Анатолиј Михајлов: Свет који гради Кина

После судбоносне посете кинеског лидера Москви, право је време да се одговори на неколико изузетно важних питања.

Чини се да су ова питања једноставна – али мало ко може на њих да одговори. С друге стране, можда ће се она некоме учинити апстрактним, али уопште нису таква. Знајући одговор, разумећемо шта тачно Кина жели и очекује од Русије – овако или онако, та тема је звучала као рефрен у медијском простору током свих дана посете Си Ђинпинга. Какав свет Кина жели да изгради, каква је визија будућности коју кинески лидери имају на уму? Колико нам то одговара? Каква је наша улога у том процесу?

Недавно је прослављена десетогодишњица Кинеског сна, чијим је објављивањем Си Ђинпинг започео своје руковођење Кином. Формулација од дванаест знакова значи следеће: „Богатство и моћ земље! Препород Нације! Срећа Народа!“ Све је једноставно и јасно, и много је већ урађено у том правцу. Кинези се „малим корацима“ заједно крећу ка свом сну унутар земље. Кинеска спољна политика се, истовремено, заснива на једном од принципа борилачке вештине Таиђићуан: „Прећи узбуркани поток (живота), глатко корачајући с камена на камен“. Осим тога, сви говоре о глобалном пројекту изградње Заједнице Заједничке Судбине човечанства (ЗЗСч), чији су корени у дубинама кинеске културне традиције под заједничким именом Датонг, што значи Велико Јединство. Одговоран за остваривање ове идеје и стратешког пројекта кинеског вође је Ванг Хунинг, председник ЦК КПК за руковођење делатношћу у области јачања духовне културе. Понекад за њега чак пишу да је на челу Комитета за руковођење изградњом духовне цивилизације. Очигледно да је Ванг верни саборац кинеског вође задужен за идеологију. И сам је из научне заједнице, представник је кинеске интелигенције. О чему се, заправо, ради, када говоримо о јачању и развоју духовне културе? Очигледно да се руководство Кине по том питању ослања се на традицију која има два смисаона пола у облику таоизма и конфучијанства, који се међусобно допуњују као Јин-Јанг кинеске традиционалне културе. Поред тога, традиционална баштина биће обогаћена најбољим мислима и достигнућима западне цивилизације, научне и философске мисли, укључујући и наслеђе комунизма. Сва најбоља достигнућа, проверена у пракси, биће пажљиво одабрана, након чега ће бити уврштена у ризницу кинеске цивилизације. Тако се постепено гради социјализам са кинеским карактеристикама на добробит вредног народа ове земље, заправо – светла будућност. И како да његове контуре сагледају Европљани, па да престану да се плаше растуће моћи Кине и њеног структуралног утицаја на цео свет? Како се ослободити фобија од „жуте претње” и дигиталног концентрационог логора?

Пре свега, те фобије су карактеристичне за его-изоловане људе који се плаше нарушавања свог личног простора обиљем и активношћу кинеског народа. Морамо да разумемо и прихватимо да је кинески поглед на свет центричан. Они себе виде у центру света. У средини се налази празни човек, унутар те празнине је прототип, првобитни предак, који је неизрецив, али који се може осетити, открити у себи обраћајући пажњу на њега. Изван је, попут матрјошке, неколико сфера: породица, род, народ, земља и свет у целини. Човек се посвећује служењу том систему, а систем се, са своје стране, брине о човеку – у томе се виде велика хармонија постојања и срећа. Човек је у Кини срећан када се осећа као део велике заједничке целине. То зближава наше народе, јер дубински смисао и семантика руског језика говори о истом: срећа је бити део целине, и наши преци су то добро схватали. Стога се брига за срећу народа у Кини своди на остваривање Великог јединства Неба, Земље и Човека (Свечовека) по вертикали и људи између себе – по хоризонтали. Тек тада ће сви људи на земљи бити истински срећни, а не само одвојено Кинези. Не може се бити срећан када неко није срећан; ради се, заправо, о свеопштој срећи или спасењу свих људи као у хришћанству или у највишим идеалима комунизма. Треба ли се тога плашити, на вама је да одлучите, али такав је неизбежни ток догађаја. Процес ће неумољиво ићи у том правцу, а ако буде томе пружало активан отпор, човечанство може просто да пропадне. Пред кинеским руководством је веома тежак задатак – да свету понуди модел прелаза од човека као представника егоистичког потрошачког друштва ка стваралачком, одговорном, свесном човеку, који може да реши све проблеме које нам је оставило лакомислено потрошачко друштво, да ослободи планету од огромне количине смећа и свих нагомиланих противречности, да оствари прелаз ка новом светском привредном поретку (СПП) и посткапиталистичком друштву. У Кини, по мом мишљењу, добро разумеју да се тај план не може остварити без учешћа Русије. У тој ствари се не може без стрпљења, марљивости и колективних напора, али су још неопходна и посебна својства народа Русије, који поседује духовност, храброст, одлучност, способност да се решавају отворени проблеме и ефикасно делује у непредвидивим околностима. Без идејно-моралног савеза са Русијом, најдубљи кинески сан се највероватније неће остварити.

Ту треба обратити пажњу на идентичан поглед на свет садашњег премијера Индије Нарендре Модија, изражен у његовом чланку, објављеном крајем прошле године. Он је истакао: „У оквиру свог председавања у Г20, Индија ће радити на промовисању тог општељудског осећања јединства. Тема нашег председавања биће „Једна Земља, једна породица, једна будућност““. Види се сличност дубоких намера лидера ове две земље, али опет наглашавам да је мало вероватно да ће се оне остварити без активног учешћа Русије и њеног идејног лидерства као барјактара претварања у живот идеја руских философа о Свечовеку. О томе је детаљно писала Татјана Григорјева, водећи руски оријенталиста, у својој књизи „Кина, Русија и Свечовек“. Ова књига сасвим може да послужи као научни темељ и философско-теоријска основа за остваривање тих замисли, а руски пројекат Велике Евроазије може да делује као катализатор иницијатива руководилаца Индије и Кине. На плану реализације, у сваком случају се ради о томе да људи прихвате нову свест.

Као закључак, навешћу дугачак цитат из књиге Татјане Григорјеве: «Берђајев је нови тип свести у настајању назвао „сингуларним” (сада би га назвали „холографским”; свака тачка је јединствена и повезана са вечношћу – суштина је у самоиспољавању појединачног као Једног). Очигледно се може рећи да руску парадигму карактерише „тачкаста“ перцепција света, средина између Квадрата Запада и Круга Истока. Није случајно што познаваоци кажу да се Русија налази између Запада и Истока и да је њена сврха да помири обе стране, без којих ће „метафизика јединства“ остати само сан. Вероватно ће тако и бити ако је Владимир Соловјов у праву и „идеја нације није оно што она сама о себи мисли у времену, већ оно што Бог мисли о њој у вечности“. Берђајев ће рећи: „И само човек који је заузео место у космосу, које му је Створитељ припремио, у стању је да преобрази космос у ново небо и нову земљу“».

(Анатолиј Михајлов је извршни директор Евроазијског центра за културну размену и просвету)