговорна предаја српске групе на челу са Б.Стефановићем, следио је логичан и предвидљив корак Приштине – покушај насилног освајања севера Косова. Он је у овом тренутку завршен фактичким заузимањем од стране шиптарских сепаратиста административних пограничних (са Србијом) прелаза, уз помоћа КФОР-а. Може да се констатује да се покушај коначног преузимања Косова у овом тренутку врши у неколико етапа:
1.Србија је, после преговора са Приштином, предузела пакет мера, које, без икакве сумње, представљају признање „Републике Косово“ де-факто. Уосталом, те мере се могу разматрати и као први кораци којима се припрема и признање де-јуре.
2.Оружаном нападу на тачке административних прелаза је претходила чистка српских кадрова који су се налазили у саставу руководства Косовских политичких снага на северу Косова.
3.Уочи насилне акције Х.Тачи је отпустио шефа „косовске полиције“ Решата Маличија који је био познат по томе, да се није слагао са намерама извршења оружаног напада на административне прелазе на северу Косова.
4.Приштина је поставила царинску блокаду за све робе из централне Србије, ултимативно захтевајући да се признају царински печати „Републике Косово“. Камиони са робом из Србије су шест дана били блокирани на улазу на Косово. Пошто нису добили дозволу за улазак – камиони се враћају назад, а српске фирме и предузећа због тога трпе огроман материјални губитак.
5.Притисак Запада на Србију је врло јак, уз захтев да се призна независност Косова. Подсећамо на најважнију изјаву комесара Евро-савеза за проширење, Штефана Филеа: „На питање да ли је потпуна сарадња са Хашким трибуналом и предаја последњег хашког бегунца Горана Хаџића довољна за добијање статуса кандидата, мој одговор је потпуно јасан: „Није!“, јер „после завршетка сарадње са Хагом и унутрашњих реформи остаје главно нерешено питање – однос Београда са Косовом“. Да би Србија у октобру добила статус кандидата за ЕУ (Обратите пажњу – Филе не говори о датуму почетка преговора о уласку у ЕУ, а за то је карактеристичан пример Турске, која годинама чека тај „блистави тренутак“, и Македоније која ступање у ЕУ чека од 1996. године) потребно је да изврши још цео низ мера. Њихова реализација ће да заврши „посао САД на Балкану“ и значиће независно од Србије функционисање суверене државе Косово (при том владајућа коалиција колико год хоће може да прича о свом непризнавању независности Косова баш онако, како то каже стара мудра изрека: „пси лају, каравани пролазе“).
Ради се, према речима Филеа, о договорима у областима снабдевања струјом, телекомуникација, царинским печатима и архивама служби за издавање личних докумената. Србија, потпуно јасно прецизира Филе, не може да постане члан Евросавеза све док не реши проблем Косова. Позиција ЕУ је позната, она се налази у низу резолуција европских институција: пријатељски односи Србије са Косовом. Очигледно је да пријатељски односи могу да постоје само међу државама. Али, да још једном нагласимо, чак и када би се испунили сви услови – најоптимистичкија прогноза за ступање Србије у ЕУ је 2020. година, никако пре, већ, вероватније и тај датум се може још пролонгирати (уколико се дотле цео Евросавез не сруши под бременом економских проблема).
У тренутку када су шиптарски сепаратисти извршили оружани напад на Србе, српска власт није ништа радила, само је беспомоћно позивала Приштину на „дијалог“. Српске власти су изабрале пут декларативних изјава за унутрашњу употребу. Са једне стране, оне су потпуно тачно процениле оно што се дешава као „провокацију, чији је циљ да у року од 24 сата протера Србе из сопствене јужне покрајине“. Са друге, Борис Тадић је, вероватно, слао поруку светском јавном мњењу, журећи да га убеди да незадрживо иде путем којим је и до сада ишао, те да служи не својим национално-државним интересима, већ туђим. Са неугасивим патосом, који српски председник демонстрира сваки пут када се предају српске национално-државне позиције, он изјављује да „Србија неће ратовати“.
И више је него типична прва реакција коалиције на власти. Када су у српској Скупштини посланици Српске радикалне странке и Демократске странке Србије покушали да на дневни ред ставе дискусију о ситуацији на Космету, они су заустављени, тј. посланицима је запрећено да дискутују о политичкој ситуацији и проблему безбедности српског становништва на КиМ. Посланици СРС и ДСС су били принуђени да у знак протеста напусте скупштинско заседање пошто су, пре тога, затражили специјалну седницу парламента само по том питању.
Пошто је данашње догађаје оценио као логичан крај политичке линије, коју Београд спроводи још од 2008. године заменик Председника СРС, Драган Тодоровић је изјавио: „У каквој ми то држави живимо, каква нам је то влада!?“. Он је српску власт окривио за то, што је дозволила да у покрајину уђе ЕУЛЕКС, који три године ради на формирању институција тзв. Државе Косово. Подсетио је да не само да се не поштује резолуција СБ ОУН бр. 1244, већ да и од снага ОУН – УНМИК-а – на Косову није остало ништа, „ни једне живе душе“, а шиптарски сепаратисти очигледно уживају ћутећу подршку КФОР-а и ЕУЛЕКС-а. Д.Тодоровић је позвао коалицију на власти да сазове ванредно заседање скупштине, да прекине да обмањује и лаже јавност, да сазове СБ ОУН и да одреагује адекватно на изазове, како не би дошло до нових погибија Срба на Косову [4].
Лидер косовских Срба Марко Јакшић (ДПС) је у разговору са аутором чланка оценио да су поступци албанске стране усаглашени са Вашингтоном и Бриселом, који су изабрали пут безусловне подршке албанским сепаратистима и једнозначно стали на њихову страну. Српска влада, изјавио је М.Јакшић, „не ради ништа на заштити Срба у покрајини. Владајућа коалиција је изабрала пут уласка у ЕУ, одбацујући своју уставну обавезу да штити своје грађане, који су стално под оружаним нападима… Србија ћути…“
Ситуација на КиМ је изазвала тако оштру реакцију читаве српске јавности да је под њеним притиском В.Јеремић, министар иностраних послова Србије, захтевао хитно заседање СБ ОУН. Захваљујући упорном залагању Русије и Кине, вечерас ће се одржати консултативни састанак СБ. Међутим, није сигурно да ли ће српској страни бити дозвољено да на њему иступи, јер ће то бити заседање само сталних чланица СБ).
А практично: Београд ће ради разрешења кризе да се поклони правом домаћину покрајине – КФОР-у (уствари – НАТО-у). Б.Стефановић је разговарао са командантом КФОР-а, Ерхардом Билером, који га је убедио да ће криза убрзо бити решена – у интересима албанске стране! Шта показује улога сваког учесника у „косовском чвору“: Приштина покушава да оствари ултрарадикалне геополитичке циљеве (од потпуне интеграције и асимилације Срба у Косово до одвајања од Србије следећег по реду њеног дела: општина Прешево, Бујановац и Медвеђа – и остварења планова на формирању „Велике Албаније“); КФОР (НАТО) се на речима дистанцира од онога што се ради, али на делу показује ефикасну практичну помоћ; ЕУЛЕКС ленчари, формално осуђује насиље, али у ствари стаје на страну шиптарских сепаратиста, позивајући Србе да се помире са реалношћу.
Српска коалиција на власти која уствари и не управља земљом (уместо тога јој се више свиђа да извршава упутства и директиве са линије Вашингтон – Брисел), изгубила је сваку могућност утицаја на ситуацију на КиМ. Она једва балансира над провалијом, у којој ће наићи на растурену земљу, потпуни економски крах и етничко чишћење на Косову.
Српски грађани, као што је то било и током читаве југословенске кризе (у Хрватској и Босни и Херцеговини) принуђени су да не рачунају ни на чију помоћ и да се самоорганизују. Тако су прекјуче, 26. јула, Срби из осталих делова Србије почели да се сакупљају код аутобуса, како би отишли у помоћ Србима на Косову. Међутим, њихове су снаге неупоредиве са борбеним могућностима Приштине, иза чијих леђа риче сенка НАТО. Зато је Србији – народу у Србији – јако потребна међународна подршка!
Улогу ЕУЛЕКС-а и КФОР-а треба посматрати једнозначно: оружани напад сепаратиста врши се уз њихово знање, ћутећу сагласност и помоћ – у практичном смислу и на дипломатском плану. Како је изјавио „заменик премијера Косова“ и „министар правде“ Хајредин Кучи, „влада Косова увек своје поступке координира са међународним представницима“ [5]. Немамо разлога да му не верујемо. Приликом најновијег конфликта ЕУЛЕКС је чекао више од 12 сати пре него што је почео да реагује. Али и то врло противуречно: са једне стране – специјални представник ЕУ на Косову Ф.Џентини је осудио акцију косовских власти и објавио да је Европска унија не подржава. Са друге – француски амбасадор на Косову Жан Франсоа Фиту је изјавио да је потребно да се поштују одлуке владе Косова, која обавља функције, поверене јој са правом [6].
Да констатујемо и хладноћу албанске стране у односу на Евро-савез. Уз врло једноставно објашњење: „ЕУ нам је дала премало“. И стварно, запажа се извесно мимоилажење у линији ЕУ и САД према „Републици Косово“. Тренутно Евро-савез није подржао либерализацију визног режима, уздржава се од договора о слободној трговини и све у свему – за сада је перспектива европске интеграције „независног Косова“ нејасна.
Приштина реагује као и обично – пренагљено и са цинизмом. „Премијер“ Косова Х.Тачи је изјавио да Приштина спроводи операцију „успостављања реда и закона на северу Косова“. Између осталог, задатак је, по његовим речима, „да се пресече нелегална трговина“. Шиптарски врх лакомислено и непромишљено користи
Стејт департмент САД: противправни, злочиначки поступци се прикривају лавином досадних пропагандистичких клишеа о „тежњи за пријатељским односима са суседима у региону“, о „вери у дијалог који једино може да реши кључне проблеме“, о „грађанском и политичком јединству“ и т.д., и т.д. При чему све те изјаве имају тако апстрактни карактер да су, рекло би се, „представници приштинске власти“ несамостални не само да било шта сами учине, већ и да кажу. Знајући за оптужбе због трговине људским органима и мучењима, које су адресиране на Х.Тачија, а изговорио их је Д.Марти, позив Тачија – „трговца деловима“, на борбу са криминалом и корупцијом изгледа отворено запањујуће подсмешљив.
Ето тако Приштина снагом покушава да заврши остварење пројекта независне „Републике Косово“, осмишљеног заједно са Стејт департментом САД, и да још освоји и север Косова. Главна улога припада КФОР-у (НАТО-у), чије су снаге одлучно на страни сепаратиста. ЕУ је заузела позицију одобравања ћутањем и дипломатском подршком. Српски народ се лицем у лице нашао пред новом оружаном агресијом, претњом за безбедност и могућношћу да на Косову и Метохији дође до нове (директне или индиректне) етничке чистке.